offline
- Pridružio: 07 Avg 2008
- Poruke: 2528
- Gde živiš: VII kat
|
Napisano: 18 Okt 2008 20:18
Mikelanđelo Buonaroti mlađi, potomak čuvenog umetnika, objavio je 1623. godine prvo izdanje Mikelanđelove poezije. On se veoma slobodno odnosio prema nasleđu svog imenjaka, i sam pesnik, dosta toga je lično napisao, prepravio i izbacio. Ta zbirka poezije ostala je zanemarena i zaboravljena kao umetnički bezvredna. Godine 1858. članovi Buonaroti porodice zaveštali su gradu Firenci svoje porodično nasleđe. Autografne verzije pesama koje su se ovde nalazile bile su osnova za objavljivanje novog izdanja Mikelanđelove poezije. Čezare Guasti je ovo nasleđe upotpunio sonetima, madrigalima i drugim oblicima iz drugih izvora, i 1863. godine Mikelanđelovi stihovi su konačno bili dostupni u originalu. Nakon ovog prvog kritičkog izdanja usledila su i druga, Frej 1897. i Đirardi 1960.
Međutim, ta poezija je i dalje izazivala različitu pažnju kritike. Mišljenja o njoj su bila podeljena. Neki joj nisu pridavali veliki značaj kao umetničkoj tvorevini, i smatrali su je samo delom konvencionalnog načina pisanja tadašnjeg doba, ili su čak i Mikelanđelovu pismenost dovodili u pitanje. Drugi, među njima i naš Miloš Crnjanski, su Mikelanđelove stihove doživljavali kao izuzetno ličnu i umetnički vrednu poeziju. Takav je i stav engleskog pesnika i esejiste Voltera Pejtera, autora knjige "The Renaissance: Studies in Art and Poetry". On ističe spontanost Mikelanđelovih stihova i činjenicu da je umetnik neke od soneta zapisao na rubovima i poleđinama svojih crteža, u zanosu inspiracije da tako kažemo. Kao glavnu odliku Mikelanđelove poezije Pater izdvaja "sweetness", melodičnost i patetiku koja stoji naizgled u raskoraku sa ozbiljnošću i strogošću njegovih likovnih dela, sa onim što se naziva "terribilita", ali sa kojima se zapravo dopunjuje i prožima.
Danas se čini da je sva pažnja usmerena na adresante kojima su Mikelanđelovi stihovi bili namenjeni, a u vezi sa polemikom oko njegovog seksualnog opredeljenja. Slično kao i kod Šekspirovih soneta, neki stihovi su očigledno upućeni mladićima. U Mikelanđelovom slučaju, poznato nam je i ko je bio njegov mladi prijatelj, Tomazo da Kavalijeri, sa kojim je bio u svakako izuzetno prisnim odnosima, on je jedan od nekolicine ljudi prisutnih u trenutku Mikelanđelove smrti. Neke od soneta možemo tumačiti kao odraz Mikelanđelovog duševnog stanja, uznemirenog zbog teške krivice koju je osećao usled grešnih želja. Drugi veliki prijatelj umetnika je bila Vitoria Kolona, i njihova veza je bila povod za različite spekulacije. I Kavalijeriju i Koloni Mikelanđelo je posvetio veliki broj soneta ali i crteža. U svakom slučaju Mikelanđelova poezija je zaista izuzetno lična, ali iako se stalno bavi istim pitanjima lepote, umetnosti, vere, ljubavi i smrti, odražava različite stavove prema njima. Istoričar umetnosti Entoni Blant doveo je u neraskidivu vezu Mikelanđelove stihove, skulpture i freske, kao i biografske podatke.
Pišući o Mikelanđelu Blant u svojoj knjizi "Umetnička teorija u Italiji 1450 - 1600" izuzetan značaj pridaje njegovim sonetima. Mikelanđelo je bio jedan od retkih umetnika renesanse koji nam je u pisanoj formi, u vidu svoje poezije, ostavio naznake u kom smeru bi trebalo proučavati njegovu umetnost. Blant razlikuje tri faze u razvoju Mikelanđela kao ličnosti i umetnika, i u njegovim stihovima nalazi potvrdu za takvu periodizaciju. Prvi period, koji se završava oko 1530. godine Blant smatra periodom jakog uticaja neoplatoničarske misli i humanističke tradicije uopšte, i kao glavni motiv Mikelanđelovog stvaranja izdvaja ideal lepote. Lepota je za njega odraz božanskog na ovome svetu, a najsavršeniji oblik lepote nalazi u ljudskoj figuri.
Druga faza, nakon 1527. godine, obeležena je promenom duhovne atmosfere u Italiji i Katoličkoj crkvi. Mikelanđelova umetnost odražava sada izuzetno religioznog čoveka. Lepota, fizička lepota, više nije sama sebi cilj, Mikelanđelo sve više govori o njenoj prolaznosti i ništavnosti.
Treća faza, koja je trajala do njegove smrti 1564. godine prati još izraženije ove pomene. "Njegov pristup svetu i umetnostima postaje još duhovniji, ali u isto vreme i specifičnije hrišćanski. Njegovo religiozno osećanje je sada kombinacija mističke neoplatoničarske koncepcije i intenzivne vere u spasenje Verom, o čemu je slušao od Savonarole i grupe oko Kontarinija. Ali on manje govori o apstraktnoj božanskoj suštini, a više o Bogu kome se lično obraća".
Dimmi di grazia, Amor, se gli occhi mei...
Molim te reci, Ljubavi, da l' oči
Vide baš lepotu za kojom žudim,
Il' je ta u meni, te kud god bludi
Moj pogled, crte njenog lica sroči.
