offline
- TiSi
- Ugledni građanin
- Pridružio: 25 Mar 2009
- Poruke: 388
|
Ох, авај, колико муке да се, ево, и ја прикачим на интернет. Прво нисам могао, а онда нисам знао, а кад сам се прикачио и поприучио, онда сам се разочарао у ову справу зато што се ова савршено једнака, и самим тим и стерилна слова, тако фолерски вуку по белини екрана да ми се просто не пише. Нимало романтике које једно ПИСМО носи само по себи. Где су она времена када се за једно писмо савесни писмопошаљилац припремао данима; размишљао о структури, стилу, дужини писма; водио рачуна да писмо не буде предуго за пословну преписку, ни прекратко за топлу, људску реч, танана осећања, реч утехе, подршке... Некад су се писма обликовала данима као облуци у реци; нешто се додавало, нешто се одбацивало; некад се за само једну ефектно употребљену стилску фигуру остављала и цела ноћ. Част и образ су се неповратно губили ако би онај ко прими писмо, читајучи га препознао неког од класика. Макар стил само да је био препознатљив, прекидана су пријатељства, раскидане љубавне везе, заруке, чак би и сама светост брака била доведена у питање. Једно је Писмо Татјани и један је Пушкин! Е, добра стара времена! Хекад је писмо, чак и да се занемари садржај, било одлика стила, карактера, показатељ сталежа, звања. Човек који је иоле држао до себе; човек који је водио рачуна о томе да ли ће бити схваћен и прихваћен као шарлатан или као особа префињеног укуса и манира, љубоморно је чувао рецептуру за течност у коју је умакао папир за писмо: толико и толико капи сирћета и лимуновог сока у толико и толико воде, да би папир добио одговарајућу боју која је одавала патину, смиреност и озбиљност и, на крају крајева, јединственост и непоновљивост пошиљаоца, нешто као отисак прста. На таквом папиру је свака цртица, свака, ма и најмања флекица, било какво оштећење хартије, тачкица на маргини видљива само ономе ко прима писмо, била намерна. Ако је нешто у писму било и прецртано, прецртано је само зато што је било, у ствари, шифровано; кључ шифре имао је само онај на кога је словила адреса. А да не причам о оловци... или да причам?!
Замисли сад фаустовску сцену: човек седи за столом, пуна ораховина са дуборезима на бочним плочама на којима су библијски мотиви, на десној плочи Стари, а на левој мотиви Новог Завјета. Потпуно је из приче искључена ентеријерна дескрипција јер се осим стола, белог папира, лица и дела попрсја човека који седи за столом ништа друго не види (они библијски мотиви се претпостављају услед деликатности ситуације). Дакле, све остало је у мраку. Ми то не видимо, али, преко пута, за столом, седи сам ђаво, или бог, све једно, и од човека очекује потпис. Да је ђаво, или бог са друге стране стола знамо по изразу лица човека: светло га обасјава одозго тако да му се виде грашци зноја на набораном челу, обрве праве сенку недовољну да се не примете зејтињаве испупчене очи, луде, одсутне, неме; виде се јагодичне кости орошене знојем и само врх усана које човек нервозно, с времена на време, олиже. Све указује на значај онога што ће човек потписати. На њему је одлука, од њега зависи не само његова судбина, а не, никако, то би било сувише профано, од њега зависи опроштај прародитељског греха или есхатолошко проклетство вечних мука целе нације, човечанства, универзума. Он потписује ПАКТ! Зна да иако га не буде, остаће његов потпис, доказ његовог постојања макар ничег после не буде било. Екстатични тренутак је кад схвати да је само оно што ће написати доказ да он ЈЕСТЕ и да је само оно што је написао доказ да је и постојао. Е сад замисли да у једном таквом тренутку тај човек из џепа извади мастиљаву хемијску оловку и(клик, клик) парафира хартију, удари иницијале, па још шкрабне негде скраја да распише оловку, да очисти са куглице на врху оловке паучину и труње из џепа, мош'мислит'! Па, побогу! Па писмом показујеш колико цениш онога коме пишеш! Добро, не кажем сад... не мора писмо бити написано ''Монблановим'' наливпером из лимитиране серије ''Марлен Дитрих'', или ''Ван Клифово'' наливперо опточено дијамантима; али, брате мили, хемијска оловка! Па стварно... Перо и мастионица, то је већ помало и патетично, али један солидан ''Паркер'', или, што да не, очуван ''Пеликан'', а у зависности од квалитета самог пера (ништа испод платине), може доћи у обзир и ''Пилот'', е то је већ озбиљно наливперо и озбиљно писмо.
