|
Poslao: 12 Feb 2004 15:44
|
offline
- Pridružio: 23 Apr 2003
- Poruke: 469
- Gde živiš: cardak, ni na nebu, ni na zemlji
|
Prica
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Sucajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oci i cutim.
Kad bagrem dogodine zamirise,
ko zna gde ću biti.
U tisini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad vise.
Trag
Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu.
Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag …
puteva zasutim liscem svelim
sa jablanova.
Zivot
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidis, to utesi me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.[/b]
Mizera
Kao oko mrtvaca jednog
sjaje oko našeg vrta bednog,
fenjeri.
Da l noć na tebe svile prospe?
Jesi li se digla me©Ęu gospe?
Gde si sad Ti?
Voliš li još noću ulice,
kad bludnice i fenjeri stoje
pokisli?
A rage mokre parove vuku,
u kolima, ko u mrtvačkom sanduku,
što škripi.
Da nisi sad negde nasmejana,
bogata i rasejana,
gde smeh vri?
O, nemoj da si topla, cvetna,
O, ne budi, ne budi sretna,
bar ti mi, ti.
O, ne voli, ne voli ništa,
ni knjige, ni pozorišta,
ko učeni.
Kažeš li nekad, iznenada,
u dobrom društvu, još i sada,
na čijoj strani si?
O, da l se sećaš kako smo išli,
sve ulice noću obišli
po kiši?
Sećaš li se, noćne su nam tice
i lopovi, i bludnice,
bili nevini.
Stid nas beše domova cvetnih,
zarekli smo se ostat nesretni,
bar ja i Ti.
U srcu čujem grižu miša,
a pada hladna, sitna kiša.
Gde si sad Ti?
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 12 Feb 2004 20:32
|
offline
- Pridružio: 23 Apr 2003
- Poruke: 469
- Gde živiš: cardak, ni na nebu, ni na zemlji
|
sumatra
Sad smo bezbrizni, laki i nezni.
Pomislimo: kako su tihi, snezni vrhovi Urala.
Rastuzi li nas kakav bledi lik, sto ga izgubismo jedno vece, znamo da,
negde, neki potok, mesto njega, rumeno tece!
Po jedna ljubav, jutro, u tudini,
dusu nam uvija, sve tesnje, beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala, kao, iz zavicaja, tresnje.
Probudimo se nocu i smesimo, drago, na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.
Beograd, 1920.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Maj 2004 18:22
|
offline
- Pridružio: 05 Maj 2004
- Poruke: 126
- Gde živiš: Toronto
|
LJUBAVNICI
Niko nas nece podeliti vise,
na dobre i gresne.
Tajni smo kao grane snezne,
a sve sto je staro u ljubavi,
place sve tise.
Jos malo samo, pa cemo sumorni,
sa osmehom tuznim, u strastima ruznim,
stati, bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili necem drugom,
mocnom, nad proplankom jedne sume mlade,
naci cemo opet svoje nade.
U mirisnom nebu nocnom.
Nade svih koji se bolno smese.
I, kad, opet, kao vecni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
necemo znati koji greh to bese,
medju gresima sto ko oblaci plove,
sto nam ta tela i duse dade divne i nove.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 05 Maj 2004 18:23
|
offline
- Pridružio: 05 Maj 2004
- Poruke: 126
- Gde živiš: Toronto
|
SMIRAJ
Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople, kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede, o
ko usana...
Sto drhte, protkani, mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh
i tuga pomesani nesigurno i tamno.
Klatno zvona tesko
i tmurno u grudi udara me.
Tad se dizem, i,
u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri, sapucem,
nesigurno, i moje ime.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 27 Maj 2004 16:48
|
offline
- Pridružio: 23 Apr 2003
- Poruke: 469
- Gde živiš: cardak, ni na nebu, ni na zemlji
|
serenata
Cuj,place Mesec mlad i zut.
Slusaj me ,draga,poslednji put.
Umrecu,pa kad se zazelis mene,
ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog,zutog.
Pevace ti:da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti,ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenulog.
A kad te zamnom srce zaboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah,niko nema casti ni strasti,
ni plamena dosta da mene voli:
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
I borovi pusti ponositi.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 02 Jul 2004 15:04
|
offline
- Chantal
- Građanin
- Pridružio: 22 Jun 2004
- Poruke: 142
- Gde živiš: U Čileu
|
I sad eto uzalud pokušavam
da dotaknem tvoju nevidljivu dušu.
Jer ona bježi i svuda mi izmiče….
I ja stojim zbunjen,ostajem zaprepašten,
ćuteći se već pomalo skršen,
zbog te ljubavi koju ti odbacuješ,
stideći se već pomalo ove ljubavi,
koju ti toliko prezireš.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 10 Jul 2004 02:29
|
offline
- Pridružio: 09 Maj 2004
- Poruke: 181
- Gde živiš: Banjaluka
|
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidis, to utesi me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 10 Jul 2004 19:41
|
offline
- Fej
- Super građanin
- Pridružio: 25 Mar 2004
- Poruke: 1293
|
Obozavam Crnjanskog...njegovu Mizeru...moj omiljeni pesnik.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Jul 2004 00:25
|
offline
- Pridružio: 23 Apr 2003
- Poruke: 469
- Gde živiš: cardak, ni na nebu, ni na zemlji
|
ja, ti, i svi savremeni ljubavnici
ceo nam je dan dug, i dosadan.
do veceri, kad se, krisom, sastajemo.
poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. da se svetu nasmejemo.
da odemo u noc, kao da smo krivi.
lako, kao tica, koja kratko zivi.
nas viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
nego osmeh lak, sto cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od zudi, straha i sazaljenja!
ah, nije taj strah samo nas uzdah,
kad vidimo sumu, kako lako cveta.
nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.
u Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
u prah mirisan, kud lipe raspu zvezde?
uzese nam cast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na nasem licu!
nasa je strast gurnula u propast:
lazi, zakone, novac, i porodicu.
od ponizenja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proloce spasava!
nas tuzan osmeh blagosilja greh;
zig onih koji ljube, na svetu celom.
ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u cutanju neveselom.
tek uvece, slobodan ko u travi cvet,
ja te cekam. na jednoj klupi. razapet.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 25 Jul 2004 00:26
|
offline
- Pridružio: 23 Apr 2003
- Poruke: 469
- Gde živiš: cardak, ni na nebu, ni na zemlji
|
pesmica
reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.
kad bih jos jednom
mogao da volim...
da l bi mi tad bilo dobro svud,
i zivot bio manje lud?
ili bih i tad kao sad
morao da se smesim i razbolim,
i da umrem?
kad bih jos jednom
osetio da volim, volim?
|
|
|
|
|
|
