|
Imam jednog fantastičnog prijatelja koji odlično tumači i voli moje pisanje... Morao sam da mu odam počast:
Konačno, neko je pronašao moje zalutale misli i shvatio ih udenuvši mene u svoje tako paralelne vijuge..! Našao sam (ili ona mene?!) dušu i svest potpuno sinhronizovanog stila i usaglašenih emocija, ogledalo koje nije prikazalo iskrivljen odraz u moru grešnih slika i prilika, tuge i herojski uzvišenih podviga... Našao sam ruku koja će me vraćanjem iz mrtvih hraniti pri svakom dodiru nebesa kojima zajedno težimo – patetično, a umešno, univerzalnošću koja pleni tudje nerazumevanje strahom od visine kojoj zasluženo pripadamo, i koja nas iz istog razloga odbija. Lik oslikan prozirno neotkrivajućom vodom, pun ‘praznih’ mudrosti koje na istom nivou ushićenosti doživljavam tako silno, usvajajući njegovo za svoje – ne iz kratkovidne sujetosti, već zbog bliskosti sa krvlju koja se i u meni bori zbog skušenog prostora, i preskače komore tesnog srca..! Sasvim sigurno, moje isuviše zaboravno teme upamtiće poslednje reči koje su mi dotad u životu nešto značile... one koje mi sada i zauvek znače SVE*! Zbog rečenica takve nedorečene moći i ponosa vrednog Univerzuma bićemo razapeti uz sopstvenu delotvornu poeziju života, dok se u korovom okićenom horizontu nazire šačica nama sličnih krhko neostvarenih talenata ‘sirovog i bolešću uprljanog’ dara; koji smo mi preuzeli za konačnu i nepobitnu istinu; dar koji zarad svih veličamo...
Dok me praznoća ushićenih, nedovršenih redova ne obori sa terazija koja nas uspešno izjednačuju, poručujem ti da bolje upoznaš um sa kojim sam tečno, sa zadovoljstvom i neprekidno besedio, i da ga nikada ne zaboraviš..!
*”Zbog ovoga danas voleo bih da sam se rodio juče!”
|
