offline
- Filip Petrovic
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 11 Maj 2020
- Poruke: 1
|
Napisano: 12 Maj 2020 8:45
DOZIVANjE
O usne pohotne groznice krvave
što igrom varke dana zapadnog pred noć javljate se;
ne skrivajte snove
haljinom kad u mraku skida se.
Mirišljava vam kora pozlate mesečeve.
To po telima milovanje svitaca
raspuklo se cvetom buktinje, našim sećanjem brokot,
kokot poljubaca.
Rasplinuo se drhtajem lokot;
sada slobodan je prolaz viknu divna noćca.
Nađoh te tada tu klonulu pod setom.
Kad ugledala me gde dolazim vrisnula od straha,
ganuta tim mestom
ushićena mirisima praha,
polenom trava selica što vinu se letom.
Kada zastru oči veđe u dnu čela
tada pokora gnevna isplivaće nad događajem,
da pokorno snila
predelu nudiš; budiš spokojem;
sliku nevinosti, vatru gasiš toga vrela.
Dopuštam da odraz, krv gorda poželi;
lik svoj utisne u nežno tkanoj svili.
Filip Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:50
Tek sunce spazih, da kraj je dana…
Tek sunce spazih, da kraj je dana,
da čudno duva sa gore povetarac.
Šapućemo sneno na livadi cvetnoj.
Pokazaćeš mi noćas zvezde gde sijaju setno,
zabludu moju pod ovom krošnjom neba
da u snovima tišina vlada večna.
Filip Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:51
U očnim daljinama iskra dozvana…
U očnim daljinama iskra dozvana
da nemir sna raznese prostorom.
To buđenje novog dana vrelo
u vatri rađanja čini me nemoćnim.
Fili8p Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:52
Ne okleva više dotaknuta uspomena…
Ne okleva više dotaknuta uspomena.
Krasno se razli k’o pogled po mraku.
Tek poljubac blagi,
srcu čar ljubavni.
Iz zasede – sjaj zvezdani.
Na izvoru – žubor-pitanje:
„ Reči, ta gde ste se slile“?
Filip Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:56
Iznudjuješ od vremena…
Iznuđuješ od vremena da gubi kategoriju trajanja.
Raspored misli postaje bespredmetan u tvome prisustvu;
pojavom desežeš granice, kada od žudnje suze mi naviru.
Zamišljena, dok krećeš se svojim prostorom, pokušavam zid usnulosti da probijem;
uznemireno predviđam rastojanje između granica jasnosti.
Dodir je suvišan pred neizmernošću osećanja.
Filip Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:57
Sumnjam u pokret…
Sumnjam u pokret, u reč, u misao.
Razapet krik između nemira i slutnje.
Ne uviđam gde razbija se talas o sprud ravnoteže.
Strah ostaje kao dokaz izgubljenih iluzija.
Dozvoli nemiru da spozna gde ponire smisao,
ti koja sa sobom nosiš svu gorčinu moj povređenosti.
Filip Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:58
Pratim tragove tvoga prisustva…
Pratim tragove tvoga prisustva sa strahom, otopiće se,
jer seta gde prebiva, zavesa spokoja pada.
U razotkrivanju pronađen izgubljeni san
kad ostvari se želja da postaneš misao.
Bojim se da će reči da povrede sećanja,
trebao bih možda da osećam tiše.
Filip Petrović
Dopuna: 12 Maj 2020 8:59
Premeravani pogledi…
Premeravani pogledi kao i pokreti.
Ne postoji potreba da reči iskazuju misao.
Nakit sam od osmeha s’ vremenom naučio da stvaram,
ali smisao je izgubila moć da poklanjam ga.
Vreme je strast, uvek kasno spoznata.
Tu sam samo jedan od načina tvoga prisustva.
Filip Petrović
Dopuna: 15 Maj 2020 7:11
PRISUSTVO
Kakva sublimacija tuge u večnost!
Da li će vetar u naletu jednom;
svo lišće… drveće nagim da učini?
A misao sapeta cvećem
za svetlom što u mraku žudi?
A ova prašina noći
usred dana što sjakti k’o noću zvezde?
Čaj gorak pojem!
Ko med tražio je?
Filip Petrović
Dopuna: 15 Maj 2020 7:12
TIŠINA REČI
Uđem, tražim, ne nađem;
kad tišina iz ugla drugog,
onog istog.
Gledam, ne razaznajem, vidno polje se rasplinjava;
tišina negde iza leđa zašla,
misli pokorava.
Rečenica se u panici bez smisla sklopila;
da prodre, ko do nje?
Ja, pogledom.
U sam brid noći dovukosmo se nepoželjni;
mahniti, dovukosmo se do obale;
opsednuti.
