|
Pod nasim nebom
-Vladimir Damjanovic
Secas li se kako jedrili smo graciozno,
pod nebeskom tapiserijom isaranom suncevim pegama,
dok su se nasi glasovi poput flauta talasali na vetru,
rastezuci se obalama vedrine i gorcine,
pevuseci lakoverno o nasoj vecnosti,
koju mislili smo provesti pod nasim blagim nebom
U ovim danima umiranja tvoje belo lice moj je hram,
najvisa molitva svih sazvezdja ispod moje koze,
Tvoje vesele zutomrke oci ikone su koje me smiruju,
zamenjujuci zadivljujucu bistrinu reci koje si govorila,
I da, religija moja je tvoj glas koji pokriva me tastinom,
poput preludija zapisanog u nasim talasima vetra
Podarila si mi mirise besmrtnosti i sumnju u sudbinu,
hodocasce nade kroz vreli zlatni pesak,
duhovna reflekcija si ti, moje tajno skloniste,
jer blizu smrti koja ceka me, moju ruku drzis.
Ali ja ne zelim biti prozderan nestajanjem, pomozi mi
Oslobodi me jer zelim umreti pod nasim nebom
|
