|
Poslao: 22 Jan 2011 15:33
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
ZAŠTO VINO
Da me "uvati",
ja pijem vino,
zašto bih ga inače pio,
i ne znam zašto bih krio,
meni je tako fino.
Vino lagano ispijam
i neću da uvijam,
reći ću istinu,
pijem jer bolim,
kad neko to drugačije kaže,
laže,
znam da izmišlja krivinu,
ja pijem,
ja volim,
ja bolim,
ja umirem u vinu.
Sad ću,
dok vino sve brže ide,
i stara igla po ploči grebe
da se pozovem na staru, otrcanu frazu,
i kažem kao u pozorištu:
u vinu tražim istinu
i pomalo tebe.
I kako to obično biva,
zagledan duboko
u taj bunar od vina,
vidim i ne verujem pijanim očima,
mojim me očima mutnim,
gleda pijana istina.
Sad već je opasno,
priču već dalje znate,
ide bokal po bokal,
u glavi čujem taj vokal
idu poznate mi reči,
Istina, čak i kad je pijana
ume đavolski da boli.
Iako je već treći bokal,
ja ništa još ne osećam
sve nešto mislim da lažu,
sve su to prazne reči,
i rekao bih da preteruju
kad kažu,
da vino može da leči.
I kao da umirem od žeđi,
grabim sve te bokale
besramno nalivam sebe
dok nije sve pocrnelo,
u zimskom su mraku slike nestale,
nema ni istine,
ni mene,
ni tebe.
Samo su neke senke posivele,
i da ne pade taj crni mrak,
možda bi neke slike oživele.
Bilo je nestvarno fino,
sve dok sam gospodski pio,
al' ujutro tek vidim, Gospode!
zbog ljubavi jedne daleke,
i ljubavi prema vinu,
ja sam se noćas ubio.
Dok mi je duša krvarila od vina,
Januar je te duge slavske noći prvi put obeleo!
Bane Damnjanović, Sv. Jovan 2011
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 30 Jan 2011 19:01
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
Pesma jednog Gimnazijalca
(ili namerno promašena tema
na pismenom iz Srpskog)
........
Zamoliću jednu kap jesenje kiše
da ti padne na lice,
šapne nekoliko reči i nestane.
Zamoliću vetrove
da ti u jesen
na ulici rasčupaju kosu.
Zamoliću sebe da kada te vidim,
mahnem poslednji put
i nestanem
sa uspomenom
u noć.
............
Most...
Tamo dole je...
Senke igraju.
Predvečerje u tvojim suzama.
Ja...
...ja...opet drhtaj.
Koraci.
Cuj...
Zaboravi ono juče
Znas...
Mislim da te ipak volim
Most.
Skačem.
Krugovi na vodi
...i
...nema me.
...
Dobro je.
U Parizu kesteni,
po drugi put su procvetali
ove godine.
Čuj...
Pa ti me ne slušaš
Opet počinje kiša
Neka.
Znaš, volimo je...
Cutiš! ...?
Da ti obrišem suze?
Kasno je, ideš li, skoro će devet?
Kuda ceš tamo?
Hajdemo na drugu stranu.
Hej, pa ti me opet ne slušaš.
Stani!
Vec ideš... da se pozdravimo?
Sumrak se gasi.
Zar me ne prepoznaješ?
To sam ja.
Zašto me tako gledaš?
???
...........
Mama, da li me ona tražila?
Nije.
???
Mama...
Prevario sam sebe.
..........
Zašto me tako gledaš?
Zaboravio sam da te pitam,
za ime.
Izgubio sam nešto mila!
U Parizu?
Ne... tamo dole, negde,
znaš...
onaj most.
Odoh...Da trazim...
Oči su ti cudne,
kao kesteni.
Čuj, nemoj više da me slušaš.
Ja sam lud.
Ludak, razumeš?
Bane Damnjan, Decembar 1974
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Feb 2011 17:32
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
GLASNIK TIŠINE
Jutro se skoro primaklo belinom
zaspao nisam, sigurno znam,
i ove se noći borih svom žestinom
al' ko da sam ipak imao "svoj san".
Dal' od previše druženja s vinom
u očima mi beše neki čudan sjaj
dok jutarnji vetrovi mirišu na početke,
svanuće me nehajno podseća na kraj.
Mnogima se jutros zatvorio dan,
jutro mi kaže da upamtim "san".
