Pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

• 6Ovo se svidja korisnicima: Red_star_girl, mcrule, _Sale, Srki94, Gi-Gi, Boki X
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dugo razmišljam o tome da li da pokrenem ovu temu. Od najranijih dana uporedo sa životnim radostima sve nas su pratile i prate nedaće, problemi i tuge. Priličan broj mojih najbližih preselio se, kako su to Rimljani govorili, bogovima. Ponekad ih, usled životnih problema i kolotečine, zaboravimo, ali sećanja su nešto što se ne može tek tako potisnuti. Iskrsnu iznenada, na mestima na kojima se ne nadamo - u snu, kroz neki stih, u ariji neke poznate pesme koja proleti kroz atmosferu; izazove ih neki miris, kiša u proleće, tišina; podstaknu ih suton ili zora, samoća čekanja ili gužva u kojoj baš njih nema. Vrate ih neumitno miris lipa, senoviti drvoredi, odsjaj kiše na asfaltu. Neobični su putevi naših sećanja.

Predlažem da na ovoj temi postujemo tekstove koje bismo poslali (kad bismo mogli) , onima koji nisu više s nama. Nadam se da ćemo uspeti da se odbranimo od patetike, mada se uspomene i sećanja njome najviše nadahnjuju (ili obratno).
Mislio sam da ovu temu nazovem ''pisma bez adrese'' ili ''pisma bez preporuke''. Pisma, u svakom slučaju, pa vidim da svega toga ima... osim primalaca. Stoga sam ovako i nazvao ovu temu: pošiljka vraćena - adresa nepoznata.

Evo, za početak, mog teksta. Nadam se da će ova tema imati odziv.



Beba iz Prvog jedan


Otišao sam za zadušnice na groblje i onako, vođen nekom sumornom radoznalošću, pogledao oglasnu tablu , da vidim ko se pojavio na njoj u međuvremenu, od mog poslednjeg obilaska. S obzirom na to da tamo odlazim bar jednom nedeljno, nema , bogu hvala, mnogo novosti. Ali...Na jednoj plakati stoji crno-bela fotografija (sad uglavnom rade u boji) i to osobe iz mladih dana (Interesantno je da za te plakate biraju lepe slike i slike iz mlađih dana-prava tema za Tišmu). Pisalo je: Smiljana Gavrilović - Beba. Moja ljubav iz Gimnazije... Sad znam da smo bili deca, ali tada smo , kako reče Džejn u ''Sibirskom berbrinu'' sve savršeno smrtno ozbiljno shvatali i želeli da budemo stariji nego što smo stvarno bili. Stvarno nismo ništa znali, osim da volimo i gorimo bez ostatka, bez pepela, bez ugaraka. Skroz i svaki put. Ja sam bio ''zvezda'' gimnazije, maturant; eh - ko stariji i važniji od nas. Na radnim bluzama bio je veliki znak mira, cveće iscrtano po rukavima, poruke svih vrsta. Bili smo pokretni panoi - prava deca cveća. Ona je bila učenica prve godine, vanserijski talenat za klavir. Planuli smo smesta, a tako - kao svaka gimnazijska ljubav - i zgasnuli. Tada nisam mogao znati da su one pametnije i opreznije od nas. Ona je umela da se zaustavi. Sada, takođe, znam da je to nju više bolelo nego mene. Ali sada je stvarno kasno.

