Čekanje

• 2Ovo se svidja korisnicima: mcrule, Bojan Marjanovic
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Čekanje

O, kako je lijepo rukama u toplim, vanjskim džepovima od vindjake.
Na autobuskoj stanici te niko ne vidi dal vrtiš s prstima, uvrćeš ih, grčiš i pokazuješ nekom šipak kroz
mekan pamuk il prepipavaš, i napipavaš dal’ ima negdje, na nekoj strani neka rupica. Nema.
Pa uzmeš noktima pa istražuješ po ćoškovima džepa nebi li uhvatio neki rasparani dio konca.
Da ga trgneš. A nema. Ma milina! Joj kako je prstima toplo, ma ušuškali bi se još dublje da mogu.
A evo ga i autobus. Mlati brisačima kišurinu sa šoferšajbe i polako se približava trotoaru.
Trebalo bi sad polako izvaditi ruku, barem jednu, i stisnuti ono okruglo, zelenkasto dugme za otvaranje vrata. Razmišljam kojom. Točkovi autobusa vidim, sve sporije rotiraju i vozač zaustavi i plavi autobus linije broj 5 pravo naspram trotoara.
Dal da već vadim ruku? Ma, izaći će sigurno neko iz autobusa na ovoj stanici.
Stisnuće neko prije mene ono interno, crveno stop-dugme na štangama, siguran sam.
Zašto bih raskalio unutrašnju temperaturu vanjskih džepova i vadio zalud ruku.
Autobus stoji.
Vidi se po točkovima. A najbolje po ovoj velikoj, prljavoj, gumenoj rajfni na pedalj od mojih koljena.
Gdje li je samo pokupio ovolike grudve i kamenčuge.
Izgleda, da niko ne namjerava izaći ovde. Moraću polako da se odlučim koja će ruka ipak na kraju morati da napusti položaj. Kako ih samo nije sramota.
Ma, da se baš niko ne sjeti izaći na ovoj staničetini!?
Ovako prometna i centralna stanica.
Eno desno. Tržni centar, butici, frizeri, zlatare, pekare, apoteke, cvjećare.
Sve na pregršt koraka od mjesta na kojem stojim. Kraj točka.
Eno vidi tri osobe istovremeno izadjose iz butika Papillon.
Vidiš li ti taj promet.
Papillion.Koliko li je teško bilo montirati ono prvo, veliko slovo P na onu visinu.
Siguran sam da su ga dvije osobe morale držati, a treća je morala hitro zavrtati šarafe.
Nema šanse da su ga samo dvojica montirala.
Jeste da je skuplje, plaćati tri osobe al i sigurnije je za osobe i za osobe.

Dobar dan! - začu se drhtav glas s moje lijeve strane.
Da li možda znate, zaustavlja li ovde linija broj 5? - progundja sićušna starica sa prugastom plavom
maramom, vidno premorena od tegljenja nekih velikih kesa okačenih na krajevima obranice preko njenih sićušnih ramena. I još ih drži. Dok postavlja pitanje.
Dobar dan - rekoh.
Otišao je.
Da,da zaustavlja.
Baš ga i ja čekam.
Zašto ne spustite te kese?
Na zemlju, evo ovde pored. Pod je ovde suv. - promrmljah u segmentima, dok grebuckam palcima kroz džepove i pokazujem na predloženo mjesto dižući bradu.

Zbog blagog mirisa isparavajuće vlažne zemlje, nakratko mi prozuja jedan dogadjaj iz prošlosti.
Stajao sam mirno s rukama u džepovima u nekom parku i čekao jednu dragu osobu. Nisam nosio
kišobran, zato što taj dan kiša nije padala. Nikakvu torbu nisam imao.
Zato mi nijedna ruka nije bila zauzeta i mogle su se mirno i sklopljeno odmarati u džepu.
I katkad ritmično klimati prstima uz muziku iz kasetofona.
Iz toliko malog a toliko bučnog kasetofona nekih balavaca što su se nekoliko metara od mene šepurili,
klepetali dlanom od dlan i skakutali ko bačeni federi uz tu groznu muziku.

A koga ti čekaš?
Dobar dan.
Da baba, otišao ti je autobus - odgovorih mrzovoljno i namjerno pogrešno, da bi ikakav početak
razgovora utrao na početku.
Sad će on.
Obidje krug oko ribnjaka i Tghh! eto ga.

A koga ti čekaš? - prezicno me upita, ovaj put malo glasnije,ne skidajući pogled sa mene i spuštajući
obranicu lagano na zemlju kao da hoće da me tuče. I to pravo na mokar pod.
A rekao sam joj da tu pored ima suvo mjesto. A i pokazao. Ko zna šta sve ima u tim kesama i sve će da joj se navlaži. Šteta, šteta.
Teže će bit kad se sve nakvasi. Baba, pokvasiše ti se..
Još je čekaš? - reče.
Molim?
Sinko, neznaš ti mene.
Neznaš.
Bila sam tvoja šnajderica jedanput. Jednom sam ti bila sluškinja a jedanput sam bila tvoja babica.
I..i neće ti doći ni ovaj put.
Ko?!- prekidoh je.
U ovim kesama su ti stvari i svi oni nedostavljeni pokloni za nju i ja ti ih za tobom više nositi nemogu.
Sa rukama u džepu je čekaš.
Sramota! - povika.
I misliš da ce ti se tako vratiti?
Evo ti stvari.
Sve stvari iz sva tvoja četiri života kroz koje te pratim.
Dosta je.
Autobus broj pet je prošao. Ni dugme stisnuo nisi.
Možda je bila unutra. Možda bi te prepoznala. «

Dok je nervozno odvezivala maramu, da bi je namjestila i ponovo na dva čvora čvrsto vezala pod bradu mi ljutito reče:

..ja sad idem.

Gledao sam je kako se gega i kako mi izmiče kao barka na horizontu i postaje sve manja.
Sve dok nije potpuno nestala.
Stvari su ležale kraj mene na podu. Nije mi bilo jasno. Koga ja čekam?
Neko je trebao doći, jer ja ponovo kao i svaki put nisam nikud otišao. Samo stojim.
Kroz gornji dio nosa mi proleti nekakav čudan osjećaj. Ni miris nit ukus. Više podsjećaj.
I prije nego što sam se sjetio na šta me zapravo podsjeća munjevito nestade.
Zavarao me mozak.
Sve mi je bilo jasno.

Olympus Mons