|
Poslao: 17 Okt 2006 17:35
|
offline
- motorcycles
- Ugledni građanin
- Pridružio: 30 Jun 2006
- Poruke: 475
- Gde živiš: U snovima...
|
Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu
i ja na desnu ruku sam namakla
s leve rukavicu.
O,koliko ovde stepenica ima
a ja sam verovala-tri.
Sapat jesenji medju klenovima
prosumi:"Umri sa mnom ti".
Varljivost zivota srecu mi zakrili,
prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom.
Ja mu odgovorih tiho:"Mili,
meni takodje.Umrecu sa tobom".
O poslednjem pesma to bese susretu
i ja pogledah na sumorni dom.
U spavacoj sobi,ko na drugom svetu,
gorele su svece ravnodusno za mnom.
Dopuna: 17 Okt 2006 17:35
Tebe ja se ne secam bas cesto.
Sudbu tvoju pomenem s teskobom,
no u dusi jos postoji mesto
moguceg susreta sa tobom.
Namerno zaobilazim dom tvoj,
iznad reke mutne dom crveni,
ali ne znam sta vidis u meni-
prozet suncem-sto ti vredja spokoj.
I ne zelim niti smisla ima
da mi istes usne,molis ruke.
Ja ne zelim zlatnim stihovima
da ovekovecis moje muke.
Al' proricem tajnu buducnosti.
U veceru jednom sasvim plavom
s tobom cu se jednog dana sresti.
Neizbezno,istinski,zapravo.
--- --- --- --- --- --- --- --- --- ---
Susret jedan jos neopevani,
bez pesme pada tuge veo.
Nastupaju hladnog leta dani,
a zivot nov tek je zapoceo.
Bese kao od kamena rusnog
svod nebeski u oguju sinjemu.
Neznija od hleba nasusnog
meni treba jedna rec o njemu.
Ti sto rosom prenu svelu travu,
blagom vescu dusu mi ozraci,
ne rad strasti,niti za zabavu,
vec za ljubav koja zivot znaci.
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 28 Feb 2008 02:48
|
offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
NE GLEDAJ TAKO
Ne gledaj tako, u ljutnji ne mrsti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Cak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica?
Ali, kao i prije, dajem vruc zagrljaj
I strah nosim u velikim zjenicama
Pismo moje ne paraj, mili
Ne placi zbog lazi istinske
I dobro ga, na samo dno, skrij
Na dno svoje torbe sirotinjske.
******
VECERNJI SATI
Vecernji sati nad stolom minu
Neopozivo-bjela stranica
Mimoza mirise na Nicu i na vrucinu
Kroz mjesecinu leti ogromna ptica
Cvrsto sam kosu nocas splela
Kao da ce mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Sto cak ni knjizevnost ne mole!
Ne podizu se kapci umorni
Cak ni kad cujem da me zove.
Dopuna: 28 Feb 2008 2:48
Umesto posvete
Talasima lutala, šumom se krila
Prividjala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih
1964.
*
Nema u životu spokojnog sata
za koji bih rekla da sam ga zaslužila;
meni je dosta malo zvezdanog zlata,
da ne bih roptala i tužila.
Kad mi pošlješ bol sagnem se smerno;
kad koraknem bojim se da nisam što skrivila.
Nema dela tvog kom se ne bih divila,
pa ma kao crv malo neizmerno.
Ako ti želiš, zlikovci me vredjati mogu,
Nezaslužene ću grehe da ispaštam.
Meni je slatko da patim i da praštam,
ako je to milo pravednom Bogu
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Nov 2008 22:25
|
offline
- Antoneta
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 26 Jul 2008
- Poruke: 16
- Gde živiš: Beograd
|
Novogodišnja balada
Mesec kroz oblake što se roje
baci u sobu svoj mukli pogled
Šest pribira na stolu stoje
I samo jedan prazan, proklet
To moj muž, i ja, i prijatelji
Dočekujemo Novu godinu
Zašto su mi prsti krvavi i crveni
I zašto osećam otrov u vinu?
Domaćin, podigav punu čašu -
Bio je važan i tvrd ko zid:
''Pijem za zemlju rođenu našu
U kojoj ležimo svi!''
