|
Како је почело то гомилање ћутања? Поклони су закон, речи имају ружну потребу да се играју жмурке. И врашки се добро крију, матер им.
Дан први. Све време сам престајао у возу. Нервозан. Немам ја довољно стопала за све који би да ме нагазе. Ал био је ту један Матори С' Флашом. Мој најбољи пријатељ. Он се већ негде загрејао, тако да сам му ја слистио више од пола. Изашао је у неком селу. По излазу из воза, ошамарен мразом затетурах се у прву кафану. Назвао сам је, није се јавила. Можда је спавала. Било је 02:30.
Дан трећи. Успео сам да устанем и умијем се. Назвао сам. Није се јавила. Три јалова покушаја. Одустао сам и отишао код комшије на пиво. Гајбу пива. Комшија је силан лик.
Четврти дан. Тражио сам је на стану. Није отворила. Можда није била код куће. По повратку сам назвао из кафеа. Опет ништа.
Пети дан, збунила ме. Назвао сам и она се јавила. Спустио сам слушалицу, отворио пиво и опет окренуо. Није се јавила. Испио сам до краја.
Дан други. Нисам устајао. Двапут да пишам, ал то не рачунам. Нисам звао. Није ни она. Био је 14.2.
Како било, дошао сам до револуционарног закључка да рођендани уназађују односе.
|
