offline
- Pridružio: 17 Apr 2005
- Poruke: 157
- Gde živiš: ... beyond the rainbow...
|
Prolog
Misao vašu, što mašta na omekšalom mozgu,
k'o lakej na ma masnoj sofi, od sala nadut,
dražiću dronjcima srca, okrvavljenim grozno,
sit narugavši se, bezočan i ljut.
Ja u duši nemam nijedne sede vlasi,
ni staračke nežnosti nema u njoj!
Svet sam zaglušio snagom svog glasa,
dvadesetdvogodišnjak - idem,
lepotan, svoj.
Nežni!
Vi ljubav stavljate na violinu.
Na talambase je mećete, grube.
A ne možete izvrnuti svoju kožurinu,
tako da još svuda sve samih usana bude.
Dođite u kafanu da se naučite -
u haljini od batista prava,
pristojna činovnica anđeoske lige.
I koja usne spokojno prelistava,
k'o kuvarica stranice svoje knjige.
Ako hoćete, od mesa besan ću da režim
- i ko nebo menjajući tonove -
ako hoćete, biću besprekorno nežan,
ne čovek, već - oblak u pantalonama!
Ne verujem da postoji cvetna Nica!
Opet se proslavljaju pomoću mene ljudi,
uparloženi kao bolnica,
i, k'o poslovica otrcane žene.
Dopuna: 27 Jul 2005 13:37
1
Vi mislite, bunca malarija?
To je bilo, u Odesi.
"Doći ću u četiri" - rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče u noćnu stravu beži,
veče decembarsko s prozora u magli.
U staračka leđa smeju se i ržu kandelabri.
Mene više niko prepoznati ne može:
ja sam zgrčena gomila žila.
Šta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje - od gvožđa hladnog - bije.
Noću i čovek svoj zvek u nešto žensko, meko,
zaželi da skrije.
I ja sam, ogroman, na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
Da li je to ljubav ili nije?
I kakva je - mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je malena, neka krotka ljubav,
što se u stranu baca od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet čekam,
zabivši lice u rošavo lice kiše.
I već me je poprskala dreka gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža - dođavola s njim!-
došla je, zaklala.
I kao s inja glava sužnja, dvanaesta ura je pala.
U oknima sumorne kišne kapi, kreveljeći se,
nakrcale, k'o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem: nerv, tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I, gle - u početku je pošao jedva,
onda je ustalasan, jasan, potrčao.
Sada je sa dva druga očajno igrati stao.
Pao je plafon na spratu niže.
Živci
veliki, mali, mnogi - pomamno skaču
i već - gmižu.
Živci spali s nogu.
A noć se po sobi glibi i oko, otežalo,
odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvileše,
k'o da krčma zub na zub ne može da sastavi.
Ušla si osorna, kao "na!"
gužvajući rukavice kao luda, i rekla:
"Da, znate, ja ću da se udam."
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo. Izdržaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko bilo pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste: "Džek London, novac, ljubav, strasti" -
a ja videh jedno: vi ste Đokonda koju treba ukrasti!
Opet ću ljubav u terevenkama utući,
povije obrva ozarivši vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući skitnice pronađu dom!
Izazivate?
"Manje no prosjak kopejaka vi imate smaragde bezumlja".
Setite se!
Pala je Pompeja od razdraženog Vezuva!
Hej!
Gospodo! Ljubitelji obesvećenja, zločinstava,
pokolja, da li ste najstrašnije videli - lice moje
kada sam ja apsolutno spokojan?
I osećam - "ja" za mene je malo.
Neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
Vašeg sina nešto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je srce i vene!
Recite sestrama, Ljudi i Olji, on nema kuda da se dene.
Svaka reč, čak i šala štura,
koju izbljuju njegove usne goruće
izleće kao gola kurva iz zapaljene javne kuće!
Ljudi mirišu - pečenja ima!
Stigli su nekakve.
Blistavi! Pod šlemovima eno!
Ne može se u čizmama!
Recite vatrogascima: da se nežnije veru po srcu zapaljenom.
Sam ću, znajte!
Izbečiću suzne kao burad oči!
O, rebra mi, da se oprem, dajte!
Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću! Iskočiću!
Survava se i puca.
Iskočiti nećeš iz srca!
Iz pukotine usana na spaljenom licu oguljenom
izrasta parče poljupca izgorela.
Mama! Da pevam ne mogu!
Srca moga izgara kapela!
Pocrnele su figure reči i brojeva iz lobanje,
k'o deca iz zapaljenog zdanja.