NIsmo umeli ni da se poljubimo ljudski. Bili smo trapavi i smotani i voleli smo se. Najvažnije nam je bilo da šetamo po kiši i da uživamo u odsjaju trotoara. Tada je bilo pojam držati devojku za ruku , a zagrliti je - a to je već značilo da ste vas dvoje daleko odmakli...Mogao si da se praviš važan, ni kriv ni dužan. Jedne kišne majske večeri (kao u Zilahijevim romanima) kada smo već uveliko raskinuli, ja sam onako gimnazijski pijan otišao do njene kuće i počeo da kroz žičanu ogradu berem i kidam ruže. To je bilo čitavo drvo ruža, sa velikim trnjem i ja sam se ozbiljno posekao. Vidim da mi kiša nešto tamno spira niz ruke i okrenem ih prema sijalici ispod trema da bolje vidim da li se to meni čini ili stvarno krv ide iz brazgotina. U tom trenutku spazim nju, u kućnoj haljini; držala je onako, karakteristično, ruke oko sebe, kao kad je čoveku hladno, i naslonila se na dovratak. Živela je sa sestrom, sama u jednoj kući, do ulice, a otac je bio sa maćehom u drugoj, u dubini dvorišta. Posebna priča. Pitao sam je - ''Je 'l strašno ovo što sam uradio?'' misleći na povrede, a ona je odgovorila ''Nije, to je divno''.

Na tim ružama ja sam sačuvao svoj talenat da nevino volim.

Nisam patetičan. Samo mi je krivo što moram svaki put da se uverim u to da smrt briše svaki smisao i svako nastajanje. Eno Bebe na prljavoj, izlepljenoj tabli, zauvek mlade, kako bi to rekao Bob Dilen. I ta umrlica biće prelepljena za neki dan ili će sama otpasti. Ma, stoput sam rekao – ko li stvori ovakav, baš ovakav život.
Šta je stvarno neverovatno? Od tog događaja prošlo je, eto, 35 godina. Momkovao sam, odrastao i brže-bolje omatorio u ovom gradu, prošao poslovno (jedan moj ortak živi u toj ulici) bezbroj puta kroz tu senovitu ulicu u samom centru grada, a nikada , ali stvarno nikada više nisam video Bebu. Nikada. Kao u petparačkim romanima! Otišao sam u vojsku, ona je završila gimnaziju i zaposlila se u nekoj trgovinskoj firmi. Moja Beba se nije udavala. Nije to sigurno bilo zbog mene, ko zna kakvi su zemljotresi nju tresli. Kada sam video umrlicu, prvo sam pomislio da neću imati kome da kažem za nju. Onda sam se setio da imam literaturu, slova, reči i stranice koje mogu to da podnesu i sačuvaju. Nemam školskih drugova koji se toga sećaju, a par naših ''jataka'' koji su nam prenosili ceduljice i ohrabrivali nas možda sada ne bih ni prepoznao. Glupi Slušaj.

Beba nije bila neka lepotica, mada sam ja važio i za nekakvog izbirača i ''srcolomca''- ili sam to sam uobrazio. Ja - pesnik, recitator, malo drzak, lep (mladi su svi lepi), a ona - ništa posebno. Baš ništa posebno. Ni mršava ni debela, prosečne visine i izgleda, ali pogled je bio taj pomoću kog bih je poznao. Međutim, taj prokleti duh je ono što nas razlikuje i komplikuje priču. To sada bezveznjaci nemaštovito zovu ''fluid'', ''hemija'', itd, a reč je jednostavna skroz -naskroz: ljubav i gotovo. Odavno sam odustao od traženja lepše, tačnije i smislenije reči. Ona je postala moja religija.

• 5Ovo se svidja korisnicima: Red_star_girl, _Sale, mcrule, Srki94, Boki X
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

MARIJANA MOJE MLADOSTI
Dugo sam bio ubeđen da je autor tog čuvenog filma najpre smislio ime, pa tek onda snimio film. Toliko je to bilo lepo. Kao momak nisam znao da postoji reč patetika, niti sam je doživljavao ovako kako je sada doživljavam. Inače, siguran sam da ne bih imao ovakva sećanja, obojena tihom, skromnom tugom, osećajem neponovljivosti nekih prošlih događaja.
Stvarno sam poznavao jednu , jedinu Marijanu. Kakav sam srećnik, čak sam je i voleo. Nisam planirao ni tada, a ni sada, da je se sećam kao Marijane moje mladosti. Nije to planirala ni ona, jednostavno- dogodilo se. Marijana je bila moj prvi greh. Niska, vitka, lepa. Krupne , zelene oči. Crnka zelenih očiju, to je već dovoljan znak za uzbunu, ali gde sam ja u to vreme mislio na tu i takvu vrstu uzbuna. Kada je čovek mlad, mnogo toga je uz njega, ali ga razum, oprez i strah ne pohode tako lako, a to sveto trojstvo je toliko gluposti sprečilo...

