offline
- offman
- Legendarni građanin
- Pridružio: 13 Avg 2003
- Poruke: 3525
|
NEVERNA SUPRUGA
I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
PAPIRNATA PTICA
O, papirnata ptico!
Orlu dečiji
s perom od sloga
štamparskog,
bez gnezda
i bez druga!
Ruke tajanstvom okriljene,
ovilenjačene,
sazdale su te u sobnom miru
jesenje noći jedne
kad umiru
ptice,
i dugi lelek kiša s ulice
čini da zavolimo lampe svetlost meku,
srce i knjigu neku
beloputu..
Stvorena
tek da tren poživiš koji
u dvorcu od karata tu što stoji,
beo i krinu lelujavom sličan,
razmisljaš sama,
slepa
i bez krila,
o tome da si možda mogla biti
groteskni pajac što visi o niti,
barka, lišena cilja svog i puta,
što bez vesala i bez jedra luta,
ili magare tuzno
kog su deca mala
Pegazom svojim s podsmehom nazvala.
U tim mislima
i humora ima.
A ti, koju ćud slučaja načini
od kore znanja,
smeješ se sudbini
i vičeš: ''Beli cvet neće umreti,
neće umreti mali Luicito!
Jutro je večni,
večni izvor rose!''
No kako ne veruješ u ono što kažeš,
ni deca zato neće razumeti,
otkuda mrak što iza zvezda pada
i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada.
Sa kulom od karata dokle pada
stanište tvoje plavo,
iznenada
jastreba vidiš gde se obrušava.
(O, tek rođena
peno, koja kola
nad uzburkanom vodom
živog bola!)
I nestaješ u tom plamenom kljunu
uz kikot dečji što sobom odzvanja,
dok tata ćuti, da se ne probudi
bol vetrom ljuskan u crnilu granja.
Klovnovska ptica iščezla je tako,
na drugom mestu opet da se javi,
noseći u svom kljunu tvoju dušu
feniksa večnog s nimbusom na glavi.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
ROMANSA O LUNI
Luna je, obla poput nara.
ušla u kovačnicu.
Dete je glada, gleda.
Dete je neprestano gleda.
Luna u zraku ustreptalom
širi ruke,
otkrivajući raspusna i čista
nedra od tvrdog lima.
''Beži, oh! luno, luno, luno!
Ako Cigani dođu,
napraviće od tvog srca
đerdane i prstenje belo!''
''Pusti me, dete, da zaigram!
Kad Cigani dođu, naći će te
na nakovnju, očiju zatvorenih!''
''Beži, oh, luno, luno, luno!
Već čujem bliski topot konja!''
''Pusti me, dete, i ne gazi
uštirkanu belinu moju!''
Sve bliže bubnja topot konja
po zategnutom dobošu ravnice.
U kovačnici ležalo je dete
na nakovnju, očiju zatvorenih..
Iz maslinjaka stigoše Cigani
noseći san i bronzu.
Visoko uzdignute glave
i očiju snom obrvanih.
Aj, kako žalobno uzdiše sova
na crnom stablu noći!
Nebom odlazi luna, luna
i dete odvodi za ruku.
U kovačnici leleču Cigani
i plaču gorko.
A nad njom lahor veo svija,
veo crnine lahor nad njom svija.
ŠKOLJKA
Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.
Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda.
STARI GUŠTER
U suton vreo
na uskoj sam stazi
nečujnog,
nujnog,
don-Guštera sreo
(o, suzo krokodilska!)
nagizdanog,
s kravatom krutom
na plastronu žutom,
u sapo-klaku
i zelenom fraku.
Mada doteran tako,
sve je na njemu
tužno,
tužno bilo jako,
ko izgled nekog starog profeora.
Uvelim okom propalog artiste
pio je boju sutona što pada
vrh livada.
Mudrače zaneseni,
ćutnjom opijeni,
šta tražite sred ove staze
kojom gaze
kolone gluhe noćnih prividjenja?
Da niste pošli u večernju šetnju,
don-Gusteru?
Ili ste hteli
u taj suton vreli
da isprosite zadnju plavu paru
nebo što gasne u večernjem žaru?