Filip Petrović
Dopuna: 15 Maj 2020 7:13
SAVRŠEN
Kamen sam izbrusio;
zaslepljen je sjajem sopstvenim.
Govor sam izoštrio;
reči britke žanju nemilice.
Kroz okce igle misao provlačim;
jastučnicu snova prošivam.
Savršeno sam sposoban
javu u snu da odsanjam.
Od suza bisere da pravim,
ogrlica sreću da uliva.
Savršen; savršeno nespokojan.
Filip Petrović
Dopuna: 18 Maj 2020 7:39
SVEST
Mističan prostor
u kome se ogleda raskršće iluzija.
CVET
Trenutak lepote
u prostoru bola.
LjUBAV
Njena prolaznost me ubija.
Njena nestvarnost me sahranjuje.
POEZIJA
Iznalaženje stvarnosti
u imaginaciji ogledala.
STRAST
Ne.
Ne možeš mi ništa.
ODLUČNOST
Ne objašnjavam.
Rešen sam.
SVEĆA
Dah kraj me? Ni prh!
Pazi! Topim se.
Od miline; vitka, tanana.
Filip Petrović
Dopuna: 19 Maj 2020 6:57
Skokom sa vrha podaće se moru…
Skokom sa vrha podaće se moru,
kip isklesan od stene. Vrisak-nebo.
Strah je ruke svojom snagom prozebo,
prekaliće taj štit udarac-zvezda.
Od podneva ponoć, tog se traska da,
misao puna odzvanjanja zvona.
Tek zasja svest sa bleskom iz zaklona
i razvuče dubinom života pramen;
što širi krilima treptaj prostorom.
Okret ka suncu, da usne mrmorom
svežem vazduhu iskažu pohvalu,
koji za tren je vratio moć telu.
Skakač odlazi, sen mu na umoru.
Filip Petrović
Dopuna: 19 Maj 2020 6:57
Reči po telu njenom bih da usnim…
Reči po telu njenom bih da usnim,
sebi snagu dam, da zapevam strasno,
glasom ptica što cvrkuću prekrasno,
šumorom šuma gore u brdima
gde grane se viju, miju rukama.
Mašnom sreće mašem, nadom kraj kama,
vatre sećanje što gori mislima.
Setan plovim predelom plamenova
tiho u noći lepe koja spava.
Pokušaj da kradom zvuk joj dodirnem
prene uvek kada koprenu skinem.
I što magla želja sada po njoj pada,
tren je radosti kao nadoknada.
Duboko žudim miris njen da usnim.
Filip Petrović
Dopuna: 19 Maj 2020 6:58
Noćas bih želeo da pokrijem sne…
Noćas bih želeo da pokrijem sne
brezama što predu nežnost-tišinu,
da gledam njihovih tela belinu,
kako u vihoru plešu zanosno.
Lepršave senke plove nemirno.
To divlja lišće, lebdi naokolo,
oživi vetrom, a mrtvo je bilo.
Jednom obraz bi uz njen skut prislonjen
u dozivanju san meni namenjen.
Samo hladan dodir beše tada sve,
da uzavrele suze sledi ih sve.
I ostah srećan, jer ona me čeka,
pružajući ruke tako doveka.
Noćas bih želeo da pokrijem sne.
Filip Petrović
Dopuna: 19 Maj 2020 6:59
Krik u noći…
Krik u noći; san u zoru presečen.
Gladan pas tužno od zime jauče,
dok vetar bičem po polju fijuče.
Sa prozora pružila avet ruke,
dohvata dušu i baca na muke.
To mrak želi u pesnicu da zbije,
pa snagom straha u podsvest zarije.
I vatra nova u srcu da gori
vulkan sećanja misli da razgori.
Ka srcu, topla, bučna praskozorja,
rana svitanja kad život buja,
letnjeg dana dok zvezda se probija
do očiju iznenađenog kraja.
Suknu plamen i mraz beše utučen.
Filip Petrović
Dopuna: 19 Maj 2020 7:00
Sanjam, na konju jašemo dolinom…
Sanjam, na konju jašemo dolinom,
sa polja pšeničnih, bulke u kasu
berem da vencem ti okitim kosu.
Zajedno dok lepršamo na suncu,
nagi na sapima; polen po licu;
rosnih tela i glava zabačenih
duž potoka, duša srećom prepunih.
Sa kladenca utoljujemo želje,
žarom neba; strašću skidamo mrlje
plavetnila iz očiju što sija.
Taj san, što znak je koji se probija
do zenica, bolnom lepotom dira
dušu koja zaneseno pulsira.
Bleskom sreća biva sa novim imenom.
Filip Petrović
Dopuna: 22 Maj 2020 7:13
U nedogled njive…
U nedogled njive, zlatna polja se njišu.
Čarolije sunca što na njima se peni
potezom gašenja oslikava nam dušu
vreme pretvarajući u zanos požudni.
