|
Hodam necujnim korakom u ponor svojih osecanja…
Cujem nepoznati jauk bola svoje duse…
Vidim gospodara tame ispred sebe…
Vodi me u travnate doline valova mojih najdubljih misli…
Neka cudna energija prozima moje telo…
Rekla bih da je to moguci strah…
Ja znam samo za sivilo nocne tame,
I njegovog gospodara u mojim mislima…
Trcim…Korakom neba…
Jos samo skok,dva,i poletecu u visine svog univerzuma…
Ali…Iznenada padam…Padam u onaj isti ponor svojih osecanja
kome ne nalazim kraj…
Oh,silo cista!Pusti da disem ovaj zivot u sebi!
Odvedi me iz ove mracne praznine!
Ovo nije mesto za mene,
Ovo je mesto mojih valova misli!
Otvaram oci…Pitam se-da li je sve bio samo san?
Lezim na travi…Osecam miris rose…
Ali,oko mene i dalje vlada tama…
Izgleda da ipak nije bio san…
Vuce me nevidljiva spona ka nekom drvetu punom pupoljaka…
Posmatram cvetanje tih prelepih pupoljaka…
To je moje drvo zivota…
Rascvetano,bujno,puno zivota!
Kisa pada…Nebo je prekrio crni plast surovih misli…
Iznad drveta pada odsjaj duge i stiti ga od surovog sveta tih crnih misli…
Zelim pobeci…Sto dalje u beskonacnost…
Prolazim portal vremena na mom neopisivom drvetu zivota…
Sada sam tu…U realnosti…Kako mi to imamo obicaj da kazemo…
Mozda to i nije realnost,vec samo jos jedan vrtlog nasih misli…
Nadam se samo da necu ponovo zalutati u valove svojih misli,
Jer tamo postoji jedno more beskonacnosti,more beskonacnih razmisljanja…
|
