Cezare Paveze - Doci ce smrt i imace tvoje oci

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

27. avgusta 1950.godine u jednom torinskom hotelu ubija se Cezare Paveze.
Rodjen 9.septembra 1908.godine u selu Santo Stefano Belbo, nedaleko od Torina. Neko vreme radio kao profesor. Neslaganje s fasizmom ga je stajalo godinu dana tamnovanja u logoru Brankaleone Kalabro 1935.godine. Prva knjiga pesama - Raditi je zamorno - izasla je 1936.godine, a zatim slede niz romana i pripovedaka. Posmrtno su objavljeni knjiga pesama Doci ce smrt i imace tvoje oci, dnevnik i pisma.

* * *
Pesme koje slede su iz te zbirke - Doci ce smrt i imace tvoje oci -


THE NIGHT YOU SLEPT* (Noc u kojoj si spavala)

I noc je nalik tebe,
daleka noc sto place,
bezglasno, u dubokom srcu,
a zvezde potamnele promicu.
Obraz dotice obraz -
javlja se drhtaj leden,
neko se muci i preklinje te,
u tebi izgubljen, sam, u tvojoj groznici.

Noc pati i cezne za svitanjem
siroto srce koje ceptis.
O smrknuto lice, potajna muko,
groznico koja zalostis zvezde,
neki cekaju zoru poput tebe
cutke motreci tvoje lice.
Pocivas u noci
kao vidik mrtav i zatvoren.
Siroto srce koje ceptis,
davnog jednog dana ti si bilo zora.

4.aprila 1950.

SUSRET

Ovi tvrdi obronci koji su sazdali moje telo
i potresaju ga tolikim secanjem otkrili su mi cudo
te zene koja ne zna da je zivim, a ne mogu je
razumeti.

Jedne sam je noci sreo: sikara svetlija
pod nejasnim zvezdama u letnjoj magli.
Uokolo se sirio miris tih brezuljaka,
dublji od tame, i najednom se razleze,
kao da iz bregova izbi, glas cistiji
i oporiji istovremeno, glas zaboravljenih doba.

Ponekad je vidim, zivi preda mnom,
konacna, nepromenjiva, kao secanje.
Nikada nisam mogao da je shvatim: njena mi
stvarnost

vazda izmice i nosi me u daljine.
Ne znam je li lepa. Mlada je medju zenama:
kad mislim na nju, prene me secanje davno
na detinjstvo provedeno medju ovim bregovima,
toliko je mlada. Nalik je jutru. Njene oci
nagovestavaju mi sva daleka nebesa onih davnih
jutara.

U ocima ima tvrdu odlucnost: najcistiju svetlost
koja se ikad rasula u zoru po ovim obroncima.

Sazdao sam je od svih najdrazih stvari,
a ne uspevam da je razumem.

* * *

Doci ce smrt i imace tvoje oci -
ta smrt sto nas salece
od jutra do veceri, besana
i gluva, kao stara griza savesti
ili besmislena mana. Tvoje oci
bice uzaludna rec,
prigusen krik, muk.
Vidis ih tako svakog jutra
kada se nadnosis nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
tog dana i mi cemo znati
da jesi zivot i nistavilo.

Za svakoga smrt ima pogled.
Doci ce smrt i imace tvoje oci.
Bice poput ispravljanja mane,
kao zurenje u ogledalo
iz koje izranja mrtvo lice,
kao slusanje zatvorenih usta.
Sici cemo u bezdane nemi.

23.mart 1950.[/i]

Dopuna: 19 Jul 2006 18:47

* * *

Prolaze jutra vedra
i pusta. Tako su se tvoje oci
nekad otvarale. Jutro je
proticalo sporo, vrtlozila se
svetlost nepomicna. I muk.
Cutala si ziva: stvari
su zivele pod tvojim pogledom
(bez muke bez nemira bez senke)
kao bistro jutarnje more.