Da vas sećanje u polje ne goni,
il' vam u uhu zvoni
strofa kakva fina
od Lamartina,
il' uživate
dok zadnje kantate
srebrnom žicom vezu ptice snene,
bezimene?
Možda se suncu divite što seda
i pred odlazak još jednom ogleda
lik svoj u oku vašem
(o, vi zablji zmaju?)?
(Gondole misli
bez vesala kruže
tamnim vodama
popaljenih duga).
Da ne tražite
guštericu kakvu,
zelenu kao klasje
mladog žita
ili ko rečne vlasi raspuštene,
što nekuda za danom minu
u daljinu?
Sunčane luče
zgasle su za humom
i stada dižu
prah rumenim drumom.
Vreme je kući.
Napustimo stazu
i mislima pogasimo svetiljke!
Pustimo oči samo
da se dive
zvezdama prvim visoku u zraku,
dok ih u mraku
love bez žurbe
i gutaju prvi svici
u živici.
JEDNOJ CURI NA UVO
Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.
Jer videh kako iz tvojih očiju
dva luda, mlada drveta mi mašu.
Od lahora, od srebra i zlata.
Ne htedoh.
Ne htedoh ti ništa reći.
BALKON
Lolita
pevuši seate.
Toreadori
u horu uzdišu
dok berberi
po taktu uzdišu
dok berberi
po taktu glavom njišu.
Između metvica
i bosioka
Lolita crnooka pevuši seate.
(Ona Lolita
koja netremice
u cisterni ogleda
belo lice)
MALA PESMA O PRVOM POLJUPCU
U jutro zeleno
hteo bih da sam srce.
Srce.
U kasno popodne
hteo bih da sam slavuj.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)
U jutro zivo
hteo bih da sam ja.
Srce.
A s' večeri
hteo bih da sam tvoj glas.
Slavuj.
(Dušo,
odeni se u boju narandže.
Dušo,
odeni se u boju ljubavi.)
AMPARO
Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
(Polutar između jasmina
i granata)
Žubor fontana slušaš
iz dvorišta
i meki, žuti cvrkut
kanarinca.
S večeri gledaš u ptice
kako drhte
na kiparisu,
dok vezeš lagano
slova od svile
na pokrovu belom.
Amparo,
sama u pustome domu,
sva u belom!
Amparo,
kako mi je teško reći:
Ja te volim!
DVA MORNARA NA KOPNU
U srcu riba
iz Kineskog mora.
Katkad izroni
pa okom krstari.
Mornaru, pusti
krčme i narandže!
Vrati se brodu
i pljuckaj vodu!
Sapunom jezik
prao je od psovki
i od žargona -
sve zbog lepih dona!
O, oči zarke!
O, zvezdane varke!
O, sto balkona
sa sto lepih dona!
Dosta! Ne mlati,
mornaru - i skrati!
Vrati se brodu
i pljuckaj u vodu!
STABLJIKO, STABLJIKO!
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
Lanokosa cura mala
masline je brala
a udvarač kula, vetar,
struk joj obgrlio.
Tu četiri kabalera
minuše na konju,
U ruhu od teške svile,
plave i zelene,
i u dugom, tamnom plastu.
''Pođi s' nama u Granadu,
curo lanokosa!''
A cura ih i ne sluša.
Tri torera vita struka
minuše na konju,
svi u ruhu narandžastom
i s' mačem od srebra.
''Pođi s' nama u Sevilju,
curo lanokosna!''
A cura ih i ne sluša.
Najzad, kad je veče palo,
ljubičasto, mutno,
minu mladić sa luninim
ružama i mirtom.
''Pođi sa mnom u Granadu,
curo lanokosna!''
A cura ga i ne sluša,
već masline bere,
dok sve jače struk joj steže
siva ruka vetra.
Stabljiko, stabljiko,
suva i zelena.
SVETILJKA
Oh, kako je utonuo u misli
plamen svetiljke!
Kao indijski fakir zuri nemo
u svoju sjajnu nutrinu od zlata
i zamuti se samo kada sneva
podneblja neka daleka,
bez vetra.