Istina je tu gde java snove prikriva;
bespomoćan od istih uvek posanica,
prepun strepnje čekam, stegnut tremom okova.
O beskrajna plaveti, a živih tesnaca.
Čini se vrućina jenjava, cvrčci poju
i dalje svoju zanosnu pesmu omame.
Vetar počinje, piri, umoran na poju;
bistrije oči žele veče da izmame.
Kada smo našli deo izgubljenog raja
iz prikrajka promatrajući molio sam te
lepa poljupcima zakloniš me od sjaja.
Nagu kad zatrovim oči, sanjarim te.
Filip Petrović
Dopuna: 22 Maj 2020 7:13
U predvečerje sa tobom da krenem milom…
U predvečerje sa tobom da krenem milom
gde su kestenovi i breze zagrljeni
kao tišina tankim i prozirnim velom.
Mrse život šapatom sebi ostavljeni.
Nagnuti nad nama, nad našom su sudbinom.
I prolaznike drage oni ispraćaju,
u zalog setu, žareći svojom vrelinom
suze obraze, slivajući se u roju.
Pokušaj da za tren sa slike zadržim sve,
viziju kao podršku sećanju nemom.
Kroz vreme nadom da u zamenu primiš sve
što nudim za istinu, slobodnom let-pesmom.
Sećaš li se one rane jutarnje šetnje
kada smo zajedno sa suncem se rađali
kejom u čulni čas, reke slušali vrenje;
misao setnu ćutim; da, ona me boli.
Filip Petrović
Dopuna: 26 Maj 2020 7:23
Duboko osećam miris rečnih tuga…
Duboko osećam miris rečnih tuga.
Reka protiče nudeći nam zaborav
vremena davnog, preponog setnog blaga.
Volim pojavom tvojom pogled mi garav
kroz travu mladosti obasjam toplinom
sećanja što plove obzorju rađanja.
Na drugoj obali sa daljinom hladnom
naslikan ti trag dodirom umiranja.
Poznajem te po cveću nagih nedara
žutom obrisu maslačkovog bremena
sa dolaskom proleća, brigom vrtlara;
nikada više možda k’o sjaj tih dana.
Filip Petrović
Dopuna: 26 Maj 2020 7:24
Raspalio se plamen zorom pripaljen…
Raspalio se plamen zorom pripaljen
pa buknula daljinom zelena šuma.
Znam da sada život bunca strahom smrvljen.
Sunce u zenitu sveti se onima
što objave noću misli nevernosti.
Osvete nema na putanjama krivim.
A kad tamno veče na park ruke spusti,
svet cvrkuta u jaslama mesečevim,
tražićemo pesmu usnulog slavuja
u kutku tame iza nas što se skriva.
Blesak očiju između dva treptaja
kraljice koja glasom strah nam uliva.
Filip Petrović
Dopuna: 29 Maj 2020 7:47
Ti, moja boginja presvetlih odora…
Ti, moja boginja presvetlih odora,
ti, od latica raznobojnih satkana;
ti, od rosnih kapi što se diže para;
činiš lepa jutra ovih vrelih dana.
Ovde vreme stoji, uvek budno prati
kada se probudiš da li bivaš setna;
da li će želje uzvišenu moć dati.
Sve te tajne su u vidu uspomena.
Vrati mi, molim, sigurnost narušenu,
priđem li ovakav ostaću bez reči;
da dodir misli učini te zaslepljenu,
taj dugin slap da na blesak zaliči.
Pokušavam da kroz trepavice slasti
uspem da uhvatim sjaj kad dodirne me;
i prodrem daljinom verne prolaznosti
u trenutku kada ti čula zaneme.
Filip Petrović
Dopuna: 29 Maj 2020 7:47
Tada noć zalista…
Tada noć zalista
u mom imenu što spava.
I taj bol kad se rodih,
zgusnut; zaboravljam nerečenu reč.
Ovde breme što krv mi pretvara u prah,
ovde vetar očaju opeva smrt.
I tu smo stali, tu u gorčini,
tužna pesmo vanvremenska.
Krvari teška ne znajući, da li
rosa usana mojih za njom čezne, pati;
povelja smrti u snu satkana.
Zveri beznadežna sa ranom što plače
na krilu skrhana bolom, suzama
u ariji setnoj pijana.
Filip Petrović
Dopuna: 29 Maj 2020 7:48
REQUIEM B.M.
Večita senko noći,
što obasja razmazane zvezde mog uma
snom dužim od beskraja?
Snuždilo se čelo svirajući mrak.
Šumo, u ime tvoje istiskujem dah,
s mojom smrću tvoj život se rađa.
Omčom rešismo zagonetku tvoju,
umorne oči traže dugi san.
