Pedro Salinas

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

NE VIDIM TE

Ne vidim te. Ali znam
da se nalazis tu,
iza tankog zida
od kreca i opeke, i cula bi
moj glas, kad bih te zvao.
Ali necu te zvati.
Zvat cu te sutra,
kad te ne budem video,
kad,budem sanjao
da si tu, do mene,
i da je dovoljan glas
koji sam jucer uskratio.
Sutra... kad budes
gore, iza tankog
zida vetra,
nebesa i godina.


Pedro Salinas

Dopuna: 18 Feb 2007 18:34

Kad bi ti znala

Kad bi ti znala da ovo teško jecanje,
koje stisces svojim rukama,
da ova suza koju brises poljupcima,
dolaze od tebe, jesu ti,
bol, koju si pretvorila u suze moje, jecaje moje.
Tada ne bi vise pitala
proslost, nebesa,
celo, pisma,
sto mi je, zašto trpim.
I potpuno smirena,
u tom dubokom miru svetlosti i znanja
ljubila bi me vise i očajnicki.
S očajem coveka
koji nema kod sebe
drugog bica, druge boli:
koji je konacno sam sa svojom patnjom.
Zeljan da nadje utehu
u nekom drugom nestvarnom
za veliku bol koja je tvoja.


Autor :

(Pedro Salinas)

Dopuna: 18 Feb 2007 18:36

NOĆ JE VELIKA SUMNJA

Noć je velika sumnja
svijeta i tvoje ljubavi.
Potrebno mi je da mi dan,
svaki dan da mi kaže
da je dan, da je on,
da je svjetlost: i da si ti tu.
Ono silno rušenje
mramora i trske,
ono veliko blijeđenje
krila i cvjetova:
noć; prijetnja
da će konačno nestati
boje i tebe,
sili me da drhtim: ništa?
Jesi li me već voljela?
I dok ti šutiš,
i dok je noć, ne znam
da li svjetlost, ljubav, postoje.
Potrebno mi je neobično
čudo: još jedan novi dan
i tvoj glas, da mi potvrde
vječnu čudesnost.
Pa iako ti šutiš,
u golemoj udaljenosti,
zora će, bar ona,
zora će, da. Svjetlost,
koju mi ona danas donosi,
bit će velika potvrda svijeta
za moju ljubav prema tebi.

Pedro Salinas

Dopuna: 18 Feb 2007 21:31

Imala si dusu

Imala si dusu
svetlu,otvorenu,
tako da ne mogah
nikad u nju uci.
Podjoh prekim putem,
uskim bogazima
strmim i opasnim.
A dusi je tvojoj
put vodio sirok.
Spremih lestve vitke
-zidovi visoki,
prilaz joj brane-
ali dusa tvoja
bese bez cuvara,
zida i ograda.
I potrazih uska
vrata tvoje duse,
al' ih ne imase,
buduci da bese
sasvim otvorena.
Gde je pocinjala?
Gde joj ishod bese?
I ostah zauvek
sedec na nejasnom
pragu tvoje duse.

Pedro Salinas

Dopuna: 18 Feb 2007 21:35

KAKVIH LAKIH

Kakvih lakih i nežnih tela
ima, bez boje,
nejasnih kao sene,
koje ne možemo poljubiti,
vec ako usne položimo
na vetar, na nešto
što prolazi i pricinja se!

I kakvih tamnih sena
ima, tako tvrdih,
da njihov crni, mrzli mramor
nikad nam nece klonuti
od strasti u narucje!

I kako je teško ici i vracati se,
s ljubavlju u letu,
od tela senki,
od nemoguceg usnama,
bez prestanka, nikad ne znajuci
da l' je duša od mesa il je sena
od tela to što ljubimo,
da li je nešto!

Strah Nas je da možda milujemo Ništa!

PEDRO SALINAS

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Oprosti mi

Oprosti mi sto te trazim
tako nespretno
u tebi.
Oprosti mi katkada moju bol.
To je zato sto zelim otkriti u tebi
najbolji dio tebe.

Ono sto ti nisi videla, a ja vidim,
plivac u tvojoj nutrini, dragocenoj.
I uzeti to,
i drzati visoko, kao sto stablo
drzi posljednju svetlost
koju je naslo u suncu.
I tada ces ti,
u potrazi za tim, uzici gore.

Da bi dosla do toga,
popeta iznad sebe, kakvu te zelim,
doticuci jos samo svoju proslost
ruzicastim vrscima nogu,
dok ti je celo telo napeto, u usponu
od sebe samoj sebi.

I neka tada mojoj ljubavi odgovori
novo bice, koje si ti.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Cujes li...

Cujes li kako traze stvarnost,
rascupane, divlje,
one, sjene, sto ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmjernom krevetu udaljenosti?
Vec umorne od beskraja, od vremena
bez mjere, u anonimnosti,
ranjene golemom ceznjom materije,
hoce imena, granice, dane.
Vise ne mogu
zivjeti tako: na rubu
gdje umiru sjene, a to je nistavilo.
Pritrci, podji sa mnom.
Pruzi ruke, pruzi im svoje tijelo.
Potrazit cemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpocinu u tebi, budi njihova put.
Smirit ce se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grcevito stiscemo
medju nasim tijelima,
gdje ce naci hranu i spokoj.
Konacno ce usnuti u nasem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odijelimo, kad se budemo hranili
samo sjenama, izdaleka,
one,
konacno ce imati sjecanja, i proslost
od mesa i kosti,
vrijeme njihova zivota u nama.
I njihov tjeskobni san
sjena ponovno ce znaciti povratak
u ovu tjelesnost, smrtnu i ruzicastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonacnost.