Brodolom

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

»U vazduhu se oseća bradavica«, rekoh joj kroz smešak i spustih dlan na njene grudi dodirujući prstima bradavicu desne dojke koja kao da je negodovala ispod njene pamučne majice, dok smo sedeli na klupi u Central parku u Nju Jorku jednog svežeg prolećnog jutra. »Rekla sam ti da prestaneš«, progovorila i odgurnula me blago, nameštajući majicu da neko od prolaznika slučajno ne primeti da smo radili nešto nedolično. Tišina je neko vreme sedela između nas kao stranac. Potom je zapalila jednu od njenih dugih cigareta i povukla nekoliko dimova praveći kolutove.

Sa lakoćom je savladala veštinu pravljenja kolutova od dima i činilo se, dok to radi gotovo ne diše, i umesto reči ispušta male beličaste oreole dok govori jezikom dimnih znakova. Bila je lepa i obesna. Od trenutka kad se pojavila u mom životu, prestao sam da verujem u zdav razum i jasnu logiku, jer sve u vezi sa njom suprotstavljalo se ustaljenim navikama i načinu života. Imala je jake principe u svom životu kojih nipošto nije htela da se odrekne, a sa druge strane suprotstavljala se svemu tome na jedan paradoksalan način i tako, verujući u svoju bezuslovnu slobodu i individualnost, živela je krajnje sputano duboko zapetljana u sopstveni život. Želeo sam da joj pomognem protiv njene volje što je bilo nezamislivo teško, gotovo nemoguće. Ona je jednostavno bila suviše zamršena, nekako zavezana u sopstveni čvor. Nije želela da bilo šta promeni u svom životu ali je uvek nastojala da menja sebe. Bila je udata, ali je tvrdila da pripada isključivo sebi i nije htela da poseduje nikoga. Govorila je kako je slobodna i kako je to u stvari stanje duha. Iako očigledno nije bila potpuno srećna u svom životu, ipak se udala »iz ljubavi« bar je tako tvrdila, a kasnije je rekla da je njen brak bio »brak iz računa« i da je na njenim svadbenim kolima na dan venčanja, sem cveća i ukrasa stajao natpis »upravo sabrani«. Smejala se dok mi je to opisivala mašući rukama. Bila je prosto neodoljiva. U svojoj ranoj mladosti ušla je u brak lako, kao što je ušla u automobil potpunog stranca, stopirajući na autoputu.

Tako sam je sreo jedne kišne večeri kada sam odlučio da stanem i povezem je, a ona je, sklapajući svoj veliki crni kišobran, ušla u automobil, protljala svoju vlažnu kosu i sklopila oči tonući u udobno sedište kao da tone u ambis. Pre nego što sam uspeo da je pitam kuda želi da ide, zaspala je i bilo mi je žao da je budim. Izgledala je blaženo smireno, kao davljenik koji je preživeo brodolom, koga je more izbacilo na obalu. Vozio sam je čitavu noć mokrim ulicama grada, s vremena na vreme posmatrajući je. Usne su joj bile poluotvorene kao da joj je u grlu zastao grč. Kada sam u jednom trenutku naglo skrenuo u levo, glava joj se pomerila prema mom ramenu. Nije se probudila, nastavila je i dalje mirno da spava dok joj je pramen kose prekrivalo desni obraz. Ulična svetla počela su polako da se gase i noć je bledela kao senke na putu. Jutro je donelo smenu svetlosti, oblake i prve prolaznkike. Kiša je konačno prestala da pada. Zaustavio sam kola na parkingu u blizini hotela »Plaza« i zapalio cigaretu. Ona je još neko vreme nepomično spavala ne primećujući da je kretanje prestalo, da su prvi jutanji zvuci grada počeli sve bučnije da prodiru u unutrašnjost automobila kroz otvoren prozor.

Iznenada se probudila i protegnula otvarajući oči. »Dobro jutro« rekla je i malo se uspravila. »Ja sam Jasmina. Hvala na vožnji, bilo mi je veoma prijatno«. Verujem, pomislih...Izgledala je divno, pomalo zaboravno kao da se probudila u amneziji dok je delovala kao neko drugi, potpuno nov i neočekivan u mom životu. »Ja sam Saša« rekoh. Pozvao sam je da odemo na kafu a ona je rekla da bi radije bila na svežem vazduhu i tako smo odlučili da se prošetamo. U obližnjem Sarbucks coffe šopu kupio sam dve instant kafe koje smo popili na klupi u parku u blizini malog jezera po kome su lenjo plivale njujorške patke. Ispričala mi je svoj život u kratkim crtama začinjen snažnom aromom »dark roast« kafe koju smo pili.

Ne znam da li sam je stvarno upoznao tada ili prethodne večeri, ali činilo mi se kao da je poznajem ceo svoj život, da sam nju sve vreme čekao, da sve što jesam i što ću ikada biti, staje u samo jedan treptaj njenog oka. Od tog trenutka želeo sam da mi bude blizu, dovoljno blizu da mogu da je volim, očima. I evo je. Bila je tu predamnom, lepa i ranjiva. Želeo sam da je poljubim zagledan u njene duboke oči, daveći se u njima. Ona me je još jednom blago odgurnula i pognuvši glavu sakrila svoj pogled i rekla »Nemoj. Ne želim nikog da povredim...«, okrenula se i otišla, nemilosrdno povređujući sebe.

Wish

(preuzeto sa: http://www1.serbiancafe.com/diskusije/mesg/35/001398613.shtml?6 )