Gde su tum svetlosti, i jutro je tamo.
Ti bese zivot i stvari.
U tebi smo budni disali
pod nebom sto je jos u nama
Bez muke, bez nemira tada,
bez te tmaste senke
krcatog i drukcijeg dana. O svetlosti.
daleka bistrino, mucni
uzdahu, svrati na nas oci
svetle i nepomicne.
Tmurno je jutro koje prolazi
liseno svetlosti tvojih ociju.

30.mart 1950.

* * *

PROCI CU SPANSKIM TRGOM

Nebo ce biti vedro.
Ulice ce se otvoriti
do obronka pod borjem i kamenom.
Ulicni metez nece
pomutiti taj ustajali vazduh.
Cvece poprskano bojama
u fontanama
namigivace nalik veselim
zenama. Stepenista,
terase i lastavice
pevace na suncu.
Rasirice se ta ulica,
kamenovi ce pevati,
srce ce damarati sikljajuci
kao voda u fontanama -
taj glas
popece se uz tvoje stepeniste.
Prozori ce upoznati
miris kamena i jutarnjeg
vazduha. Vrata ce se otvoriti.
Nemir ulica
postace nemir srca
u usplahirenoj svetlosti.

A ti ces biti tu - vedra i nepomicna.

28.marta 1950.

Dopuna: 23 Avg 2006 0:30

* * *

YOU, WIND OF MARCH*

...
Tvoj lagani hod
obnovio je bol.
Studena bese zemlja
pod kukavnim nebesima,
nepomicna i utonula
u snenu otupelost,
kao neko ko vise ne pati.
Ugodan bese i mraz
u dubokom srcu.
Izmedju zivota i smrti
cutala je nada...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Agonija

Lutaću ulicama dok ne padnem mrtva umorna,
znaću živeti sama, zuriti netremice
u oči prolaznika i opet ostati sama.
Ova svežina što se širi tražeći mi vene
to je buđenje koje izjutra nisam nikada
doživela tako stvarno: samo, osećam se jača
od svog tela, a hladniji drhtaj prati jutro.

Daleko su jutra kad sam imala 20 godina.
A sutra 21: sutra ću izaći na ulice,
sećam se svakog kamena njihovog i nebeskih pruga.
Od sutra će me ljudi ponovo viđati,
koračaću uspravna, moći ću zastati
i oglednuti se u izlozima. U nekadašnja jutra
bila sam mlada, a da nisam to znala, nisam čak znala
da to prolazim ja - žena, svoja sopstvena
gospodarica. Mršava devojčica kakva sam bila,
probudila se iz višegodišnjeg plača:
a sada je kao da tog plača nikada nije bilo.

Žudim za bojama. Boje ne plaču,
one su kao buđenje; sutra
boje će se povratiti. Svaka žena sići će na ulicu,
svako telo jedna je boja-čak i deca.
To telo odeveno u svetlocrvenu
povratiće život posle tolikog bledila
Osetiću kako oko mene vrcaju pogledi
i znaću da jesam: osvrćući se časak
videću sebe u gomili. Svakog sledećeg jutra
izlaziću na ulicu i tražiti boje.



x x x


Jedne večeri koračasmo pristankom brega,
ćutke. U senci poznatog sumraka
moj rođak je ljudeskara, odeven u belo,
spokojnog hoda, preplanuo u licu,
ćutljiv. Ćutanje je naša odlika.
Mora da nam je neko od predaka bio silno usamljen
-veliki čovek među mozgovima ili jadna luda-
Kada je bližnje naučio tolikom ćutanju.......

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"Žudim za bojama. Boje ne plaču,
one su kao buđenje; sutra
boje će se povratiti. "

***

"Mora da nam je neko od predaka bio silno usamljen .."

***




morala sam ovo da izdvojim...i to bash danas da postujesh....sutra ili vec danas uzimam novu chetkicu...

"u see my true colours..."