|
Udaram. Prvi, drugi, treci... sedmi put.
Uzivam u slobodnom razaranju.
U meni osecaj nemoci je ogroman, nepregledan, ljut.
Svesna sam da je unistenje ono sto ce i mene unistiti.
Bacam munje besa sa vrha Olimpa.
Rusim i zelim da sruseni pate kao ja.
Bes... Ne nestaje, vec narasta u mojim mracnim snovima.
A razlezu se duz mora krici moji.
Nakon toga-olaksanje i smeh prkosa u laznoj hrabrosti.
Smejem se sebi, detinjem ponasanju u postupku ocajnice.
Kao kada polomis staklene slonove za malo majcine naklonosti.
Ne,svi me i dalje shvataju pogresno.
Ja samo trazim da mi srce bude zaledjeno.
Prodajem munje i menjam urlike
koji me iznutra cepaju po salovima od svile.
Ali ih ne menjam za srecu-precenjena je.
Dajte mi nista-te crne praznine punu vrecu.
Moj bes igra po nebu, nimalo bezopasno.
Zar niko ne zeli da vidi da jaci je i od mene same?
Div je koji ubija, ne dete nestasno.
Opet iskra plamena u ledenoj pesmi bola.
Poslednji prodorni vrisak.
Jedna nedovoljno kontrolisana misao pada mi pod noge.
Olimp se cepa i guta me gresnu.
A talasi zelje raznose prah zivog srca.
|