Peščanik nosi jedna silueta,
jedva vidljiva s' nebeske visine
dugačka senka jedva se nazire
korakom tihim kao da izvire,
siluetu Glasnika, slutnja moja prozire.
Dolazi lagano,
nečujnim korakom,
jutarnjim me vetrom miluje po kosi,
rodjenjem je mojim
davno zapisano,
jednim bolnim krikom,
to što on nosi.
Neminovni glasnik ogrnut porukom
ostavlja je tiho na dnu peščanika,
i neke reči ispisuje peskom,
"na tvojoj stazi isteklo je vreme!"
Odlazi moj život,
odnet kao rukom.
Sada više nšta, baš ništa ne boli,
otišlo je breme iz mog peščanika,
nečujno je zbogom
na usnama mojim
odlazim tiho,
nemo i bez krika.
Mnogima se jutros zatvorio dan,
jutro mi kaže da upamtim "san".
Bane Damnjanović, Februar 2011
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Feb 2011 21:14
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
17.02.2011
Danas je Mamin rođendan,
kupiću joj buket svežeg cveća
na uglu Bulevara i Zaplanjske,
i u radnji preko puta, kupiću,
naravno ono što je uvek volela
zelene ljute bombone.
Poljubiću je kao i uvek.
Uvek je volela da je ljubim
kao i svaka majka,
kad je poljubi dete.
Poljubac, cveće
i malo priče,
tek da je umirim od sveta,
i da ne brine,jer svetom uvek,
kolaju svakakve ružne priče
i sve su iste, jedna na drugu liče.
Ne treba čoveku mnogo.
Važno je ne zaboraviti datum.
Ne zaboraviti, nikad!
Voli kad joj pričam,
voli nestrpljivo da sluša!
Ponekad čak i izmišljam
važno je da čuje lepe stvari,
današnje su istine bolnije no ikad,
i ko za njih danas mari!
Izmisliš lepo svoje istine
i ne daš nkom da im pridje
ili slučajno da ih kvari.
Za to se danas i glava gubi,
bolje je da ljudi gledaju svoje stvari,
nego da se tudjim istinama bave!
Bolje je da paze na svoje istine i glave!
Rekoh vam, voli da joj pričam!
Voli priče o svemu i zna tačno kad lažem!
Tmurno je hladno i tiho, kao u grobu!
Gledam ,nema ni onih malih,
zimskih ptica.
Dugo joj pričah,
o svemu.
O deci najviše!
Deca se uvek najviše vole,
a deca ko deca, uvek i najviše bole!
Peca se uvek posebno voli ,
i on je uvek, nekako poseban,
od rođenja je tako.
Imaće uskoro dvadest osam,
i još uvek nosi dve crne štake,
na njima je skoro od rođenja
i mada sad bolje hoda,
hoda sigurno bolje no lane,
i ja kao otac još ne razumem
zašto je tako,
i kad mi kažu: pa on je poseban!
tek onda zaspim nekako,
i brojim dane,
u nekom strahu,
polako!
Zašto li je ovako tiho
nema baš nikog da priđe,
nema nikog da prođe
prava je zimska tišina,
nema ni onih malih,
zimskih ptica,
uvek poneka sleti,
ili pak blizu dođe!
Od ulaza u aleju
ima sto četri koraka do moje Mame,
njen grob je dvadesti u prvom redu,
s leve strane aleje.
Sa ove planinske kose
na kojoj njen grob leži,
vidi se celo naselje,
vide se krovovi kuća
kao na dlanu.
Nekad ih beše jedva deset,
a sad ih ima mnoštvo, možda hiljadu.
Dime se čađavi odžaci
po ovom zimskom danu.
U svakom je po neka priča,
još hiljadu pesama da napišem,
ne bi mogle da stanu.
Vidi se i krov naše kuće
i dva stara bora,
kuću su dvostruko nadrasla,
i kao putokaz štrće u nebo,
po njima će "stara" znati
gde su joj deca odrasla
i zašto se ovde gde spava, noćiti mora.
Do nje ima sto četri koraka
i njen je grob dvadesti u redu.
Pičah joj o sestri i ocu,
i tišina je bila jaka,
ka da stojim na ledu,
pričao sam u sebi,
a ko da sam na bini u pozorištu,
a ona sedi u prvom redu.
Sušala me je pažljivo,
umorno i sneno,
a nebo je bilo,
zimsko, sivo i natmureno.
I nije bilo onih mallih,
zimskih ptica,
samo nekoliko
usamljenih,
vrana grabljivica.