Kapljice neba spiraju bol,
sazreh u pokoj, večiti mir.
Iz zemlje procveta poezija smrti.
Requiem ptici zaspaloj u letu,
u tvome krilu, na oltaru;
ekstazo sahranjena između pojmova.
Filip Petrović
Dopuna: 02 Jun 2020 7:12
GITARA
Moć gitare u trenucima bola
izravnjava vijuge čela.
Kao večita svetlost uspomena,
izvire njen zvuk,
jer ta lucidnost sahranjuje vreme.
Filip Petrović
Pored reke…
Pored reke,
i jedna žena.
Skidoh je golu na kapima.
Filip Petrović
Zvezda na nebu…
Zvezda na nabu
tugom prikovana.
Mnogo zvezda na nebu.
Filip Petrović
TIŠINA
Srce ispred mene,
zalutalo.
Nikla tišti misao,
zvoni u ušima.
Zvezda severnjača
mrsko nas pogledala,
u meni sja.
Filip Petrović
Dopuna: 05 Jun 2020 9:43
MAGLA
Pokrivač sna se spušta
u račvalo vreme uspomena.
Rascvetali mozak
skače po ogradi života.
Vlažna duša sunca
razjeda istrulelu pučinu odjeka.
Iscureli vid
pliva po večnosti;
dok sećanja guta
patetičnost bezumlja.
Filip Petrović
Dopuna: 05 Jun 2020 9:44
PESMA RAZIGRANOG UMA
Gluvo kamenje što dodirnu mi usta
skoči ubojito; uvojita
varnica poprskana snom.
Vatromet čari raščupan mirosom,
van domašaja sopstvene moći,
smrznu noć tamom zagriženu.
Duša nesnosna, ogrezla u smrti,
titra rukama po nedodirljivim zvezdama,
svojim svetim igračicama;
kao da bi htela u krošnji da se svije,
tamo u šumovitom da čuje
šum kose svojih očiju.
Neka, nek poražena lepota zri
sjajem sjajnijim od vida,
kad talas kitnjasti lišće zaleprša.
Filip Petrović
Dopuna: 05 Jun 2020 9:44
ZVEZDANA PESMA
Osećam te, dioptrio nedorečena.
Biješ me zracima uspomena,
sagorevaš simetrijom.
Trepavicama udišem smrt
vatrometino bola,
sahranjuješ mi pojam u san.
Filip Petrović
Dopuna: 08 Jun 2020 8:25
IZMEĐU VEČNOSTI I
Ti, sa mnom razapeta
između dva vremena
na zvezdanoj platformi;
ti, što tamne sene tvoje bizarnosti
grle moć ekstaze;
stežu me staklene ruke
tvoga kosmosa.
Dva hladna bezdana
odslikavaju vreme i bol.
I lepota se sjedinila s mrakom
hraneći dušu tugom.
To je novi svet bola,
izgrađen u prostoru uspomena,
širok i dubok,
osvetljen kaminom beznađa.
Filip Petrović
Dopuna: 08 Jun 2020 8:25
IZMEĐU VEČNOSTI II
Gledamo se u slepilu sunca,
u vremenu nedosežnom, potmulom.
Taknula si rukom ugao vatre,
tamo gde suton igra
na usnama mraka,
tamo gde su naši snovi
sagradili prostor vremena,
tamo gde izumire naša reč,
tamo,
u neispavanom…
Dve se beskonačnosti
grle u nedorečenosti.
Između nas je večnost iscrpljena dodirom.
Filip Petrović
Dopuna: 08 Jun 2020 8:26
NA OKUCI…
O noći, previše izveštačena
u bezrečitosti priviđenja
da bih te sažeo;
o noći, vatro bez imena,
koja sagorevaš reči zaborava
u prahu iskrzane prošlosti;
izbrisala si nebo
i zvezde koje sam ti dao,
zvezde koje sam voleo.
Dubino, tvoj sinonim
je moja rana.
Sve je to duel praznina
u kojem sam bolno mesto njegovog nadahnuća,
pokajanje vetra u prizvuku žara.
Smrt će me okrepiti
ostavljenog u potpunom mraku.
Filip Petrović
Zainteresovanima: Ceo projekat mogu da skinu sa ovih adresa:
mediafire.com/file/7p3aerufr88xezn/Fili.....a.pdf/file
scribd.com/document/467713103/Filip-Pe.....-X-Partija
mega.nz/file/Dp5ASaIQ#pcwzVy6XeUD7VJdwDmJ6kdkv0GIrinWhISGGS3pOx6g
4shared.com/office/CwmOckVjea/Filip_Petrovi_-_Dnevnik_u_X_pa.html
drive.google.com/file/d/1WxPlvlxfiib7mxLgO.....sp=sharing
K O R I G O V A N O
|
