Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i slatko
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu,
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se: negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle česme neke.
Učiniće mi se: crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se:negde kroz tamu
neko peva, i gorkim cvetom
krvavog srca u ranu dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.
Ulaziš u pjesmu kao u svoj vrt
slažeš riječi,pomjeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gdje te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,
i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premjeravaš,umiruješ ga
riječima i u poslušnu pticu pretvaraš.
Ulaziš u pjesmu kao u svoj dom
gdje je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
riječi ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.
Dopuna: 25 Jul 2013 2:00
U koje nebo ti sada gledaš?
U čijim očima dio sebe tražiš?
Zašto baš u ovom trenu slutim
strah se tvoj raspuko
u staklenu ciku.
Pogledaj u sebe
Šta primaš: ljubav ili naviku?
Priznaj, makar
ljubičastom naivnom oblaku,
kakve plamene dubine u sebi ćutiš.
Priznaj,
makar držeći skrštene prste na ledjima,
kao što nijemima usne svoje držiš.
Tiho na zapadu
jenjava sunca jesenjeg sjaj,
iz odškrinute škatule srca
dopire loman glas.
Znam, to se užareno u tebi
želja rasplamsava,
dok guši je omča
davno propalih godina.
Ja mogu sjenu na sjenu
i laž na laž slagati,
i nijeme ljubičaste oblake
još dugo čekati.
A ti
Kad u postelju za dvoje
legneš sam
u svoj ispruženi dlan
pogledaj
Bila si prelepa - kao ljubav,
ja duhovit- kao ljubav,
ti preslatka- kao ljubav,
ja preosetljiv- kao ljubav,
ti predobra- kao ljubav,
ja nemoguć- kao ljubav.
Bila si zbunjena- kao ljubav,
ja slatkoreciv- kao ljubav,
ti čarobna- kao ljubav,
ja besmislen- kao ljubav.
Bila si i ostaćeš kao ljubav,
sve dok ne nestanem - kao ljubav.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
da je čujem uzalud sam danas kušao,
kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
i da zemlji treba sunca, jutra i zore;
da u danu gube zvezde bele odore;
bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,
ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
kao da je san mi ceo bio od pene,
il` te oči da su moja duša van mene,
ni artije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
što me čudno po životu vode i gone:
u snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
i te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
njene oči, njeno lice, njeno proleće
u snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
i njen pogled što me gleda kao iz cveća,
što me gleda, što mi kaže da me oseća,
što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
ne znam mesto na kom živi ili počiva;
ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
izvan stvari, iluzija, izvan života,
i s njom spava, neviđena, njena lepota;
možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Otići ću. A ptice će ostati pjevajući;
i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom,
i svojim bijelim zdencem.
Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno,
i zvonit će, kao i večeras,
zvona sa zvonika.
Umrijet će oni koji su me voljeli;
i svijet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena,
lutat ce duh moj, nostalgican.
Otići ću; i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca objeljenog,
bez neba plava i spokojna...
A ptice će ostati pjevajući.
Dopuna: 28 Nov 2013 22:06
Probudi Me tek Kada Osetiš Da Sam Mrtav
Ako osetiš muziku u mom stihu
To nije zato što sam muzikalan
To tvoji nokti nežno dodiruju moje nerve
Kao prsti umetnika žice na gitari
A moje srce lupa kao doboš u ritmu tvojih koraka i reči
Na kraju pesme,
Moji se kapci tiho zatvaraju kao fus činele na kraju balade
A moji prsti i dalje neku setnu melodiju sviraju
Probudi me tek kad osetiš da sam zaista mrtav
Kad moje reči vise kao note - samoubice na violinskom ključu
Kad pesma prestane da te podseća na mene
Kad veče dolazi na vreme, a jutro neočekivano kasni
Kad sveci marširaju