Еее, брајко мој, то ти је само алат, али џаба ти алат ако не умеш. Ако ти рука не прати мисао, наравно под условом да мисао уопште постоји. Краснопис, калиграфија, шта о томе рећи. Ако калиграфија није уметност, онда то није ни архитектура. Џаба си ти све тако лепо смислио: унапред замислио где ће линија да прође, у мислима јој одредио границу, предвидео ефектан завијутак на крају слова који ће се завршити у истој линији као и на претходном слову и већ унапред смислио завој на наредном слову као полувињету; џаба ти све ако ти рука није сигурна у мисао, ако та десница или левица, свеједно, није стотину хиљада пута осетила вршком пера сваку неравнину папира, ако се перо није навикло на руку, још ако те мајка природа није обдарила талентом: узми кречи.
И још нешто. Какав коверат, какви бакрачи; чему то? Не пише се ваљда писмо на ситнопилићарском и ко зна по ком основу нормираном А4 формату? То је примерено недотупним и полуцивилизованим Американцима, или подивљалим Европљанима који су због кратке памети и заборавили да су Европљани који живе у Америци. А4 формат је увреда за мисао, перфидан покушај укалупљивања и бесмислене једнообразности. Писмо је уједно и коверат кад га вешта рука правилно прекалупи, не пишеш ваљда на тоалет папиру па да се у транспорту поцепа. Замисли само како глупо и недостојно изгледа озбиљан човек који се плази и лиже прашину са сувог лепка одмах ту, пред трафиком! Е, где су сад црвени или плави штапићи воска за писма који се пажљиво отапају на свећи или палидрвцу, па онда наквашен суви жиг, или барем полеђина од металног новчића као доказ да писмо нико није пре времена отварао. На крају, као тачка на 'и', шлаг на торти, круна свега, долази адреса. У писму, на једном словцу, рука и може задрхтати, али задрхти ли при адресовању, то је неопростиво. Пошиљалац се, наравно, не пише, тај се зна већ при летимичном погледу на писмо.
Можда су све ово формалности, али тек уз ове формалности, кад се све ово претходно скупи, човек је, кад добије овакво писмо , сигуран да у рукама држи једно мало уметничко дело. Такво писмо се не убацује у поштанско сандуче. Зар да се такво писмо гужва по џаковима за транспорт, зар да такво писмо носи неки безимени поштар уз чекове од пензија и рачуне за телефон, поштар који 'тргне' по ракијицу за част што су паре 'коначно стигле'? Такво се писмо, ако путује далеко, предаје човеку од највећег поверења, носи се у кутији за накит, у левом унутрашњем џепу сакоа; а ако, што је био чест цлучај, писмо не путује даље од пар улица, кад се преписка одвија ту, у истом граду, онда је то друга ствар. Тад се за писмоношу бира најбрже комшијско дете, дете које је довољно мало да ће за обећање да ће, кад донесе одговор, добити слаткиш, а опет довољно брзо да умакне свим комшијским керовима и спретно да прескочи сваки плот и ограду, дете које ће све беспоговорно послушати и истрпети сваке батине ако буде ухваћено, али писмо показати неће ником осим ономе ко га већ очекује. Оно и не зна ко шаље писмо. Само се врата мало отшкрину, рука пружи писмо малом мусавку који задене писмо за појас, прекрије га блузом и отрчи. Остало је чекање.
Е, то су писма. А ово сад!? Пих! Мејларт, уметност, еј, УМЕТНОСТ кратких порука прошараних емотиконима. Уметност куцкања порука на мобилном телефону...па још неписмено написане. За већину тих 'куцкача' порука Данило Киш има добар термин у књизи ''Час анатомије'', он класификује људе по писмености на писмене, полуписмене и неписмене, али уводи још једну категорију а то су четвртписмени, то су они који знају свих тридесет слова, и то напамет, хеј! Тај мејларт, по мени, има везе са уметношћу као и свитац са дупетом.
Поздрав свим љубитељима ПИСМА!
|
