Milos Crnjanski

• 2Ovo se svidja korisnicima: jelkica7, Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

PRIVIDJENJA


Zaista, zrak si samo? I to je sjaj u meni
sto se sad, nestajuci, rasipa, u prazninu
osvetlivsi mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i zalost, i tisinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zracni, cisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plac mi samo vraca se, porfiru jednog zrna,
sto visi, o drscucem, zarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom zivotu, da me oblije slap
svih divota culnih, kao pad mirisnog mleka.
A cini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni
sto se sad, nestajuci, rasipa, u prazninu
osvetlivsi mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i zalost, i tisinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zracni, cisti, prah?

----------- [b]Dopuna 19 Okt 2005 110[/b] ---------

PUTNIK

Idem slobodno,
niko mi nije odneo,
da ljubim, tuznu moc.
Rasirim ruke, ali ne u zore
nego u more i noc.
Osmehom ulazim, stigo ma kud,
u tuzne i bolne jave.
Kad volim, meni i gresi svud
nebesa pletu,
oko radosno pognute glave.
Ostavljam bolnim osmehom san,
da prodje i ode i mre.
Ljubav je put beskrajan
na kom je dozvoljeno sve.

----------- [b]Dopuna: 31 Okt 2005 21:57[/b] ---------

NA ULICI


Kad svetiljke sinu
i ulice podju u visinu,
u tami stojim ja
Na svemu sto dodje
moj osmeh zasija.

Nestanu boli okovi i laz,
od mog pogleda zavisi sva draz
svega sto prodje.
Zene prolaze i oblik gube,
smese se, pa mi pridju da me ljube,
a ja im novu senku dam.

I dok tio zamagli noc
ulice pune seni,
ja imam neba bezgranicnu moc,
svi boli sveta skupe se u meni.

Ko cvetici beli sa meseca
radjaju se po ulici deca.
Od osmeha mog umire dan,
I svakog koga pogledam
stize moja sudba sreca i an.

Kad mahnem rukom neotice
nove zvezde sinu.
Tad sjajan tuzan ceo grad
lici na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mesec mi blago probada rebra.

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ljubav

Već prvi put kad si zbacila odelo
smešan mi beše tvoj pogled ohol.
Već prvi put mi ljubav beše samo bol.

Već prvi put mesto da slušah
u zoru kako se topiš kao sneg,
ja jurnuh u šume gde upada breg,
i grane što pokrajah jecahu
kao moja duša.

U njima sam krio obraze moje
tople od tvojih grudi.
Nežnije no ruke tvoje
biljke sam pozno po stisku.

Strašnije nego na tvoje grudi
pao sam na njih,
u bludnom,bezumnom vrisku.

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Miloš Crnjanski ::Kritika na "Itaku" bila je violentna, naročito u "Srpskom književnom glasniku". Što je glavni kritik "GLasnika" tvrdio da sam ja rušilac narodnih svetinja, to je možda bilo tačno. Pitanje je samo kakvih svetinja. Međutim, taj kritičar se nije zadovoljio time. On je tvrdio da sam se ja protiv tih shvetinja bunio tamo negde oko godine 1916. Hteo je da kaže da sam Austriji služio.
Imao je pravo. Čitalac je video kako.
Matori Marko Car bio je mnogo genijalniji u napadu.
Sve je to, veli, zato što smo mi usisali mađarsku kulturu i imali u srcu peštansku modernu.
Što je bilo još ružnije, tu tezu je, docnije, i Bogdan Popović preuzeo.
Tih godina, jedino nas je Skerlićev đak Milan Bogdanović branio.

U širokoj skali brutalnih, i glupih, insinuacija, jedina kritika koja je imala duha bila je: Pandurovićeva.
Pandurović je tvrdio da ja tvrdim da tavan ima oči.
To je bila aluzija, sa igrom reči, na moj stih u pesmi "Zamorenoj omladini", gde sam umesto reči "taman" upotrebio reč "tavan" (kao Tavnava, tavnilo, tavneti). Ja sam tu reč upotrebio tako, jer je ona u meni, Prečaninu, živela tako. Iz one naše lepe pesme: "Tavna noći", koju je, tako, pevala moja mati.
(...)
Pandurovićeva kritika, jedina, nije bila prostačka.

OMLADINI

Da li znaš naše noći budne?
Kad su u jorgovana rumene senke.
Kad je tavan kao žudne
nebu uperene oči?

Da li si osetila da svugdi to boli,
Ne samo kod nas: biti mlad.
I nositi u duši neku mutnu setu,
Što sve, al', bez da pomoći može, voli.

I da li si se već jednom utešila,
Da je to Mladost.
Ta bona mutna Sudba.

Književni jug, II, knj. IV/19-24, 1. XII 1919, str. 297


PESMA

Kad raširim ruke
u žutom lišću, što zasipa jauke,
sine neka strašna, mutna moć.
I plane i drhti cela
oko moga zavičaja nevesela
u slasti ludoj puna zvezda noć.

I kad me se sete
šume radosno, stidno zarumene.

A ikone stare zasjaje u mutnom zlatu,
kad vide mene.

Pružim li ruke, raspašu se žene,
padaju na kolena i plačem porodilja
klanjaju se meni pune tužnog milja
i kliču, da ih ja zagrlim prvi, prvi:
Jer moje su ruke mokre
od krvi, od krvi.

• 1Ovo se svidja korisniku: Dusan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja, Ti i svi savremeni parovi