Bane Damnjanović, 17.02.2011
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Mar 2011 10:58
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
Uzavrele strasti
Noćas mi je došla moja garavuša,
stopile se grudi dveju vrelih duša.
Stvorio se vakuum od snažnog disanja.
Nastao je kovitlac stvari i odela,
nestale su senke i obrisi sobe,
ne vidim tebe, ne vidim ni sebe,
blješte samo lampe i znojava tela.
Srca samo lupaju ispod toplog tuša.
Narandža je paklena počela da raste,
opasno je nabrekla, sve do rasprsnuća.
Nastaće pakao, nema nam spasenja,
u glavi je muzika sve drugo potisla,
sviraće Ravela možda do svanuća.
Sve smo bliži grotlu,
vrtlogu tornada.
Demoni nas nose
na divljim konjima.
Ne znamo za granice,
ni prostor ni vreme,
ni gde nam je gore
ni gde nam je dole,
poludeli kompas nema strana sveta,
ništa nema pravac, samo parabole
užarena tela i bol svoj sad vole,
mi smo sada jahači apokalipse,
eksplodiraćemo čim se otvore elipse.
Trajala je igra skoro sve do grča,
do ludila uma, telesa i bola
do samih granica moći i nemoći
u vatrenom transu mi smo zaplesali
dok umorni leptiri nisu smalaksali.
Na kraju igre ponoćnih leptira
umorni od plesa, umorni od noći
umorni leptiri zaklopiše krila.
Umorne su strasti, sjaje im se oči
garavi od vatre, istrošenih moći.
Potrošene želje, sveća sagorela.
Mogla bi i večnost stajati pred nama,
ali ti, ti i dalje želiš da si sama?
Zašto se oblači, zar će opet poći?
Noć ova nije ni pola odmakla,
zavesa od vutre još se nije slegla,
kraj prozora stoji i gleda u prazno.
Brzo stavlja šminku, i gomilu pruga
ogrće se šalom, već je neka druga.
Na njena vrata reza je već pala,
davala je telo, srce nije dala.
Izlazi na vrata, pre dolaska jutra,
ulazi u sebe, odlazi u sutra.
Bane Damnjanović, Mart 2011
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 07 Mar 2011 12:47
|
offline
- miladinka
- Građanin
- Pridružio: 01 Jan 2011
- Poruke: 99
- Gde živiš: Beograd
|
"Trajala je igra skoro sve do grča,
do ludila uma, telesa i bola
do samih granica moći i nemoći
u vatrenom transu mi smo zaplesali
dok umorni leptiri nisu smalaksali."
"Na njena vrata reza je već pala,
davala je telo, srce nije dala.
Izlazi na vrata, pre dolaska jutra,
ulazi u sebe, odlazi u sutra."
Pesma izuzetno lepa, prožima, ulazi u pore......predivna 
Bane, Bane pa ti si CAR  .
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 12 Mar 2011 01:30
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
LICE BOLI
Jednom sam davno rekao:
U lice svome bolu gledaću,
smelo i pravo u oči,
sve dokle gledati mogu,
moramo se jednom pogledati,
jer dalje neću moći.
Stajaću dok ne izbledi,
dok ne utihne,
dok ne isteče,
u oči ću ga gledati dok peče.
Od bola, sav sam zgnječen
gledati je sve teže,
krune se niz lice biseri
polako, magle se gledi
ne mogu gledati još dugo,
a da me ne sažeže.
Pašću, bez glasa
nedorečen
a bol,
reže
reže,
a ja sav isečen.
Znam,
od bola oslepeću,
vraški je svirepa bol,
a i ti, takva si tugo.
Uzalud vas srce doziva,
uzalud ih duša umiva,
izgoreše mi oči,
dušom ću ja
pred Gospoda,
očima neću moći!
Bane Damnjanović, Februar 2011
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 16 Mar 2011 23:52
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
Potraži se
Gde si to noćas zalutala
moja dušo ogolela
razdrljenih grudi
pocepane košulje
izbledelih boja,
razlivenih sećanja
raspeta i razasuta
po tom bespuću
u polju raskopanih
želja
i zakopanih nadanja.
Ustani
podigni se,
pođi,
i potraži se.
Traži se tamo
gde si se godinama ostavljao,
gde su te godinama ostavlljali,
po baštama
pod kafanskim stolovima
po tuđim krevetima,
i napuštenim vagonima
nepoznatih vozova,
u nedoživljenim snovima
zaspalog detinjstva.