Zašto kažem prvi greh? Zabavljao sam se već, i to prilično ozbiljno i dugo, s jednom isto tako lepom, ako ne i lepšom devojkom. Polako smo postajali jedan od onih parova za koji ’’ceo grad zna’’. Navikli su se na nas kao da smo oduvek bili zajedno. Može biti da je i ta navika , da ne kažem svakodnevica, uticala da i moja osećanja drugačije prorade kada sam počeo da srećem u ulici naglo stasalu i sazrelu Marijanu. Nije nam mnogo trebalo. Nekoliko ’’slučajnih’’ ispraćaja kući u večenjim satima, nekoliko diskretnih razgovora u senci jorgovana, slast i miris zabranjenog voća učinili su svoje. Ponašali smo se kao dva pola magneta, ili kao one loptice u fliperu – nezadrživo smo krenuli jedno drugom.
Ko nije probao tu vrstu zabranjenog voća, ne može ni znati ni pretpostaviti kako nam je bilo, a ni opravdati taj postupak. No, tada se ne misli ni na šta drugo. Ono prokleto, zamamno i očaravajuće vuče u svoj vrtlog ne pitajući više ni nju ni mene da li hoćemo ili nećemo. Trajalo je to gotovo godinu dana. Marijana se trgla jer nije mogla više da pristaje na to da se skriva, da se ne zna ko joj je mladić, koga ona to tako strasno voli. Nedugo zatim, raskinuo sam sa svojom ’’zvaničnom’’ devojkom. Razlozi su bili trivijalni – ona je našla posao u drugom gradu, a ja nisam ni mogao ni hteo za njom. Nikada nije saznala za Marijanu i mene.

Prošlo je nekoliko godina. Marijana je završila i gimnaziju i fakultet i vratila se u grad. Postala je cenjeni sudija. Nekoliko puta smo pokušali da obnovimo vezu, ali kao da to, bez one čari zabranjenog voća , nije išlo onako kao ranije - ili smo oboje konačno sazreli i odrasli. Jednog popodneva pozvala me je i otvoreno upitala – želim li da živim s njom. Mislim da me nikad veća panika u životu nije uhvatila. Ona se gorko nasmešila i rekla: ’’Znala sam..ne moraš ništa da kažeš. Svaki dan kao sudija gledam uspaničene. Hvala ti što ništa nisi rekao, što me nisi slagao..’’. A meni došlo ne da govorim, nego da vrištim. Hteo sam da kažem – ’’Sedi bar još dva minuta da skupim hrabrosti’’; bio sam zatečen nečim što bi me neku godinu pre toga zabrinulo, a sad je to trebalo da bude dočekano s olakšanjem. Ne. Smotani Sirius je sedeo i pokušavao da Marijani objasni bez reči koliko mu njene reči znače. Posle nekoliko minuta Marijana je ustala i rekla – ’’Javi se kad budeš mogao’’.
Dva dana posle toga sreo sam njenu najbolju drugaricu, našeg glavnog ’’jataka’’, na autobuskoj stanici. Ja sam odlazio, a ona je dolazila, iz grada u koji se odselila. Obradovao sam joj se. Ona me je pogledala i rekla – ’’Ti ne znaš...’’. Šta to treba da znam? ’’Marijana je jutros egzitirala.’’ (pravnička posla, kao da je htela da ublaži šok užasne vesti). Kako?! Kad? Zašto? Na masu mojih glupih pitanja, drugarica je uzdahnula i rekla: ’’Marijana je pre tri nedelje imala jaču glavobolju i otišla je kod lekara. Lekar , tek stigao sa specijalizacije, nije obavio rutinski pregled već je pogledao malo bolje snimak. Ustanovio je galopirajući tumor mozga – kao kad kapnete mastilo u čašu vode. Pitala ga je – koliko joj je ostalo vremena. On joj je rekao da može da računa s dve nedelje, najviše. Ona je otišla na posao i za nekoliko dana sredila sve svoje slučajeve. Onda je pozvala mene i rekla mi jedinoj tu tajnu. Rekla mi je da, kada umre, odmah dođem i sprečim neodumicu i paniku. Fotokopirala mi je nalaze.’’ Ja sam gledao kroz Ljilju (recimo da se tako zvala naša drugarica) i prošaputao ’’Razgovarali smo pre dva dana...’’. Ljilja je rekla: ’’Znam...’’.

