|
U odsjaju sunčevog zlatnog zraka,
u zelenilu drveća sa tajnom šume,
pri pojavi prvog tamnog znaka,
dok noć dolazi onako kako ume...
Čekaće u večitoj tami noći
srce požude nešto osećajno,nešto ludo,
čekaće,ali istina neće do njega doći,
neće se desiti očekivano čudo!
Dok tama obavija zvezde sa neba
i zlatne pahulje što tu proleću,
srce požude očekuje ono što mu treba-
čudesne zvezde ljubavi koje u susret doleću...
I tada srce oseća...ljubav...požudu...
srce je svesno da tek tada iskreno voli
oči plavog mora koje su mogle da budu
večiti biseri njegove duše pune boli...
Srce žudi snagom volje za očima plavog mora,
požuda leti pokraj zaustavljenih čestica vetra i prašine
i odjekuje u daljinu bajkovitog ostrva gde zauvek sviće zora,
i mirisnim jutrom odjekuje tvoje ime...
|