Ždral belo usijani
ključa semenka tmaste
u svome gnezdu
i cepteći,
kradom,
zaviruje u raširene oči
umrlog Cigančeta.
PREDEO
Dolina
pod bremenom maslinjaka
kao lepeza
širi se i sklapa.
Nad maslinama
razdrta nebesa
i sive kiše
prvih hladnih zvezda.
Crn tršćak drhće
kraj usnule reke.
Zrak mrk i nakovrdžan.
Maslinjak polegao,
pritisnut lelekom.
U mraku
zarobljena jata crnih ptica
dugačkim repovima mašu.
ZAGONETNA MOĆ GITARE
Na raskršću
okruglom
šest je devojaka
zaigralo.
Tri su od mesa
a tri su od srebra.
San još od juče uzalud ih traži,
jer ih ne pušta iz svog zagrljaja
Polifem jedan od zlata.
Gitara!
VEČE
Tri vitka jablana
i jedna zvezda.
Tišina izujedana od žaba
liči na tanak veo
sav išaran
lunama nekim mladim i zelenim.
U reci
suvo drvo procvetalo
nizom krugova
koncetnričnih.
Stoji nad vodom samotno i sneva.
Sneva crnojku jednu iz Granade.
DRVETA
Drveta!
Jeste li zvezde
odapete s' neba?
Koji vas stračni ratnici poslaše?
Ili ste nekad možda bili zvezde?
Muziku vašu toči duša ptica,
ptica nebeske radosti
i tuge.
Drveta!
Da vam kvrgavo korenje po zemljom
ne druguje slučajno
s mojim srcem?
HERBARIJUM
Cvećem začaran, putnik beloprsti
vuče nekakav herbarijum stari
s mirisom venenja i svetom krstari.
Noću se vraćaju na svoje grane
besumnim letom duše starih ptica
i pevaju u presovanoj šumi,
gde nemo plaču vrela na sve strane.
Kao nosići dečji, prilepljeni
uz okno, i cvet mimoze i krina,
zarobljen u tim koracima čami
pod neprozirnim kristalom godina.
Cvećem začaran, putnik beloprsti
sav uplakan otvara knjigu svoju,
a mrtve boje na list herbarija
bešumno sve padaju u roju.
SAN
Jezdim ja tako
na nekakvom jarcu.
Jedan me starac srete
pa će reći: ''Je li to tvoj put?''
''Jeste!'', viknu moja senka,
prerušena u prosjaka.
''Zlatan je!'', reče
moje ruho.
Jedna mi labudica
namignu:''Pođite sa mnom!''
I jedna zmija zari svoje zube
u moju prasinu putnu pelerinu.
Zagledan u nebesa, rekoh:
''Pa ja nemam puta!
Ruže početka
i kraja su iste.
U maglu ode
i meso i stena.''
Moj neobični konj me nosi sada
stazom niz neko ružičasto polje.
''Okani me se!'', kroz plač dovikujem
svom setnom, zamišljenom srcu.
I ostavih ga da leži na zemlji,
puno tuge.
Pala je noć
borama izbrazdana
i senkama.
Preda mnom put
osvetljen blistavim i modrim očima
mog jarca.
PROLEĆNA PESMA
Izlaze deca veselo
iz škole
i pesmom plave
mlaki zrak aprila.
Od zvonke vreve istoga se trena
u parčad razbi tišina sokaka,
srebrnim
dečijim smehom razorena.
DEVOJČICA I MESEC
(mojoj sestri Izebeli)
Veče pevuši
snivaljku narandžama.
Sestrica peva:
zemlja je narandža!
Proplaka luna:
Htela bih i ja
da budem narandža!
Zalud si samo rumenila lice!
Od tebe ne bi moglo biti,
draga moja,
čak ni limunče!
Jako mi je žao!
SEVILJSKA USPAVANKA
Aj, kornjača mala
bez mora ostala,
ostala bez mora,
bačena kraj sora.
a Ciganka, mati,
neće da se vrati.
Nema majke, nema,
siroče bez mora,
bačeno kraj sora.
Ovo dete malo
ni kolevke nema;
otac mu je tesar
pa neka je sprema!