Znam...Odjekivalo je u meni dok sam stajao na peronu sam jer je Ljilja morala da krene.

Tog dana, kada je Marijana otišla, padala je topla kiša, ona koja umara. Ne umem to druačije da kažem, a da ne zvuči remarkovski. Brzo mi protiču godine pa ove uspomene dobijaju drugu boju i obrise, ali značenje ne menjaju. Bila je to stvarno Marijana moje mladosti. To sam znao i tada, ali mi samo saznanje nije bilo dovoljno. To znam i sada, ali sada je, naravno, kasno...Isto tako znam koliko mnogo žalim što ova priča nije samo plod moje literarne mašte, već istiniti događaj.

• 1Ovo se svidja korisniku: mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Teška tema.
Pročitao sam obe priče. Lepe su.
Ja za sada hvala Bogu nemam kome da pišem ovakva pisma pa se neću pridružiti u kreativnom smislu temi. Ipak podržavam je. Možda će nekome doneti preko potrebno olakšanje.
Pozdrav i sve najbolje.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nada


Kad izgubimo nadu, ostaje li ista vise ?
Zar ona ne ostaje poslednja ?!
Pitam se, a pitam i ne znam koga vise.
Njeni roditelji nisu mogli da imaju dece, izuzetno dugo. Spontani za spontanim, a meni nikada nece biti jasno kako se jedan pobacaj moze nazvati spontanim.
Nada je napunila 26 godina. Dan pre.
Pored prozora su nasli kofu sa vodom i sundjer.
Na stolu poklone od sinocnog rodjendana .
Oko vrata prsten na kome je pisalo: Presveta Bogorodice, sacuvaj nas od zla.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Red_star_girl, mcrule
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ovaj tekst emitovao sam u svojoj emisiji ’’Istinite priče iz čarobne kutije’’. Izvorno, tekst je naslovljen kao ’’Crna leptirica’’, pa je njegova muzička podloga bila jedna od najlepših i najjednostavnijih balada jugoslovenskog pop – roka, ’’Crni leptir’’ u izvođenju legendarne ’’Ju grupe’’. Ko baš želi, može da pusti tu pesmu dok čita ovaj tekst.

