Podeliću i ovu noć,
sa zvezdama,
i došapnuću oblaku
koji luta
da te potraži,
I da ti kaže
kako je težak uzdah,
Kada tebe nema,
kada nedostaješ,
u ovim samotnim noćima...
I mesec zaustavljen
u mojim očima,
zarobljen u mojim mislima,
vratiću ovom nebu,
da ti put osvetli,
I nacrtaću,
te poznate staze
usamljenim pogledima,
da me lakše nađeš,
da se lakše vratiš...
I čekaću te,
čekati i ove noći,
da se pojaviš,
neku nadu mi daš,
da i ti postojiš,
da i ti mene čekaš,
Negde zaustavljena,
na pučini,
ovog beskrajnog
tamnog horizonta,
ove noći ,
prepune zvezda...
Spaliću sve svoje pesme,
kao varvari
što spališe naše ognjište,
ugasiću sva svoja sećanja,
kao poslednji plamičak,
na sveći nadanja,
oduzeću srcu pravo,
da tebi piše...
Jer te ne pronalazim više,
u sebi,
u čudnom svetu ljubavi,
posle tebe,
više nemam ni inspiracije,
samo puste snove,
bez reči na belom papiru,
samo olovka izgrickana,
u čudnoj čežnji,
u još čudnijem nemiru...
A tako sam želeo
pesme da ti pišem...
Samo to...
i ništa više...
...gorki...
Dopuna: 03 Okt 2013 14:10
Poneki put,
samo čekam...
te vozove,
Šine,
koje su davno postavljene
iskrivile su se,
zarasle u korov,
u kamenje,
Pruga koja ide u nedogled,
beskrajno se prostire
u te dve lenje crte,
koje lagano odlaze,
i odnose,
misli moje...
I sam pisak sirene,
te retke linije,
na koju zalutali voz
slučaono nabasa,
Probudi me,
zarobi onom
neiskorišćenom kartom,
u jednom pravcu,
i skromno spakovanim
zaludnim prtljagom,
I odvuče užurbano
na najbližu stanicu,
Skrivenu,
porušenu, pustu,
odmetnutu od svih,
U predgrađu,
gde su snovi odavno zaspali,
A tuga,
kao da oduvek postoji...
A iz pomola jutra,
u rosnoj dolini,
metalna neman,
zamagljenjo crnilo,
proždire kilometre,
ostavlja nagaravljeno drveće,
guši čist ,nevini vazduh,
možda, poslednjeg jutra,
I traži,
slučajne, izgubljene putnike.
Vuče za sobom
vagone bez svetla,
čitave kompozicije nesreće,
tuge, rastanke,
nečije neostvarene sne,
zamišljene duše u pogledima,
kroz prljave prozore,
I večite pijane putnike,
zbog nje , i iza nje...
Poneki put samo čekam,
te usamljene vozove,
stihom zamišljen
pored te dve metalne linije,
Kao naizgled
odlučio da krenem,
Ali oni,
vozovi samo prolaze,
hukte, ržu na mene,
nestaju na moje
zamišljene stanice,
pored polomljenih klupa,
I ucveljene, utabane,
izgažene trave...
Poneki put samo čekam,
one poslednje vagone,
one najniže klase,
Osuđen ili osujećen,
da uđem ili da padnem,
Jer slutim da voz,
jer znam da ta pruga za sreću,
ne dolazi,
ne prolazi,
kroz moje
davno izgubljene strane...
Dečaštva i pesništva...
Neka mi ne uzmu za zlo,
što sam svoju zamišljenu zvezdu
na njihovo nebo stavio,
da bi i meni nešto sijalo,
Što sam u suprotnom smeru
čivije okretao,
ne bi li moja tambura
raštimovana bila,
I što sam pevao mumlajući,
nemo ,zatvorenih usta,
svaku drugu reč...
Oni to i ovako
ne bi razumeli...
Da sam u žalosti...
svirac bez nota,
pevač bez glasa,
Moja golubica je odletela,
i žice mi pokidala...
Neka mi ne uzmu za zlo,
što sam svu noć
kroz prozor gledao,
Kao stari dud,
pored puta, usamljen,
granama, pogledom,
razgrtao povečerje,
Tražeći daleku zvezdu,
ordenje za svoje oči,
I što je bandi cigana
jedan noćas falio...
Neka mi ne uzmu za zlo,
što večeras pesma ne teče,
na mojoj vodenici
točak se slomio,
reka presušila,
misli nesamlevene,
Ruke još drhte,
jer sam u žalosti...
Još nema moje zvezde...
Neka mi ne uzmu za zlo,
što sam izgubljen...
...gorki...
Dopuna: 05 Okt 2013 2:10
KASNO JE
Kasno je
da se menjam,
pečenu glinu
ne može oblikovati,
Ni vrat ovoga ćupa,
naizgled izdužiti,
ni nove rukohvate napraviti,
Možeš ga samo
skroz izlomiti,
u paramparčad,
u prašinu pretvoriti...
Možeš,
ali nemoj ga menjati,
Tvoj je,
možda bolji, lepši,
nećeš imati...
Kasno je,
da ga odbacuješ
u ugao stavljaš,
suvo cveće
i uvele suncokrete,
da u njega zabadaš,
drugu namenu
da mu nađeš,
Kasno je...
A iz njega si
najlepši nektar pila,
sa njim se dičila,
ponosila,
Usnama
i rukama grlila,
i ljubomorno ga čuvala,
toliko godina...
Kasno je,
da od mene tražiš
da te ne volim...
Čudo moje...
...gorki...
Dopuna: 09 Okt 2013 13:19
ZASPALA
Na mome dlanu,
noćas su dva
sanjiva oka zaspala,
mir i daljinu od svega,
od mnogo toga pronašla,
Prošetala pogledom,
po linijama,brazdama,
licem nežno dlan dodirnula,
i sanjala...
Moje snove,
ples dva srca,
u zagrljaju čvrsto stisnuta,
igru dva leptira,
nad crvenim poljem maka,
Osećaj blizine,
da nekome pripadaš,
Da voliš,
da si voljen,
dok se sunce
ponovo rađa...
Na mome dlanu,
uz moje telo,
Noćas je zaspala,
ni ovo jutro
ne može nas rastaviti,
jer te oči , su oči moje,
te usne , moja hrana,
ta duša,
moja kolevka mira,
Moj večni san...
Plamen koji se
odavno upalio,
u mojim ,njenim,
Očima...
