|
Ovu pesmu sam dugo cuvao samo za sebe, jer je previse cudna, malo drugaciji stil pisanja.
Necete svaki stih shvatiti... i ne trudite se, jer govori o nekim privatnim stvarima... svaki stih moze samo jos jedna osoba da razume, pored mene.
Iskreno, to sam pisao samo za sebe, nisam planirao da objavljujem, tako da nisam puno radio na estetici pesme... nisam uopste vodio racuna o stilu... samo za sebe sam pisao...
Moglo je bolje, ali... nemam nameru da je doradjujem, to je napisano pre vise od pola godine... a po pravilu - ne doradjujem pesme koje su davno napisane, ostavljam ih, kao suvenir... takve kakve jesu...
---------
Sama si
u polju plastičnog cveća.
Da udahneš drhtavu nežnost,
što iskrenim plamenom žudi,
tražiš,
ali je ne nalaziš nigde.
Uzalud.
Ne miriše
mirisom ljiljana pred zoru...
Šuplji su osmesi.
Padaš u bezdan reči
nikada.
Ko te je slagao?
I ne veruj svakome.
Lažu
da cvetovi odlaze zauvek,
goreći,
zarobljeni u limenkama.
Bitno je
osetiti,
za početak.
Ponosan sam na tebe.
(Predrag Damnjanović, 25.04.2004)
|