DEVOJKA BEZ NASLOVA

Govorili su da sam bio strog profesor. Nisam više profesor, a može biti da nisam više ni strog. Tada jesam bio strog , no i moji učenici su bili na visini obaveza pa sam mogao od njih mnogo da tražim. Uostalom, povremeno sam ih podsećao na to da je život taj koji je strog i da je moj posao da ih za taj sudar pripremim. Oslovljavali su me imenom - Dragi. Na začuđena i zavidljiva pitanja mojih kolega odgovarao sam da se tako zovem. Poneko od njih bi i razumeo. Druga objašnjenja im nisam ni nudio inače bih morao da govorim: o Teatru poezije, o Džimu Morisonu, o kontrolnoj vežbi ’’Neponovljivost – jedino čega se neću odreći’’; mogao sam da im ponudim da odgledaju film ’’Društvo mrtvih pesnika’’, no znam da njihove pravoverne, učiteljske duše, to ne bi razumele; mogao sam da im priredim projekciju filma ’’Let iznad kukavičjeg gnezda’’ (obavezno štivo mojih maturanata), da pogledaju neponovljivu priču o fantastičnoj ljudskoj želji za slobodom; mogao sam da im kažem da je dovoljno da otvore prvu stranicu radne sveske bilo kog mog učenika. Na njoj je pisalo – ’’nema izgubljenije bitke od one nezapočete’’. Na poslednjoj stranici je pisalo isto što i na zidu moje kancelarije ’’ne mogu’’... ali precrtano. Mogao sam, rekoh, ali nisam – ne bi razumeli. U mom omiljenom odeljenju (sada to mogu da priznam) iz treće klupe pored prozora uvek su me radoznalo i upitno gledale, s mnogo pverenja, pametne oči crne leptirice. Uvek je imala pitanje više, a posle toga – uvek dilemu manje. Za profesora su takvi učenici bili dar božji jer su od njega uvek tražili najviše.
Jedne večeri, dvadesetak dana pred maturu, učinila je nešto što nikada nije radila. Ustala je od stola u jednom kafiću naglo, mada je umela da sedi satima. Sela je na motor sa svojim prijateljem i otišla u vožnju. Tako je svi gosti iz tog kafića te večeri pamte. Ko zna kakva je svetiljka nju privukla. Crna leptirica nije dočekala jutro jer je neoprezni i neiskusni drug izazvao nesreću u kojoj je samo ona stradala. Sledećeg jutra zlokobna vest je prostrujala gradom.
Jecu smo sahranili kao jedna porodica. Ćutke. Celo odeljenje. Njihov pravi razredni stajao je sa strane, ne razumevajući kakva nas to skrivena energija drži na okupu. Niko to nije spominjao niti rekao, ali posle toga, za tih dvadesetak dana do mature, sve je bilo drugačije. Kao da je neko pokušavao da skine rosu sa stakla da bi bolje video. Uvek je ostajao sfumato, izmaglica i zamućeni likovi, kao kod Leonarda. Na njenoj klupi smenjivalo se sveže cveće .
Poslednjih pet minuta u tom prerano sazrelom odeljenju maturanata niko nije režirao, smišljao ili inscenirao. Jednostavno – dogodili su se. Najpre smo recitovali. Tekli su stihovi. Onda smo ućutali. Svako je izabrao svoj beskraj da se u njega zagleda i da tako potroši svoju količinu večnosti svog preostalog, neponovljivog đačkog vremena. Kada je poslednji put službeno za njih zazvonilo, za te mlade ljude koji su tog časa prestali da budu đaci, svi su ustali, mada ja to nikad nisam tražio, ni pri ulasku ni pri izlasku iz odeljenja. Ozbiljni, mladi ljudi, gledali su me upitnim pogledima, a odgovore su znali. Prvi put nisam imao ništa za njih niti sam imao išta da im kažem. Užurbano , poslovno izašao sam iz učionice. Sređujući ocene sledećeg dana, primetio sam da je pedantni razredni starešina, koji se nikada nije razumeo s tim odeljenjem, precrtao Jeleninu rubriku.
Iduće jeseni dobio sam odeljenja koja nisu koristila tu učionicu tako da nikada u nju više nisam ni ušao. Od tog događaja proteklo je eto već više od 15 godina. Nikada to odeljenje nije obeležavalo godišnjice mature pa se nismo , u tom sastavu, više ni videli. Rođeni individualisti, svako je izabrao da sam podvlači svoje crte i odmeri svoje prolazno vreme. Kao i ja.

• 2Ovo se svidja korisnicima: gile960, Boki X
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Г О Г А

"Моја Гога има чудних чари"... Чини ми се да је онај Асим Сар(а)ван својевремено написао/отпевао ове стихове. Нешто баш не могу да их нађем на Нету. Можда сам и побрљавио. Хоће то са годинама.

