offline
- Mojra
- Građanin
- Pridružio: 10 Maj 2011
- Poruke: 46
- Gde živiš: na granici univerzuma i mojih misli
|
Napisano: 02 Nov 2012 3:03
Ovo objavljujem ovde jer nemam hrabrosti da u stvarnosti nekome pokazem, pa bih vas zamolila za ISKRENE komentare, i takodje pozivam sve koji su isto kukavice kao i ja da mi se pridruze u ovoj temi 
Dopuna: 02 Nov 2012 3:13
Da li si ti ono sto nisi?
Paucinasta nit svemira vecna,
nit u isti mah pokidana i cela?
Jasuci praskozorje put umiruceg sunca
sledeci snove obecanja i dela,
kroz snove put srebrnog vrela
dolazis meni bez razloga i nacela!
Ko si ti? Masta ili razum? Zivot il opečo?
Jesi li to ti ili tvoje telo?
Duh nemiran put smiraja noci,
da li si to ti sa vetrom u kosi?
Stisnjena lica duz tvoje puti
u pogledujednom cobanin i kralj,
i luda i gospodar,a opet
kada dodjes sa zorom,
moja stvarnost i iluzija,
dajes li mi moc ili ludila zrak?
Misao na javi,tren pomirenja,
i ja sam da klecim pred tobom spremna,
vecita budala i rob,
a u sledecem mahu tvoj gospodar.
I tren istione jaci no oluja.
Ko si ti? Moja luda il san srca moga?
Hlad moje duse, snovidjenje
Istkano u bezmalo boja ili
istinsko nemoguce ostvarenje zivota?
Ti si ono sto jesi i nisi!
ljubavi moja...
Dopuna: 02 Nov 2012 3:22
Hodase mirno, ka sopstvenoj smrti.
Taj mars lepih uzdignutih glava.
Oko vecnog straha sve se samo vrti,
tastina ljudska, samoca i slava.
Mreti bezbroj puta podnebom ovim,
tesko nije, kada povratak je znan.
Nije tesko, kad je za nekog kog volis.
A na opelu, mermer beli,
kad pokrije moje telo, i pokrovom
glatkim pokriju mi lice, i
kosu mi umrse pokajnicke suze.
Hoces li i ti reci, zivot bih za nju dao.
Da lezim pod zemljom i snevam
zajedno sa njom, dok godine
neme lete pokraj nas
Da vecni u prahu budemo tada
i vecni iz praha
ustanemo u crveni sumrak
dok nebo bukti od mrtvoga dana.
Dopuna: 02 Nov 2012 3:26
Reci su mrtav spomenik
misli koje umiri.
Stvaraju se, oblikuju,
menjaju i nestaju.
Reeci su mrtve,
koliko god znacenja nosile u sebi.
To je odjek duhova i seni.
Vrisak jednog sveta unutar moje glave.
Reci su mrtvi zvuci necijih snova,
zgazeni pod celicnom nogom ovog sveta.
Reci su mrtva odlicija beznadja
i tuge, jer nikada necu
istinski, u stvarnosti
uhvatiti njihove oblike...
Dopuna: 02 Nov 2012 3:30
umreti samo da bih se opet rodila
Izgoreti u ognju
da bih se iz pepela podigla
Udaviti se u plavetnilu
da bi me voda oblikovala
Stradati zarad nekoga
da bih se vecnija vratila
I umirati onoliko puta
koliko sam oci zatvarala
i ustajati sa odra
obnovljena, nesavladiva...
Ko zna, koliko na kraju
vredi zivot na ovoj zemlji...
koliko i ova ljubav mracna...
Dopuna: 02 Nov 2012 3:53
Smeh i graja svuda oko mene
i ljubicaste boje vecernje toplote.
Smeh. A ne secam se kada sam se
poslednji put iskreno osmehnula.
Ocaj me preplavljuje i hodam lagano ulicama,
teturam se, i staklasto njegovo lice
vidim medj prolaznicima.
Praznina i zelja, o ironije smele!
lome me na fine i ostre delove.
Pitam se samo kada ce proci
sva ta gorcina vezanosti,
i hoce li ikada na ptporistu tuge
biti rascvetan i moj cvet nade duge,
nade da cu sutra,
u sumraku somotske noci,
u njegovim ocima videti svoje oci?
Dopuna: 02 Nov 2012 3:58
Mozda sam ja ona ista
sto je ovim putem posla
mozda sam ja opet
neka druga;
ista prilika u svetu bezlicnosti.
A mozda je i ostao
delic mene u meni
koji se budi u ovoj tami...
|
