offline
- mpman
- Mod u pemziji
- Pridružio: 12 Okt 2010
- Poruke: 10910
|
Штампарија
Коначно, завршио се и последњи час тог дана. Као и увек, после школе, састао сам се са другарицом, да би се заједно враћали кући. Дан је био леп и сунчан, прави летњи иако је био тек почетак пролећа.
Тог дана, кући нам се баш и није ишло, па смо одлучили да кући кренемо једним старим, дужим путем. Дуго нисмо пролазили туда, али смо се као деца, стално ту играли, све док се из овлижње кућице није зачуо чудан, страшан звук. Од тада, кућици су често прилазили камиони па су нам родитељи забрањивали да се играмо на том месту. Бујна дечија машта смишљала је разне приче о кућици.
Као што рекох, туда баш дуго нисмо пролазили. Можда због страха од кућице, а можда и од родитеља.Тог лепог и сунчаног дана, другарица и ја, одлучили смо кренути тим путем. Полако смо корачали. Убрзо, бела фасада кућице, јасно се видела из даљине.. Одједном, опет смо зачули онај звук који нас је увек асоцирао на нешто страшно. Али, радозналост је победила у том тренутку. Врата кућице била су отворена, па смо другарица и ја стали испред врата. Имали смо шта да видимо. Испред нас, налазиле су се велике, црне машине. Изненада, појавио се неки човек. Увео нас је унутра, пошто је видео да смо радознали. Почели смо да запиткујемо, какве су ове машине итд. Окренуо сам се ка вратима која су јошувек била широм отворена, а поред врата, налазило се брдо лепо наслаганих књига. Било ми је сасвим јасно о чему се ради. Човек је почео причати о машинама, чему која служи и показивао нам је како ради. Дозволио нам је да рукујемо машином за сечење папира. Показао нам је и машину за коричење и брдо других машина. Рекао је, и то поносно, да је његова штампарија једна од ретких у Србији чије машине раде искључиво на нафту, па је на нафту радионица увек и мирисала.
Дошло је време за растајање,морали смо поћи кући да се родитељи не би забринули. Дуго смо се плашили те кућице, али сад више не, а страшни звук као да се претворио у мелодију. Дуго смо другарима и другим људима причали о овој авантури, о штампању, штампарији, али нико није хтео да нас саслуша, никог није било брига, па смо ту причу сачували за себе. Ко зна, можда ће нам некад и затребати.
|
duhovita, topla, bliska umetnosti...Markic, odusevljavas me... 