Tako je strah, hvatajući se za nebo,
dizao goruće ruke "Luzitanije".
Prema gomili što u tišini stanova drhti
stooki s pristaništa diže se sjaj.
Kriče poslednji - bar ti!
jecaj, da gorim, vekovima daj!
Dopuna: 27 Jul 2005 14:33
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija! Ne mogu ostati na ulicama!
Nećeš?
Čekaš dok upalih obraza grubo, bljutav,
i isproban na svemu lošem, dođem
i procedim bezubo da sam ja danas
"neobično pošten".
Marija, vidiš - ja se već poguren slamam.
Gomila što je u četvorospratnim gušama salo dobila,
isturajući očice, izgubljene u dugom traganju -
smeje se što je, ipak, među mojim zubima
ostalo bajatih mrva bivših dragana.
Kiša isplaka trotoare, barama stešnjena mokra varalica,
leš ulica, zabijen u kaldrmu, liže,
a na sivim trepavicama - da!-
mraznih ledenica, suze iz očiju - da!- oluka punih kiše.
Sve pešake gubica kiše je posisala,
a u karucama blešti za atletom atleta:
prskavahu ljudi proćerdavši sve,
i kroz pukotine se cedilo salo,
k'o mutna reka s kočijama oticalo skupa sa isisanim hlebom
i žvakotinama starih kotleta.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?
Ptica živi od pesme, peva gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija, prost,
koga je sipljiva noć iskašljala na prljavu ruku Presnje.
Marija, hoćeš li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljenja što bode.
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš - zabili su u oči iz šešira čiode.
Pustila me.
Mala!
Ne boj se što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne žene od znoja gubave.
Ja kroz život vučem (i to je zato)
milion ogromnih, čistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se da ću se opet prilepiti za hiljadu lica -
"devojke Majakovskog" - u izdajničko vreme mraka,
ta to je ipak dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, priđi!
U bestidnosti nagote, ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što još iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u proteklom životu tek stoti april je.
Marija!
Pesnik sonete peva Tijani,
a ja - ceo čovek, sav od mesa,
telo tvoje prosto molim kao što hrišćani:
"хлеб наш насущный даждь нам днесь".
Marija, daj!
Marija!
Ime tvoje bojim se da ne zaboravim,
kao što se pesnik boji da ne zaboravi neku reč tek rođenu
u mukama noći veličinom jednaku Bogu.
Telo tvoje čuvaću i voleti kao što vojnik osakaćen,
bez moći, izlišan, ničiji, čuva svoju jedinicu nogu.
Marija, nećeš?
Nećeš!
Ha!
Znači - opet, dok mračno je sve to, uzeću srce,
isplakano grozno da ga nosim,
k'o što u štenaru pseto nosi svoju šapu presečenu vozom.
Krvlju svog srca ja radujem put,
za odeću belu lepi se prašine cveće.
Oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put Irodijada-sunce će da se okreće.
I kada moja gomila godina odigra svoje do konca -
krvlju označiće se put što vodi ka domu moga oca.
Izaći ću prljav (od jendeka, gde provodih noći),
primaći ću mu se bliže, sagnuću se i na uho mu reći:
"Slušajte, gospodine Bože! Kako vam ne dosadi
u žele oblaka mreškavih zamakati oči odebljale, a?
Hajde da organizujemo vrtešku na drvetu
poznavanja dobra i zla!
Sveprisutni, bićeš u ormanu svakom,
a takva ćemo vina poređati po stolu
da će se čak prohteti zaigrati ki-ka-pu
i namrštenom Petru apostolu.
I po raju ćemo opet naseliti Evice:
naredi - i ja ću još noćas sa svih bulevara
najlepše device dovesti tebi.
Hoćeš?
Nećeš?
Vrtiš glavom ti, bradati? Mrštiš sedinu veđa?
Ti misliš - zna šta je ljubav taj krilati iza tvojih leđa?
I ja sam anđeo, bejah to bar - gledah u oči -
jagnje od šećera, ali ni kobile primati na dar
vaze od sevrskog brašna više neće.
Svemogući, ti si izmislio za svakog po dve ruke,
i svakom si po glavu dao ti -
pa zašto nisi izmislio da se bez muke može
ljubiti, ljubiti, ljubiti?!
Mišljah, božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem i iz sare vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zabijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen, rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Nećete me zaustaviti!
Lažem li, u pravu li sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte, zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!"
Gluho.
Vasiona spava, položivši šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.
Dopuna: 27 Jul 2005 14:35
Odlomci.
Vladimir V. Majakovski
|