Vidiš lepotu što od nje je zbilja,
Al' je uveća više boravište,
Kroz smrtne oči kad u dušu dođe.
Tu je božanska, čedna, puna milja,
Jer tvar božanska sebi sličnu ište.
Ova, ne ona, očima ti prođe.
Condotto da molt' anni all' ultim' ore...
U zadnje me sate mnoštvo leta vodi,
Kasno saznajem, svete, tvoje čari.
Drugom mir nudiš, sam za njeg' ne mariš,
I spokoj, što umre pre no što se rodi.
Stid časnu starinu zgodi,
Da nebu što ne skrivi,
No meni ne izbija
Stari greh što mi godi,
U njemu ko dugo živi
Ne krepi telo, a dušu ubija.
Velim, svedok sam i ja,
Znam, na nebu je bolja sudba dana
Tek onom koga smrt zadesi rana.
Non vider gli occhi miei cosa mortale...
Ne videše moje oči smrtne tvari,
Kad od vaših lepih potpuni me skoli
Spokoj, no iznutra, gde zlo se ne voli,
Spozna ljubav duša, što za slično mari.
Da je Bog ne sazda da se njime zari,
Spoljnu bih lepotu hteo, ništa do li
Oči da nasladim; no začas se proli
Ova, te u oblik pređe opšte stvari.
Velim da ko živi u onom što gine
Želju ne utoli, nit će da se skrije
Večno u vremenu, koje izgled briše.
Strast neobuzdana tek čulima mine,
Ubija dušu; to naša ljubav nije,
Savršena ovde, na nebu još više.
Per fido esemplo alla mia vocazione...
Ko verni primer onog što ja tražim
Lepota mi je na rođenju dana,
Luč, ogledalo, za obe veštine:
Istina to je, sve drugo su laži.
Slikam je, vajam, kad je izabrana,
Kada je oko vine u visine.
U sud nepromišljen, nesuvisli kroči
Ko na čula svodi lepotu; svaki
Zdrav um ona dirne, do neba diže,
Od smrtnog k božanskom ne kreću se oči
Nemoćne, pogled ne dopire laki
Tamo gde samo s milošću se stiže.
Gli occhi mie' vaghi delle cose belle..
Za lepim stvarima oči mi ginu,
Duša za spasom, no i ona s njima
Od moći tek jednu ima,
Da njih motreći u nebo se vinu.
Gde zvezde najviše sinu,
S njih sađe nešto što blista,
Budeći želju silnu;
To ove ljubav je čista.
Srcu plemenitom ista
Iskra je, i žar, i mudrost što kliče:
Lice s očima što na zvezde liče.
Le favole del mondo m'anno tolto...
Šarene laže uzeše od mene
Vreme za misli upućene Bogu,
On mi dade milost da tvoriti mogu,
A ja dopustih da u grehu venem.
Slep i lud od onog što drugog prene
Odocnih, ležim na zabluda logu.
Malo je nade, al' Ti želju mnogu
Poslah, da me od samoljublja skreneš.
Upola smanji moj uspon do neba,
Gospode moj dragi, ni polovine
Bez tvoje pomoći ne umem preći.
Čar ovog sveta neka mi ne treba,
sve lepo što slavim, za čime ginem,
Da pred smrt smognem večni život steći.
Giunto e gia 'l corso della vita mia...
Put mog života već se bliži kraju,
Po burnom moru u krhkome čunu,
U luku stigoh, gde diče se il' kunu
Svi dok za dela svoja račun daju.
Tu mi se ljupke maštarije maju,
Umetnost, idol i vladarka, sunu
Njih u mene, a sad vidim je punu
Zabluda, u ljudsku želju što staju.
Ljubavne misli vesele i tašte
Kud' će, kad su mi dve smrti na tragu,
Jedna izvesna, druga s pretnjom hrli.
Slikom il' kipom neće mir iz mašte
K duši, što ište ljubav božju dragu,
S krsta raširi ruke, nas da grli.
(Sonete prevela Milana Piletić, prekucano iz Entoni Blant, "Umetnička teorija u Italiji 1450-1600" Clio, Beograd 2004.)
http://fralenuvol.com/albero/arte/michelangelo/poesie_rime/
http://usp.nus.edu.sg/victorian/authors/pater/renaissance/5.html
http://www.paideia.rs/content/view/18/20/
Dopuna: 03 Jul 2011 22:19
Kako li može to, gospo, da bude
da slika u tvrdom kamu izvedena
traje dulje od stvarača njena,
kog vrijeme pretvori u zemljane grude?
Manji je stvarač od svojega djela,
pa tako i umjetnost nad prirodom vlada.
Iskusio to sam sred kiparskog rada,
lijep kip dodirnut samrt nije smjela.
Mogu, dakle, život tisućljetni dati
i vama i sebi u boji il kamu,
da bi ljudi mogli dugo poslije znati
- unijet zato ja ću sav napor i trud -
kako ja ružan ljubljah lijepu damu
i kako to nije bio pothvat lud.
Si come nella penna e nell'inchiostro
Ko što u peru i mastilu čami
moć visokog, niskog i srednjeg stila,
beda i raskoš u mermer se svila
kol'ko smo maštom sagledali sami;
može biti, dragi gosparu, da mi
na gordost liči šta je smernost bila;
u srcu vam se jedna s drugom slila,
ja biram, licem kažem šta me mami.
Ko seje, a plač, bol, uzdahe uze,
(dobija s neba zemlja vlagu istu,
raznim semenom razno ona mine),
taj žanje samo jadikovku, suze;
ko tužno zuri u lepotu čistu
njemu od ljute rane bol ne gine.
|