Ипак, и поред побрљављења, нешто остаје. Ту је и једна Гога. Она није умрла. Жива је. Сад, што није ту, што је (одавно) удата, и има чопор деце - не чини је умрлом за мене; чини је различитом у односу на Гогу коју памтим. Зато сам и одлучио да Гогу, колико је у мојој моћи, не видим више од двадесет година. И за сада ми то невиђење успева.

После четвртог разреда основне сачекали су нас наставници. Из руку учитеља, другог родитеља, били смо препуштени на милост и немилост разноликих индивидуа, озлоглашених по чувењу. Тежак тренутак, који би био још тежи да однекуда није долепршало створење, нежно и танковијасто, са две кикице увезане сјајним тракама. Тада нисмо знали шта је то "барбика", али смо знали да спазимо бајковиту лепоту. Ситна а прпошна, кикице и шишкице, бадемасте скрозирајуће очи, вечити осмех, и разгаљујући смех - то је била Гога која је припала петом три. Родитељи, некадашњи аустралијски усељеници, одлучили су да се врате у отаџбину са својим породом, кћерком и млађим сином. На радост бројних дечака, што се Гоге тиче.

Рођендани, дечје журке... Чудновати кристали и минерали, које је Гога поносито показивала на часовима, показујући шта је све могуће наћи у далекој Аустралији. Приче о шкољкастој Opera House у Сиднejу. Абориџини. До тада нечувено изговарање гласа "ch" на часовима енглеског језика: врапчасто, сеничасто, памук-меко, сласно. Искрице у бадемастим очима. Сви предуслови да се беспоговорно заљубим.

У мени је нашла друга, и брата-вршњака. Писао сам јој домаће задатке, указивао на финесе српскога језика. Имала је обичај да ме подржи за подлактицу, док би ми саопштавала своје мисли, и хтења. Тада сам био негде изван овога света, изван себе. Сањао сам њен додир, спасавао је у сновима од разних аждаја и чудовишта, био њен витез. Завршисмо шести, некако одмах затим и седми разред. Или је време добило чудновато убрзање, е да би бајка добила свој очекивани крај. Гога је остајала вижљаста, добијајући женске атрибуте. На часовима физичког и даље се са лакоћом дизала уз два конопа до таванице фискултурне сале: лева рука-десна рука-лева рука-и очас посла: ето Гоге на врху, док ми зијамо, одушевљени и распамећени. Ни нежнијег телашцета, ни веће снаге и воље.

На крају седмог разреда плакала је неутешно. Заљубила се у дечака, који је завршавао осми разред. Њене сузе су ме болеле, више из себичних разлога него из саосећања.

У осмом разреду сам попустио у успеху. "Вуковац" до тада, на полугођу сам био врло добар. Све ми се, осим Гоге, чинило неважним и узалудним. Први пут родитељи нису хтели да ми "праве" рођендан, иако сам их уверавао да ћу на крају бити одличан, са свим петицама. Отац је био неумољив, иако би, по природи ствари, то било више очекивано од мајке, наставника српског језика у истој школи (што потврђује тезу да су мајке више болећиве). Није ми било криво због "пропуштеног" рођендана - нисам могао да се помирим са чињеницом да моја Гога неће доћи, да ме повуче за уши и пољупцем ми честита. На пар претходних (туђих) рођендана, "масне фоте" су ме уверавале да је преболела свог годину дана старијег принца, и да у мени види више од брата-заштитника.

Недуго затим, нисам био позван на Гогин рођендан. Чекао сам, чекао, а дочекао нисам. На крају, после завршног часа, упитао сам је, извештачено лежерно: "Гого, данас ти је рођендан?" Одговорила је са смешком, неусиљено и без прекора: "Да, али пошто ни ти мене ниси позвао...". Хтедох да се правдам строгошћу и неразумевањем родитеља, али у магновењу схватих да би то било на уштрб мог поноса. Глумећи равнодушност, слегнух раменима и изађох из учионице. Срце ми је крварило, и укус крви осећао сам у устима. Чудило ме је што сам још жив.

