offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
Djordje Balashevic,
odlomci iz knjiga... ("Jedan od onih zhivota", "Tri posleratna druga", "Pesme koje su otpevale svoje", "Dodir svile")
"Te nocci sam joj occutao najlepshe rechi koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da chuje to shto occutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nichijoj zemlji izmedju devet salasha, u fantazmagorichnoj oazi koja se u Sahari zhita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije poshlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obichno u nekoj vedroj nocci, roj Neizgovorenih Rechi nepovratno odbegne iz koshnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokushava da otkrije prechicu do najblizhih zvezda, ali zna se, jos niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stroposhtavaju, Vetar probere najlepshe, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastuchicce, i nezhno povuche finu chetku te velike kroshnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Rechi ostaju da trepere u lishccu starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom cheshljiccu od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplasheno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovalicce se i to stablo, oprljicce ga Oluja shenluchecci gromovima nad ravnicom, slozhicce se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Rechi, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko ce ga znati?
Ali naicci ce cherga tog leta, i to ne Mechkari ili Dzhambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirachi Tuzhnih Ochiju, pracceni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i jos izdaleka, uspravivshi se u sedlu, primeticce u gustoj travi narochitu rachvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlichna viola?
I, vishe nego dovoljno godina kasnije, mozhda nechija, mozhda proseda, mozhda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i shirom otvoriti prozore mamecci ga da ti sobu oprashi polenom i proleccem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videcces samo drozdovo pero na sheshiru kako promiche za shimshirom, i zachuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slushash, a godinama je znash...
I zaplakacces, istog chasa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo..."
"Kishica je zavela strogi policijski chas u Njegoshevoj.
Gurkajuci se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavshi samo one najsitnije kapi na ispruzhenu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kucce.
Zvanichno bi se, mozhda, i moglo izjaviti da je vladala tishina, ali ta tishina je za moj ukus bila preglasna. Na samoj ivici vibracije, uchinilo mi se.
Ova varosh se, izgleda i ne gasi vishe. Ostaje ukljuchena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" chitavu noc.
Puchina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguce da postoje samo chetiri strane sveta. Odoka sam izrachunao najduzhu dijagonalu, nadajuci se da cu se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to poshao.
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.
Verovatno je, preturajuci po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nehotice pomerio tuchak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svashta je to moglo da znachi. Ali svejedno.
Anamaria ce ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena izmedju nas.
Sedam godina su kofer u koji mozhe stati strashno puno stvari. Ako umesh da pakujesh, naravno.
To shto meni ne trebaju vishe neke sitnice koje njoj trebaju sve vishe, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokushavao da je odvratim. Do pepela se i stizhe jedino preko vatre.
Nema tih rechi koje mogu nadomestiti shibanje godina u lice, i nema te priche od koje se mozhe isplesti mrezha za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona ce negde zastati pod zamuckujucim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obucce. I onda ce znati.
Sivi dah uspomene pazhljivo ce oduvati prashinu sa smeshne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuce, verovatno. Chestice sjaja rastopice joj se nachas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Bicce sama, nadam se.
Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozhda pojaviti ona uznemirena i kljuchna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud oslushkivao u odjecima nashih tishina. Tishina. Da.
I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Shtedecci se.
Uchecci se kako cu najbolje voleti nju. Kada je konachno nadjem."
.................................
"A bash o Maju je rech...
O jednom zastarelom, ekstravagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih dobrih majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, vec godinama ne proizvode vishe...
Otkad ga znam, maj je zapochinjao Prvim Majem...
Ccale nam je davao uzbunu oko sedam, vec obrijan i spreman, u izvikanim sandal-cipelama, sa zlatnom "doxom" na ruci i sa upasanom bushkastom atletskom majicom.
Koshulju, belu ili u najgorem sluchaju svetlo plavu, oblachio je tek pred polazak, ne rizikujuci da je zaprlja u samom coshku podruma, gde se zavlachio da natochi balon iz onog poslednjeg, narochitog bureta, iz kog se tochilo samo za svechare i dechije rodjendane, i tako, na neki od krupnijih Drzhavnih Svetaca...
- Ako uhvatimo autobus u pola osam, stizhemo na pochetak Parade...
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treccu, najbolju deceniju zhivota, ispucao na najgore mogucce godine, na "one" izmedju hiljadu devetsto chetrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da "nikom ne treba bash suvishe upadati u ochi"...
- Skloni se od vrata. Drzhi se za shtanglu. Ne turaj ruku kroz prozor...
Istrchavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finishirali zapushtenom Turgenjevom ulicom, i mama je chuvajuci shtikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru shkolice, balansirajuci cegerom sa kiflicama, uspevala da mi jos jednom ispricha prichu o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je skachuci na hartiju tepajucce slovenske rechi, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna ulichica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom...
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Rankovic su izgleda znali neku prechicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Chika-Laza bi prihvatao balon od ccaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opchinjeno gledao u televizor "Tesla", (koji se otvarao kao ormaric), i u pitomce vojne akademije od chijeg se odluchnog strojevog koraka drmala vaza sa djurdjevkom na pomenutom TV prijemniku domacce proizvodnje...
Ali...
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se bash naradio u svom veku, a sem toga, chitav zhivot sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju...
Ja jednostavno zhalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama...
Zhalim za okrpljenom sharom cirkusa "Adrija" preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, sharene i chiste kao na omotima mlechnih chokolada. Zhalim za belim ladjama sa kojih su mahali neki, zhalim za prebukiranim "korzom" posle shestog chasa, za grozhdjicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljushkao kao lokvanj na zhucckastoj povrshini kanala...
Dobro, predajem se...
Jasno mi je da ne mozhemo nazad u svoje Majeve...
Ali nije mi jasno zashto nashi klinci ne mogu napred, u neke svoje...
Meni zaista nije neophodno jos jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste...
Uzeo sam svoje devojchice u kola, i poshao u potragu za Majem, ali nismo naishli ni na ringishpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako...
Oshamucceni smo i bez ringishpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim...
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj...
...
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Ceneja, komeshajuci se kao jastuci prebacheni preko prozora), hladi sodu za shpricere svom razmazhenom muzhu...
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, shapne mi stih koji me muchi, ili me pokrije mekim cicanim snom kad se uznemirim sanjajuci stvarnost, ali Ccaletu teshko ulazim u trag.
Pa, vechito je i bio na kojekakvim sluzhbenim putovanjima...
Ipak, u vedrim noccima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno slozhene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manzhetne, i znam, tamo je negde nedavno proshao moj preplasheni, pedantni otac...
I eto...
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog-zna-shta. Jos jedino pitomci vojne akademije i ja..."
.................................
"... Godinama sam Mudrace lakomisleno trazhio po izgledu, po dugim noktima, ili sedim bradama, a oni su mi, prerusheni u piljarice i kochijashe, jos odavno negde usput doshapnuli tri najvecce svetske mudrosti...
Samo da smo mi zhivi i zdravi...
Sve u svoje vreme...
Jesi ili nisi?"
.................................
"Po meni su pesme kao visoki letachi.
Kao golubovi koji se cene po tome sa
koje ti se daljine vrate..."
.................................
"...Prelistao sam silne knjige nadajuci se da ce Tajna samo zasjati medju stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam silne oblake, grickajuci onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnozhju Mladosti, slushao sam shta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, lovecci Reshenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao chak na drugu obalu Chekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim...
Sreccom, njihovi vrhovi dizali su se iznad shume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentishem..."
.................................
"Pesme Koje Su Otpevale Svoje sad, uglavnom moraju izacci da se poklone publici, a muzika i ja mozhemo samo da virimo iza zavese, strepeci kako ce one bez nas...
Mada to nisu Pesme Pochetnice, o naprotiv, iznenadili biste se da samo znate...
Medju pravim pesnicima, takozvanim Pesnicima Po Zanimanju, najvishe je onih chije su pesme prochitali samo pijani glumci na promociji, retkima po neku pesmu i poneko od rodbine zna napamet, shachica najuspeshnijih dogurala je dotle da klinci po shkolama uche njihove stihove po kazni, a Pesmama Koje Su Otpevale Svoje deshavalo se, bo'me, da ih na desetine hiljada ljudi izgovara uglas, kao zakletvu, ili shapatom, kao molitvu pred odlazak na pochinak...
Ma, ne bojim se ja za njih...
Da li bi se, dakle, Nechije pesme mogle otpevati ovako kako se moje mogu ne otpevati?
Da li bi se, pardon, Nechije pesme mogle barem otpevati, ako nishta drugo?
Oprosti, Skromnosti, ali ja sam definitivno Djorde Balashevic, i chini mi se da sam poslednja osoba na svetu koja bi trebala da se privikava na to...
Ja vec godinama znam ko sam...
Put do zvezda je samo etapa kruzhnog puta do sebe, i ako znash prechicu nema potrebe da se puno lomatash po bespuccima...
Ne, bato...
Stigao si chim krenes...
Cilj nosish sakriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu...
I eto ti...
U tome je tajna...
U tome je jedini trik..."
.................................
|
