offline
- Pridružio: 13 Jul 2010
- Poruke: 34
- Gde živiš: U Beogradu
|
Napisano: 06 Okt 2013 0:34
Tražim sebe
Tražim sebe u pesmama,
u šuštanju lišća
na jesenjem vetru.
Tražim sebe u snovima,
u nemirnoj vodi,
sa ribama.
Tražim sebe u reči,
u pitanju koje lebdi,
u odgovoru koga nema.
Tražim sebe u nebiću,
u nerođenom koji će se
roditi.
Tražim sebe u veri,
u nadanju u bolje sutra
koje će možda doći.
Tražim sebe u liku dečaka
koji se smeje
na požuteloj slici.
Tražim sebe u čitulji
verujući da me nema
jer sam besmrtan.
Tražim sebe u prošlosti,
u budućnosti koja se ponavlja
onima koji zaboravljaju.
Tražim sebe u ljubavi
koja mi izmiče
za korak.
Tražim sebe, još uvek sam živ,
i neću odustati!
Tražim sebe još uvek!
Dopuna: 27 Okt 2013 23:56
Strah
U strahu od smrti ljudi žive,
mnogi se večnosti nadaju,
za svoje greške drugog krive,
na malim stvarima, oni padaju.
Čine nepočinstva, zločine razne,
ubijaju, kradu, lažu i muče,
ne plaše se nikakve kazne,
njima sećanja počinju od juče.
U carstvu bola, mržnje i laži,
mnogi preko reda guraju se tamo,
za njih poštenje uopšte ne važi,
o svom egu vode brigu samo.
Gde sam ja u celoj toj priči,
gledam sve to i plašim se malo,
meni život na mravinjak liči,
i na jadno ptiče tek iz gnezda palo.
Vidim stare, tužne i bolesne,
ljude gladne, apostole bede,
vidim mnoge svoga jada svesne,
tumaraju il' nemoćno sede.
U toj vrevi pohote i smrti,
gde se jedan život ni malo ne ceni,
mnogi su surovo zatrti,
ljudi časni, to su samo seni!
Autor Dragićevič Dimitrije
Dopuna: 10 Nov 2013 0:42
Povratak u hram
Vraćam se u prošlost dok sam bio dete,
sa ocem u crkvu išao sam često,
kad se setim toga, moje misli lete,
to je uvek bilo moje drago mesto.
Strahopoštovanje imao sam tada
prema svešteniku starom s' kandilom u ruci,
mahao je njime, dim vidim i sada,
dok se narod klečuć molio u muci.
Držeć tanke sveće prizivasmo Boga,
moleći se za najdraže naše,
video sam ljude, a i oca moga,
samo reč utehe oni tad trebaše.
Gledali su sa zidova sveci,
oštrih veđa, mrkoga pogleda,
osećo sam, to su moji preci,
moćni, jaki, lepoga izgleda.
Opijen slavom te prošlosti naše,
stajao sam srećan i ponosan pritom,
oko mene pesma, svi Hrista prizvaše,
a na zidu kraljevi okruženi svitom.
Ponekad i sada ja navratim tamo,
naravno bez oca, njega davno nema,
umoran sam, mir mi treba samo,
i sreća u duši, dok spokoj se sprema.
Autor Dragićević Dimitrije
Dopuna: 10 Nov 2013 1:02
Više nisam on
Gledam svoje stare slike,
ne prepoznajem sebe
videvši se u ogledalu,
taj mladić što se
nonšalantno smeška,
sa pogledom koji
luta u daljini,
u kariranom sakou,
sa razdrljenom košuljom,
koji veruje u lepu
budućnost,
sa neznanjem šta ga
sve čeka u životu,
da li sam to ja?
Ali, on više ne
liči na mene,
ili ja na njega,
iza njegovog optimizma,
krije se moje iskustvo,
iza njegove lepe
spoljašnjosti,
krije se moja ružna
sadašnjost,
iza njegove samouverenosti,
moje dileme,
i shvatanje da ja
više nisam on,
niti ću sutra
biti ja!
Dopuna: 10 Nov 2013 1:16
Seti me se
Seti me se ponekad,
u jesen kada opada lišće,
dok ideš po kiši
sva zadihana i mokra.
Prepoznaj me u pogledu
deteta koje ti se smeši
dok ga majka drži za ruku.
Oseti me u morskoj soli,
dok se kupaš
sva razdragana i srećna.
Možda te gledam
sa nekog plakata
pored koga
nehajno prolaziš.
Seti me se dok
posmatraš zvezde
koje sijaju na nebu,
možda sam baš tamo
i dajem ti znak
koji ne prepoznaješ.
Nadaj mi se,
možda ću se vratiti
sa dalekog putovanja
na koje sam pošao.
Seti me se dok čitaš
pesme koje sam tebi
napisao najdraža moja!