Наместило се некако да смо и у првом средње били у истом одељењу. Њена "паж" фризура била је лако уочљива, попут ондашњих кикица. Као и њено интересовање за три године старијег момка, најбољег школског рукометаша. Са хладним презиром одбијао сам њене покушаје да ми се повери као "најбољем другу". При крају школске године смогао сам снаге да јој за рођендан "труковано" испишем песмуљак:
"Кад си дошла, имала си
два коњска репића,
а сада је дошло време
да тражиш младића".

Мислим да није осетила горчину у овим стиховима. Позвала ме је на рођендан, а ја сам се изговорио, не знам чиме. Мислим да је тај мој бол ипак осетила, макар мало.

Пролазиле су године. Неколико пута је видела моју мајку, и поздрављала ме. Ја сам сасвим успешно пролазио улицама које нису биле њена дестинација. Вест да се (врло рано) удала примио сам као нешто што се подразумева, као нешто суђено. Све је било нормално, и очекивано. Осим мојих снова. У сновима, било смо заједно, имали свој пород, и били једно.

Такви снови су ми долазили и прве три године током похађања факултета. Када је Гога у далеком граду већ била бременита, а потом постала и "срећна мајка". То је била нека друга жена. Моја Гога је остала вижљасто сјајнооко дерле, топлог додира и искричавих очију. Њен шапат и сада јежи ресицу мог десног ува.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Majstore... Ni mrve patetike. Samo surovi scenarista, NjV Gospodin Život...Bravo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius ::Majstore... Ni mrve patetike. Samo surovi scenarista, NjV Gospodin Život...Bravo.

I još nešto, pride...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Fantastična priča mister Tuzore. Uživao sam iako mi se spava i jedva sam oči držao otvorenim.

• 1Ovo se svidja korisniku: Boki X
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

HRONIKA PALANAČKOG GROBLJA

L'Hommage...