A moj drug pogleda u mene
I, setivši se nečega živo
Uzviknu: ''A ja - za pesme njene
U kojima svi živimo!''
A treći, ne znajući ništa od toga
Ni koga nema, ni ko ode
Uz istu misao uhvati mi pogled
I prošapta: ''Moramo i za onoga
Koji bi, da je živ, bio ovde!
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Avg 2009 22:40
|
offline
- start
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 02 Mar 2007
- Poruke: 19
|
Umesto posvete
Talasima lutala, šumom se krila
Priviđala se na emajlu sebi
Rastanak bih, možda, hrabro primila
Ali susret, bojim se, ne bih.
''Grčih ruke ja pod tamnim velom…
Zemlja ne mora biti rođena
Ali se uvek voli
Makar u moru nežno-ledena
Bila voda i to bez soli
Na dnu pesak kao kreda
A vazduh pijan kao od vina
I borova četa bleda
O zalasku gola, nevina.
Zalazak u talasu etera
Takav je da ne shvatiš
Je li kraj dana ili sveta
Ili o novoj tajni snatriš.
Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se žbun
Ruža blještavih, ali ledenih.
Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje -
Nekad, u davnim vekovima
Prošli smo tim putem nas dvoje
''Od čega si danas bleda, čega?''
- Zato što sam tugom neveselom
Do pijanstva napojila njega.
Pamtim. On je izašao tada
Iskrivivši usta najbolnije.
Ne taknuvši drvo s balustrada
Trčala sam za njim do kapije.
Zadihana viknuh: ''Šala sve je.
Ako odeš - ode život moj.''
Jezivo, a kao da se smeje,
Reče mi: ''Na promaji ne stoj''.
Pismo moje, mili, ne cepaj
Pročitaj ga dragi, i pazi:
Neću više da budem nepoznata
Tuđinka što te sreta na stazi
Ne gledaj tako, u ljutnji ne mršti se
Ja sam tvoja ljubljena, ja sam tvoja
Niti pastirka, niti kraljica,
Čak ni monahinja-bogomoljka
U ovoj sivoj sam haljini od tralja
U cipelama izlizanih potpetica…
Ali, kao pre, dajem vreo zagrljaj
I strah nosim sred velikih zenica
Pismo moje ne cepaj, mili
Ne plači zbog laži istinske
I dobro ga, na samo dno, sakrij
Na dno svoje torbe sirotinjske
Samo u voljene postoji molba
A nevoljena molbe prezire
Tako sam srećna što ovde voda
Pod bezbojni led zamire.
I ja ću stati - Hristose, sačuvaj -
Na taj krov svetli, lomljivi
A ti pisma moja popričuvaj
Da bi nam potomci presudili
Da jasnije, i sasvim javno
Tvoj hrabri um pred njima sine
Zar u biografiji tvojoj slavnoj
Može i biti neke beline?
Tako je slatko zemaljsko piće
Gusto je ljubavi mreža satkana
Jednom, valjda, u udžbeniku biće
Stranica i o meni pročitana
A kad đaci čuju priču što dira
Nek se, ako hoće, osmehnu lukavo
Kad mi već ne daš ljubavi i mira
Daruj me svojom gorkom slavom
Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica.
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa.
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.
Ljubomoran, nemiran, ali ne od grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne bi pevala o prošlosti.
O zalasku uđe u moju sobicu:
''Voli me, smej se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove.
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenje
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene
Kukavicu priupitah
Koliko mi još ostade
Borova šuma se zanjiha
Žuti zrak u travu pade
Ni jednog zvuka u gustišu
Idem smelo
A prohladni vetri njišu
Vruće čelo
Nisi više među živima
Mrtvi ne ustaju
Dvadeset osam sa noževima
Pet što streljaju
Tužnu sam pletnju plela
Za prijatelja
Krvi, krvi je željna
Ruska zemlja.
Doslutih smrt za svoje drage -
Svi ih plotuni oboriše
O, tugo moja! Te se rake
Mojim pesmama otvoriše ...
Ana Ahmatova
|
|
|
|
|
|
