|
Веома јака песма... Мене је баш погодила...
Чудесна прича
Болест духа, болестан ум –
неки се човек досађује, све му је страшно досадно.
По читав дан
ради на шљункари где раздваја
бео шљунак од црног. Има превише
белог шљунка. А њему долази просто да пункне.
Овде један каменчић, тамо један каменчић. Једног
дана неки дечак
долети однекуд на мотоциклу, налети на мрљу
од нафте и стровали се баш испред тога
човека.
Дечак се баш добро поломио. Јечи
и преврће се на земљи. Све га
ужасно боли. Нико други није видео шта се десило.
Овај човек полази да зове хитну помоћ, а онда
застаје да још мало посматра тог дечака
што јечи и превија се на земљи. Јер, ето,
збиља се досађивао. Помозите ми, моли га дечак.
Одмах ћу, одмах, каже му човек. А мисли: Ето,
то је борба за живот. Дечак
крвари на све стране. А тај човек
никада није видео филм који би био бар упола
толико интересантан.
Одвлачи дечака са пута па се враћа
да разврста шљунак. Зачас ће он
да зове хитну помоћ. Али не може
себе да натера да то уради. Ово је збиља нешто,
размишља он, то ти је прави живот.
А време лети. Предвече, по завршетку посла, човек
одвози камионом дечака својој кући.
Његова жена је запрепашћена. Грубијане један,
каже му, па он је
безмало мртав. Целог тог дана лакирала је нокте.
Скоро је излудела од досаде. Немој још
да зовеш хитну помоћ, каже му, чекај да видимо
шта ће он и како ће. Стављају га на пластичну
простирку
па на под у дневној соби. Обе су му ноге пребијене.
Тело му је изубијано, лице смлављено,
а и остао је без једног ока. Па то је просто
неодољиво,
кеже жена. Служи вечеру, па једу уз телевизор,
са малих послужавника, лево и десно од дечака.
Читаве вечери посматрају га како крвари. Те ноћи
први пут после неколико емсеци воде љубав.
Ујутру, дечак је мртав. Аух, побогу,
каже жена, баш кад смо некако живнули.
Човек убацује дечака опет у онак камион
и одвози га до шљункаре. Настоји
да се присети свих занимљивих ствари
које се могу извести са једним лешом. Сада је дечак
већ крут као даска, па седи усправљен на камиону.
А човек мисли ли, мисли. Баш ко у стриповима,
велики упитник уобличује се изнад његове главе.
Изгледа као половина облака налик на печурку.
Мада су окренути један према другом, он и тај
дечак
личе на подупираче за књиге – можда на Роденовог
Мислиоца,
можда на мајмуна што држи људску лобању.
Између њих се појављује и обавезна књига.
Назовимо је Чудесном повешћу човечанства.
Ко може да погоди њен смисао? Са подједанким
разумевањем мртви дечак и живи човек
зуре у њене корице, питајући се чега то има унутра.
Стивен Добинс
превод: Драгослав Андрић
|