Do ruku mi je došao lokalni časopis. U njemu je pedesetih godina jedan poznati gradski advokat efektno postavio i odbranio tezu o našem gradu kao velikom selu. To što je oko njega tih godina nicao beton, čelik, staklo, aleje i neon izmešane sa skromnim začecima šume televizijskih antena ( da li se toga neko još seća) njega nije zavaralo. On je posmatrao jedino vredno merilo – dušu; ustanovio je da je ovaj grad ima sve manje. Nije bilo problem to što su mnogi bili jednom nogom u selu a drugom u gradu. Ta jedna noga oprezno je koračala po gradskim ulicama kao po minskom polju, plašeći se senovitih dvorišta, spuštenih žaluzina i venjaka, kandelabara i klupa u parku. Tražeći svoje mesto pod suncem, savremeni nomadi su instiktivno osećali da je upravo u ovom mestu najmanje građana, onih od kojih, ko zna iz kog razloga, zaziru. Postali smo dobrim delom velika spavanonica, nešto kao Novi Beograd – ali u obrnutom smeru.
Poremetio se građanski red. Skorojevići, žilavi i neosetljivi, gotovo svuda su zauzeli prve redove. U vlasti, u gradskom zdanju, tamo gde se rođački i zemljački odlučuje. Svuda, osim na mesnom groblju. Prošetajte, pogledajte i videćete: u blizini ulaza, pored kapele i male crkve, nalaze se porodice čija imena i grbovi najbolje govore ko je bio ko u ovom gradu: Dušmanići, Belosavići, Hadži-Nikolići, Momirovići, Nastasijevići, Devići...Noću se gospoda iskrade i prošeta između zapuštenih aleja, s negodovanjem posmatrajući novokoponovane spomenike i grobnice. Eto, sećam se mnogih gradskih boema kako sam čuo da govore o tome da će ih pratiti do večne kuće muzika i svirači, a ne lelek i kuknjava. Hteli su bandu, cigansku, ili tamburaše, da slušaju ono što im je ceo život bilo milo. Mnogi su, rekoh, to sebi obećali, ali ja sam samo jednom takvom ispraćaju prisustvovao.
Ovozemaljski svet napuštalo je trošno, bolešću izmučeno telo Dušana Devića – Duce, magistra mlinarstva, boemčine, kafedžije i romantičara, strasnog polemičara i nervoznog slušaoca. Neki paparaco mogao je u pratnji da spazi lica na čijem rangu i prisustvu bi pozavidela i neka solidna prestonička sahrana, ili uzemljenje, kako je bata-Duca govorio. Teklo je to po vekovnom, ustaljenom protokolu. U trenutku kada je po sanduku počelo da bubnja grumenje ilovače, stvorila se, kao s neba spuštena, majstor-Branina banda i ćemane je počelo da cvili: ’’Ja se rastajem drugovi sa vama..’’, Ljudi moji, kakvi crnci, kakav Nju Orleans, kakav bluz! Brana Car je držao lekciju o susretu s večnošću. Onda sam ja samo, čini mi se, spazio: bata-Duca je nervozno, jer njega nikada nije držalo mesto, ustao iz sanduka i krenuo prečicom da se oprosti od svega što je nekada voleo. Pratio sam ga diskretno jer znam da je živac, a i njegove su to uspomene, nije red da kvarim. Prošao je pored gvožđare Devića i nije se mnogo obazirao jer s tim rođacima nikad on nije dobro stajao. Promrmljao je nešto i skrenuo prema srušenoj, staroj ’’Avali’’ koja se tu, gle čuda, našla; unutra je kunjao pokojni Roma pored kaljeve peći, a za stolom u ćošku su sedeli pokojni Radiša i pokojni Muta, prodavac lozova. Ostali su otišli na Ducinu sahranu. Prošao je Duca i pored taksi stanice gde su Boban Pljeskavica i Boba Taksista igrali šah na haubi i nešto se nervirali. Požurio je pored garaže ’’Dunav-Morave’’ ; šoferčine, stalni gosti njegove kafane (’’Kod Duce’’, kako drugačije) sedeli su za stolovima, kuckali i prolivali njemu za dušu. Zadovoljan što je kafana puna, požurio je nazad, pored svoje kuće u istoj ulici. Nije svratio jer nije ni red, a on se reda držao. Radije je prošetao gradskim parkom gde su gospođice njegove mladosti sa šeširima i lepezama šetale alejama, dok su oficiri sa kratkim mačevima i belim rukavicama sukali brkove i kibicovali se sa dotičnim frajlicama. Zadržao bi se on još, ali morao je da završi jer se pevao stih ’’Sad zbogom cigani, na svem vam hvala’’. Video sam da je bio nezadovoljan gazeći kroz palanačko blato. Onda se okrenuo kao da je sve vreme znao da sam tu i ja sam pomislio da mi je rekao: ’’Da l’ se sećaš šta sam ti pričao o onom mom drugaru iz Kranja? Tamo načelnik za urbanizam ne može da bude onaj kome rođeni deda nije iz Kranja!’’ Onda je, ne sačekavši odgovor, zauzeo svoje mesto u sanduku i otresao nekoliko grumenova zemlje sa svog najboljeg, dvorednog prugastog odela od engleskog štofa.

Moj drugar Deva juniror i ja sačekali smo da se pratnja raziđe i grobari poravnaju humku. Vezali smo krst za ogradu od kovanog gvožđa jer je takav bio red, a bata-Duca je do reda i te kako držao. To što me je peckalo u očima nisu bile suze, već možda dim od mnogobrojnih sveća, a možda sam i bio ljut što sam tek tada video ovaj siroti, prljavi grad pravim očima.