|
Ziveti
ziveti
barem kao redovan citalac novina
u nekom malom usamljenom kafeu,
pustajuci da sve vreme ovog sveta
sasvim mirno protice kraj tebe,
i ne pokusavajuci da se otrgnes obicnoj,
sivoj,
sumornoj,
gradjanskoj
svakodnevnici,
ne zeleci vise od postojanja
osim da dises,
mirno, skoncentrisano,
ispunjen slikama rodjenim
u talogu kafe,
u nesavrsenostima sarenog stolnjaka,
u igri blagih senki na zidovima,
jer popodne je i sve je stalo...
Ne ocekivati nista
osim usamljenosti duboke starosti,
praznine i ocaja,
mozda nerazumevanja,
mozda ravnodusnosti,
i ocekivati sve,
do poslednjeg daha,
ocekivati sve,
kao
da jos ima vremena da se dogodi,
cak i dok se zastavica spusta.
Goreti od tihe strasti,
I javljati im se skromno,
ne cekajuci da ti kazu "Dobar dan",
bez sluha za vesti,
bez sluha za sve,
to
zlatno lisce promice pred oknima,
cini da zaboravis redni broj jeseni,
ne razmisljas
da li ces jos
jednom ugledati nove pupoljke.
MC
Dopuna: 24 Nov 2007 13:58
Predstavnistvo
Napolju,
veliko
doba je mrznje
i dok svi mastamo
u predstavnistvu,
nase
devojcice su vec tamo.
Depilirane,
nasminkane, nasmejane,
i uopste uzevsi veoma prijatne
one sanjaju
o radu od 9 do 17++,
one traze hirurga
koji bi im smputirao
usmine,
tako da
nikada ne postanu zene
vec da
zauvek budu
devojcice sto ce im omoguciti
sigurnu udaju za Stranca,
koji ce ih povesti sobom,
zatvoriti u belu kulu sa travnjakom
okruziti ih kutijama za cipele,
ostaviti ih
da druguju sa tabletama
i stalno ukljucenim
televizorom
MC
|
