Mika Antić - I TI SE TAKO ZOVEŠ ,SAMO SE JOŠ NISI SETIO
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečeg što je bilo,
ne nečeg što je sada, ne nečeg što se
priprema.
Odjek sam svega zajedno.
I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio.
Zoveš se kao pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju
mogućnosti da sutra zaprepaste i zapanje
mirnoćom svoga unutra.
I mirnoćnom svoga spolja.
Šta je, uopšte, ime?
Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao opiljci svemira, i da plodimo cvetanja
veštinom poverenja i majstorijom nade.
Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?
Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja
plamtim. I čuvam u tom požaru način
paljenja zvezda. Otud i takve čarolije u
dubini mog oka.
Mesta koja volimo postoje samo po nama,
razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
mesta koja volimo ne možemo napustiti,
mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno.
Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
i šta je pod prozorom: ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja,
I ovaj zid ne međi sobu, nego možda noć
u kojoj sin se pokrenu u krvi Tvojoj zaspaloj,
sin kao leptir od plamena u sobi Tvojih ogledala,
noć kad si bila uplašena od svoje svetlosti,
I ova vrata vode u bilo koje popodne
koje ih nadživljuje, zauvek naseljeno
običnim Tvojim kretnjama, kada si ulazila,
kao vatra u bakar, u moje jedino pamćenje;
Kad odeš, prostor za Tobom sklapa se kao voda,
nemoj se osvrtati: ničeg van Tebe nema,
prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
mesta koja volimo ne možemo napustiti.
Dopuna: 20 Apr 2012 18:00
Prevrćem opet po rečenicama noći,
tražeći reč da Te nazovem svojim...
I sviram Ti opet umećem najvećeg amatera
po harfi svojih nadanja,
i trudim se da pronađem akord Tvog imena
u bezimenim notama života.
Ni put do Tebe ne znam,
ni vetar u leđa,
nemam putokaz na besmislenom raskršću
da mogu bar izabrati stranu sveta...
Krećem iznova stazama snova,
taj put znam bosonoga,
da ne probudim Te...
Na vrhovima prstiju, po dirkama klavira,
tražim Te...
Ni dodir kože Ti ne poznajem,
a jutrom ranim dlan svoj priljubim
na grudi tek probuđene,
da osetim kuca li još uvek, ovo srce, ime Tvoje?
Tuče ono jadno, ne pita za bol...
Kaži mi, jesam li noćas udahnula
miris Tvoje kože ili to jutrom miriše lipa
a juli je...
Oči su Ti poput masline zrele,
u njima odraz osmeha Tvog slutim
i ćutim...
A, htedoh Ti reći da je u meni
gordost lavovska i strah srne.
Ni glasa ne pustih a htela sam...
Htela sam, da pođem za glasom Tvojim.
Ali kako?
Noge Si mi okovao rukama.
Reci nešto, reci... Da znam kojim putem
ovako zaslepljena Tobom?
Molim Te, na obrazu pokaži,
linijom kojom da krenem i da Te nađem,
a da ne zalutam u neke druge oči,
manje sjajne i da se ne upetljam
u neke druge kose, manje tamne od Tvojih.
Na rame da stavim glavu, bojim se...
Ako bude tudja, neću znati da nije Tvoja!
A i kako bih?
Doseli se bar u snove i donesi samo
zavežljaj želja, da mogu da sanjam.
U snu da Ti kažem, da svaka Tvoja reč
bez glasa, u meni hiljade lastavica vine!
Zavoleh Te, kada Ti ni reč ne čuh,
ni glasa Ti ne znadoh, ni kose Ti ne mirisah...
Možda ludim, ili sam opčinjena Tobom
Milo moje?!?
Dani će ukrasti koplja moga razuma
i pobediću zaborav: „TI"
A „Ti" će trijumfovati bez glasa u večnosti : „VOLIM TE"...
Poezija: MISLI SRCA by Rossabell
Muzika: Chopin Nocturne in D flat major Op.27 No.2
Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kad bih sve ovo što osećam,
morao da Ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.
"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena",
kaže jedan prastari zapis sa Tibeta.
Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali Ti ga već sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.
Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmišljanje razmišljanja,
... postoji i ljubav ljubavi.
Sjecam se, kaze njezna majka svom vec prosjedom sinu
Sjecam se, kad si bio samo jos divan sjaj u ocima tvoga oca
Od pojave ovog sjaja do cas preseljenja
covjeku, sve je dato samo na trenutak
Jer neuhvatljiv je zivot i na tren samo otkriva svoje crte
Na tren je lisce puno soka,
I oblo voce sa daleka meni doneseno,
na tren uhvatljiva krosnja drveta u toplim strujama,
Na tren je zena sa druge strane ulice,
Pjesma u dzepu i bogato popodne,
na tren samo...
i sama ljubav je dan al' noc ceka na kraju,
Kad lete obalske ptice,
pola nad vodom pola nad pjeskom,
do pola more vole a pola trebaju zemlju
i sa sarenim ljetom stigne i nesto magle
To nekom zamagli a nekom uljepsa sliku.
A sto li toliko smo udaljeni jedno od drugoga
Koliko od danas do oca Adema
hoce li na bolje od onog da sidjemo na zemlju
gdje ce se rijetki trpjeti...
toliko udaljeni...
hoce li nabolje u ovoj mrtvoj prirodi ulice...
Vjernik ima plamicak nade za hlad kad ga nigdje ne bude
i tek kad munja ocrta vatreno drvo
eto odnekud i nevjere
i gle bljesne kap, pokrene se oblak
i negdje padne list, i truhne meso onoj mrtvoj kobili
U svemu imas znak...znak..znak...i znak
