Lucija
Ispricacu ti jednu pricu, Lucija
jednostavnu, kao kad se ploca snima
Lucija, tako si krhka i mala,
kcer bi mi mogla biti
u mene je jesen uplovila
i pijano kestenje plese pod mojim nogama
sta da se kaze – Lucija, Lucija moja dragana
u mom srcu zivi jos ujed andjela
ivicom odzvanjaju glasovi umornog naroda
promrzle devojcice nude ljubav po trgovima
i zuti sneg pada raspuklim ulicama
Ines se je zvala
nedaj se generacijo moja,
sapcem u vetar sto pustosi zagreb i beograd
podjednako
ti nemoguci nocni vlakovi
dupli konjak u Subotici
i mirisi istrosenih hotela sto se zavlace u kozu...
u kosu... u kosti...
zima je posvuda... dodji generacijo moja...
ljubavnice
jos imam stari mornarski kaput
Lucija... nisam ti ovo pricao...
ja nikada nisam video Amsterdam
tamo se, kazu, putuje sam
beli brodovi i crne marame oko vratova devojackih
zale mornare i ispijaju rum za brela
obicno neverne ili bolje verne samo sebi
krhkim kukovima ispracaju svoje mornare
na plovidbe dalekim morima
sa suzama u ocima i obecanjima
nikada, nikada vise maruska
ili kako se vec zovu te cudne niderlandjanke
sklone avanturama, alkoholu, incestu
neverne same po sebi, a opet sebi verne
zima je posvuda – dodji generacijo moja
dodji da se zajedno grejemo
da se zajedno nedamo
nedaj se Ines – govorio sam joj
nedam se ni ja
nedaj se ni ti Lucija
nedaj svojih 16 godina
ovim godinama sto kao crne ptice slecu
na nasu kozu, na nase ruke, na nase oci
da nas porobe
Lucija,
samo da mi je jos videti Amsterdam
Maruskin i Prelov Amsterdam
pa neka bude sto biti mora!
Rade Serbedzija
|