Dopuna: 10 Nov 2013 19:16
Zli ljudi
Čovek je čoveku vuk,
kažu stari Latini,
u narodu nastaje muk,
kad ljude vuku po prašini.
Od nesrećnih okreću leđa,
ubogima se smeju,
svaka istina ih vređa,
oni samo mrzeti umeju.
Sreću nalaze u tuđoj muci,
zadovoljstvo u nečijoj bedi,
mač drže u svojoj ruci,
nova egzekucija sledi.
Neko zlo opet spremaju,
koristi se nadaju,
oni milosti nikad nemaju,
na svakoj humanosti padaju.
Nad tuđom humkom oni pevaju,
čovekovoj nesreći se izruguju,
svaku pakost uvek snevaju,
zbog nečijeg dobra tuguju.
Teško je živeti od tolikog šljama,
slušati njihove obmane i laži,
kako sa onima koji nemaju srama,
kad za njih poštenje uopšte ne važi.
Normalnom čoveku ostaje da se povuče,
da pobegne od svakog zla,
da sve izgleda kao da je bilo juče,
da bude deo nekog dugog sna.
Autor Dragićević Dimitrije
Dopuna: 09 Dec 2013 1:19
Moja draga
Volimo se draga u jutarnjoj rosi,
ljubiću te srećo baš po celom telu,
pa pustimo onda nek nas ljubav nosi,
kad te ljubim ja te hoću celu.
U zanosu strasti poneće nas žudnja,
uzdrhtaće naša prepletena tela,
želećemo tako sve do dana sudnja,
da potraje ova naša ljubav vrela.
Šaputaću dušo samo nežne reči,
zvaću te i draga i ljubavi moja,
biću tu zauvek, tvoj vitez najveći,
pored tebe pašću umoran od boja.
A kada mi snaga ponovo se vrati,
poželeću opet tople usne tvoje,
celovaću tebe, ti me onda prati,
zatim spusti glavu tu na grudi moje.
Osećam to snažno, već nas nosi plima,
svojom hitrom kretnjom ubrzaćeš sreću,
dok me tvoje telo grčevito prima,
više da se borim ne mogu i neću.
Kad umoran klonem u tvom mekom krilu,
savladan od čežnje, savladan od strasti,
milovaću tebe, moju dragu vilu,
i ponovo mila, tvoju ljubav krasti.
Autor: Dragićević Dimitrije
Na mom grobu
Dođite mi na grob, ponesite sveće,
pričajte o meni i ono što nije,
a sve što je lepo, možda biti neće,
pustite tu pticu, neka gnezdo svije.
Pevajte mi pesme, možda ću ih čuti,
zaigrajte kolo, nek se poljem širi,
ne želim zbog mene neko da se ljuti,
ovde moja duša, treba da se smiri.
Povedite decu, neka trče tuda,
njihova će radost, meni sreća biti,
lepota i mladost, neka bude svuda,
na mom grobu nek se, žuto cveće kiti.
Nazdravite ovde i za moju dušu,
setite se dana i lepih i ružnih,
ostavite na grob jednu oskorušu,
i samo još želim, nek ne bude tužnih!
Autor: Dragićević Dimitrije
Lutalica
Lutalice, tražiš sklonište,
malo topline u ovoj surovoj noći,
sada ti samo to srce ište,
ovu hladnoću, preživeti da li ćeš moći?
Odbacili su te kao štene malo,
terali te i tukli danima,
a tebi je samo do mira stalo,
ništa te više ne zanima.
Kad tražiš hrane ispreče se jači,
njuškaš po đubrištu, tražiš kost,
da pojedeš nešto, da li ćeš naći,
u tuđem dvorištu nepoželjan si gost.
Mašeš repom kad te pomiluju po glavi,
na nežnost navikao nisi,
po zimi drhtiš, dok ti njuška plavi,
veliki nesrećnik kroz život ti si.
Kad vidiš kerušu, laješ od sreće,
pomisliš da ti je majka,
međutim ni ona te ne želi, neće,
za tebe život sve je, samo ne bajka.
Slomljen od zime gladi i tuge,
ležeš promrzao na beton hladan,
za tebe nema majke druge,
skončaćeš tako smrznut i gladan.
Autor Dragićević Dimitrije
Orah
U mom dvorištu stoji orah stari,
kao spomen nekih prohujalih dana,
za njega sad više niko ne mari,
sasušen odavno, on je sa svih strana.
Dok je bio mlađi, širio je grane,
dičio se svojim plodovima zrelim,
preci moji pod njim, provodili su dane,
kad se setim toga i sad se veselim.
Godinama više on plodove ne daje,
čak i lišće s' njega prestaje da pada,
ali kad ga gledam, meni oči sjaje,
vaskrsnuće, želim, još mi tinja nada!
Autor: Dragićević Dimitrije
|
