|
Ostati sam sa sobom
Niko danas ne zna kolika je beda i unizenje ne smeti ostati sam sa sobom. Niko ne zna kolika je nesreca nikad ne cuti u samoci kako tece nasa sopstvena krv kroz nase vene i slepoocnice, ni kako se cuju koraci nasih sopstvenih misli u tisini samoce u kojoj se sve prokaze I progovori. Ni kolika je lepota cuti govor vode i pupcanje sume u tisini;i gledati oci zivotinja u samoci;i motriti vojske mrava na putu kojim niko ne prolazi;I slepe miseve u vazduhu u kojem je sve umrlo i ugaseno. Ko je bio onaj polubog koji je postavio u samocu pustinje Sfingu sa onako rasirenim ocima i onako otvorenim usima? Taj je dao najvecu rec o lepoti i dubini samoce. Jedan stub u antickom rimskom polju,cija jedna polovina stoji,a druga lezi u travi, kakva je to neodoljiva lepota smrti i slave!
Ima tisina kojih se secam vise nego najlepsih reci.
Jedni beze od ljudi u samocu, a drugi beze od samoce medju ljude.Onaj ko navikne na samocu, prekida sa svetom kao sto cedan prekida sa porocnim, ili cist sa necistim. Kome se god u duhu nastanila jedna velika ideja ili u srcu veliko osecanje, on se povlaci u samocu sume i polja, ili u jedan ugao sobe, da tu sazru u njemu njegove najvece istine… Sujeta se leci samo samocom;samotnik je jedini gospodar samog sebe.
Bog obitava pustinju i tamo ga svi nadjose. Mrznja ne klija nego po putevima hucnih gomila i u huci jezika. U samoci nema mrznje: osamiti se znaci ocistiti se. Sve u samoci postaje uzviseno, najvise, najdublje.Ako je covek filozof, on se predaje samoci da bi znao cenu zivota, visi smisao o svetu, i da bi prisao bozanstvu. Samo malog coveka samoca napravi bolesnikom, i ona njegovu dusu otruje sumnjama i ispuni strahom. Ima sveta koji se ne sme obrnuti sam u sumi, I koji u strahu od samoce zaluta na otvorenom polju. Za samocu treba biti snazan i duhovitiji nego za najvisi svet jednog drustva.(…)
‘Gradovi i himere’, Jovan Ducic- odlomak iz dela ‘Pisma iz Italije’.
|