LUCKASTA PESMA
Mama,
hteo bih da postanem srebro!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da postanem voda!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
utkaj me u uzglavlje svoje!
To može!
Evo, odmah, dete moje!
NEMO DETE
Dete je trazilo svoj glas.
(Kralj cvrčaka ga je ugrabio.)
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
''Ne treba za govor:
Napraviću od njega prsten
i ćutanje svoje poneću
na malom prstu.''
U kapi vode
dete je tražilo svoj glas.
(A glas, zarobljen negde u daljini,
odenuo je sivo ruho cvrčka.)
POLUMESEC
Mesec korača vodom.
(Kako su spokojna nebesa!)
Korača i žnje
zamahom nečujnim
površinu namreškanu,
a mlada oliva
s obale nadnela zeleno lice,
misleći da je na dno reke palo
ogledalce malo.
PESMA O GUNDELJU
Gundelj se češlja
kod svog berbera sviloprstog.
Sa niskih prozora
susedi mi se smeju.
Gundelj kolmuje
loknice na glavi.
Po dvorištima krešte papagaji,
izabranici planeta.
Gundelj bez stida svoj zapušak kiti
cvetom jasmina.
A zadivljeno veče nemo pada
na češljeve
i lokne kolmovane.
AVGUST
Avgust.
Breskva i šećer
slašću se nadmeću,
a sunce na obzoru niskom lici
na koščicu purpurnog,
zrelog ploda.
Klip kukuruza čuva netaknuti
smeh,
žut i jedar.
Avgust.
Deca jedu crni hleb
i mesec medeni.
RASPLAKANI GUŠTER
Plače don Guster.
Place Gušterica.
Gušter i Gušterica
sa grudnjekom belim.
Negde u travi
zagubili burmu.
Aj, burmu od olova,
aj, olovnu burmu!
Nebo, ogromno i bez ljudi, nosi
globus za ptice.
Sunce, kapetan trbušasti,
obuklo kaput od atlasa.
Kako su matori ti gušteri,
pa plaču!
Aj, kako plaču,
aj, aj, kako plaču!
KINESKI PEJZAŽ
Zvona od zlata.
Zmajevi. Pagode.
Cilin, cilin! -
vrh pirinčanih polja.
Daleko negde
crvene se čaplje
i sneva vulkan,
ugasen već davno.
KOLONADA
Voda
lupka u daire
od srebra.
Kročnje
vezu zelen vetar,
a ruže
vezu miris tamni.
Pauk jedan
ogroman
veze zvezdu
Luni.
TRI PRIČICE O VETRU
Vetar je stigao crven
od zapaljivog brega
i postao zelen, zelen
od reke.
Zatim je postao ljubičast,
žut i -
već se izvio nad poljima žitnim
kao napeti sedmobijni luk.
Vetar malakše.
Gore sunce,
dole drhtave alge
jablanova.
I srce moje
ustreptalo.
Vetar malakše
oko pet po podne.
Bez ptica.
Lahor
talasav
kao raspletene vlasi
u devojke.
Kao valovi
sa starinskih slika.
Lahor
nabuja kao voda
i preplavi
- poput balsama belog -
sve tesnace
i već se razmrskava
u sudaru sa prsima
planina.
JOVA
Jovo vita,
jovo vita,
ko li te je odenuo
u zlato studeno?
Juče još su odzvanjala
njedra tvoja ustreptala
ko srebrno zvono,
tako meko,
bolno,
horovima zvezda
i romorom gnezda.
Sada ćutiš, oborena,
ko u duši razorena
što ćute nebesa
Al' u meni, kao nekad,
sve će ptice tvoje
u purpurnoj krošnji srca
i dalje da poje
Jovo vita,
jovo vita,
ti ne tuguj zato -
i naš jednom odenuce
u studeno zlato!
JESENJE VEČE
Jesenje veče
u stud odeveno.
Za mutnim oknom
zure dečja lica
u žuto stablo
koje se pretvara
u jato ptica.
Veče poleglo rekom
što se peni,
a kao jabuka se žari
krov rumeni.
|
