|
...
Nesto mi se dopalo na njemu, iako niceg preteranog tu za dopadanje nije bilo, osim mozda jedne nesumnjive doze opiranja zivotu u kome se, cini se, vise niko ne opire, i u kome vec mesecima ljudi padaju zajedno sa kisom, po ulici, u ovom zivotu u kome samo liju neke kise (suza mozda?), i u kome odavno nema niceg ravnog lakom pijanstvu od dobrog vina.
...
Vise ga nisam srela. Uzivo. Bio mi je posle smesan i star i glup, dosadan i besmislen, i sve ono sto moze da bude posle dovoljne vremenske distance, i nisam mogla da poverujem da je ikako ista ma i na trenutak, tu, u vezi sa njim, moglo da mi se svidi, osim sto mi neki djavo iz cista mira nije davao mira, u tom napetom danu, sa svim tim kisnim kapima bez kojih nema dramaticnog opisa, sa tim pogledom koji je ljubio moju iznenadnu, necuvenu, unutrasnju radost.
Mirjana Bobic-Mojsilovic
|