Potraži se
i sastavi
do jutra,
jer ako nesan opet
zakuca na vratima tvog sna,
nikada se sastaviti nećeš,
lutaćeš sve do samih zvezda,
lutaćeš dok ti se duša
od beskraja ne bude umorila
i u prah prahova ne bude razvejala.
Bane Damnjanović, Mart 2011
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 19 Mar 2011 12:49
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
Zapisi iz Depre
Prosta ti bila
moja ljubav mila,
kad si iz svog srca
izvadila moje
iz sna se trgoh
jer noć se ova
prelomi na dvoje.
Do jutra ranog nestalo je svetla
plaha letnja kiša oblakom je lila,
vetar je s reke počeo da duva
duga je namah promenila boje,
na svet moj pade neka polutama
ti si iz mog srca počupala svoje.
Glava je moja prestala da spava
ko ječam na vetru zaplesaše more
sjatile se misli kao reka mrava
zenice moje, moja okna plava
s crnilom i nesnom bore se do zore.
Zvezde su moje zgasle i daleke.
Na zidu se nova otvoriše vrata
u sobi plešu čudne senke neke
ples nihov vodi neobična sena
njen se sivi veo leluja od vetra.
Opija me snagom
svoga mračnog plesa
ne stižem da pitam
ko je ova žena,
odgovor već stiže
iz tamnih nebesa,
biću tvoja druška
ili nova sestra
grliću te dugo,
dugo, dugo, dugo,
ime moje baš i nije važno
bolje da ga ne znaš,
ali kad već pitaš,
ja se zovem Depra ...
...
Zgrčilo se srce
u svom malom uglu
ko plašljivo dete.
Ja znam za boli
i za teške sete
i za tuge duge
ali ovu, moju novu sestru
do sad ne upoznah.
Rekoše mi neki, patili pre mene,
Depra, to je crna Kraljica tuge.
...
Potekoše dani haosa i straha,
dani se moji u noć pretvoriše
a noći u duge strašne sačekuše,
niz moje žile krenula je neka
snežno belih, plavih,
kolutića reka.
Da se ubije bol,
da se stigne u sutra
da se premosti noć,
da se dokopam do jutra.
I tako idu dani, meseci
okupan bolom
ne vidim ni sunce,
ni vetar ni reku
ubijanje boli nastavljam sve žešće
ubijam dane, ubijam noći,
kolutići teku, teku ...
Srce, srce moje, koliko ćeš moći?
Pada i prvo jesenje lišće.
Sa mosta sve čećše gledam u reku
ispraćam laste i poslednje rode
gledam u nebo i pitam sebe:
koliko bola treba do slobode?
Sakupljam sebe, zašivam srce
ližem svoje rane kao ranjen pas
izlazim iz sebe zgužvan i gologlav
odlazim niz reku, vičem na sav glas:
Kad ubijem bol, ubio sam ljubav,
ubio sam nas!
Bane Damnjanović, Jul 2008
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Mar 2011 15:03
|
offline
- Pridružio: 13 Nov 2008
- Poruke: 88
|
OTIĆI
Jednog dana,
možda letnjeg
ili s proleća,
možda baš ovakvog
varljivog
treperavog
dana
ranog proleća,
ustaću
u rano obzorje i ...
i otići.
Možda ćeš spavati
dok sunce porađa dan,
ili će te moji tihi koraci,
niz stazu usnule bašte
tog ranog jutra probuditi
dok budem u nestajanju,
poslednjem,
zauvek.
Možda ćeš ...
biti na prozoru
tvog sna,
tvog samodovoljnog sna.
Možda ćeš čuti
kako zatvaram kapiju svog života
i odlazim ...
Otići ću,
pognute glave
raskopčane košulje
sa rupom ispod levog džepa,
ogrunut iznošenom prazninom
starog Vartex kaputa,
iskrzanih rukava
praznih džepova i
ostarelih čekanja.
Zagrliću svoje promašaje i ...
otići ,...
Otići ću
ćuteći,
hodajući ivicom duge u zenitu,
poljubiću
nebo,
daleko od ljudskog mirisa i vreve,
sazvati svoje nemire i ...
otpustiti ih.
Otići ću,
neostvarenom linijom
mojih zabluda
i godina lutanja.
Otići ću,
iz tvog savršenog života,
uredno složenih ivica
i poređanih
kocki,
ovakav
nesavršen,
nedorečen
potrošen
opečen.
Otići ću!
Bane Damnjanović, 20.03.2011
|
|
|
|
|
|
