|
Poslao: 24 Jun 2005 01:00
|
offline
- Jasmina
- Undiscovered Soul
- Pridružio: 16 Apr 2005
- Poruke: 2908
|
Rene Sar .... ICI
Velika lomaca saveznistva
Pod vecitim nebom sah-mata
To je zima u trulom camcu
Od cvrstih drugara da tecnih drugarica
Samrtnickih kreveta pod korama
Skamenjene oluje
Spremaju svoj novi svet
Samo unutrasnjim pokretima
Zracna oranja
Obozavaju razmucenog iscelitelja
Pred nezamenljivim odsustvom
Zvezdana pena tece sva u plamenu
Snovi se gledaju kako uzivaju
prevod: Marko Ristic 1932 godine
Pol Elijar......Secanje na setnju sa Andre Bretonom
Video sam najboljeg prijatelja
kako dubi ulicama grada
Svim ulicama i gradom jedne veceri
Dugacak tunel svoje tuge
On je nudio
Zenama
Ruzu jednu odabranu
Ruzu nad ruzama
Slicnu pijanstvu zedj nezasicena
Molio ih je smerno
Da prime
taj mali nezaboravak
Ruzu blistavu i smesnu
U ruci koja misli
Ruci rascvetanoj
Prevod: Dimitrije Dedinac, 1985.godine
Pol Elijar.....Ljubav poezija
Kazao sam ti to radi oblaka
Kazao sam ti to radi drveta na moru
Radi svakog vala radi ptica u liscu
Radi poznatih ruku
Radi oka sto postaje lice ili pejzaz
A san mu vraca nebo njegove boje
Radi cele ispite noci
Radi resetke puteva
Radi otvorenog prozora radi jednog otkrivenog cela
kazao sam ti to radi tvojih misli radi tvojih reci
Svako se milovanje svako se poverenje nadzivljuje
preveo: Radovan Ivsic, 1952 godine
Robert Desnos.....U NOCI
Uvuci se u tvoju senku
skriven u noci.
Pratiti tvoj hod
tvoju sen na prozoru.
Ta senka u oknu si ti, to nije druga, to si ti
Ne otvaraj taj prozor iza cijih zavesa se kreces
Zatvori oci.
Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar cudno njise plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtacem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.
Prevod: Djordje Jovanovic, Djordje Kostic i Bozidar Z. Markovic 1926. godine
Luj Aragon......U paklu je puna kuca
Nestani zanavek lice bez tajne
Nebo je cistije od tvojih ociju
Evo velikog jezera DAN
Vrati se u srce mraka i blata
Doticem najzad bistru vodu i divlji smeh postojanja
Odjekuje kao grom nad otvorenim krevetima
Zeno-grobe, neka te trava ugusi
Evo zlatnog horizonta razuma
Jednom meni ludilo i u mojim prstenovima slobode
Meni odsustvom i uzasom
Pokretna i cudna car
Promene i zaborava
Prevod: Marko Ristic, 1924, godine
Artur Rembo........SENSATION
Vecera plavih letnjih ici cu stazama
Ubadan od klasja,gazeci jedva vidnu travu:
Sanjar,osecacu svezinu po svojim stopama
Pusticu vetar da kupa otkrivenu mi glavu!
Necu misliti,nikakve necu izrazavati stvari
Al' u dusu,neogranicena ljubav peci ce se,uzbudjenju:
I ici cu daleko,daleko kao cergari,
Kroz prirodu--srecan kao da odlazim uz zenu!
prevod: Rastko Petrovic 1924. godine
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 24 Jun 2005 02:11
|
offline
- Pridružio: 28 Mar 2005
- Poruke: 157
- Gde živiš: Nije vazno odakle sam sve dok znades kuda putujem
|
Došao sam tebi kao što reka ide moru
Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine
Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo
Svaka kap vode moga života upila je so tvoje neizmernosti
Tvoje sunce uništilo je moju prošlost pretke
Ti vladaš nad mojom krvlju nad mojim snovima nad mojim ludilom
Dao sam ti sve svoje secanje kao jednu kovrdžu moje kose
Spavam samo u tvojim snegovima
Razvalio sam svoju postelju rasterao svoje dobre vile
Odrekao sam se vec davno svojih legendi
U kojima su Rembo Kras i Dikas
I Valmor koja place u ponoci
Konopac Nervalov prekinuo se
I metak koji je ubio Ljermontova prošao je kroz moje srce
Podeljeno tvojim koracima
Razvejano tvojim pokretima
Ko zaljubljeni vetar neke šume
Ja idem za prašinom koja se jutrom goni iz kuce
I koja se strpljivo vraca neprimetno u toku citavog dana
Bršljan koji raste a da niko ne primecuje
Dok ga ne sakate u njegovoj vernosti
Ja sam izlizani kamen silom tvoga stalnog šetanja
Stolica koja te ceka na tvome uobicajenom mestu
Okno sa koga tvoje celo gori gledajuci u prazno
Petparacki roman koji govori samo o tebi
Otvoreno pismo zaboravljeno pre no što je procitano
Prekinuta recenica na koju vracati se nema znacaja
Trepatanje soba kroz koje se prošlo
Parfem koji ostavljaš za sobom
A kad izadeš nesrecan sam kao i tvoje ogledalo
Jos malo Luj Aragona...
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jun 2005 02:21
|
offline
- Pridružio: 28 Mar 2005
- Poruke: 157
- Gde živiš: Nije vazno odakle sam sve dok znades kuda putujem
|
U noci...ovo je izvrsno, kao i Ljubav poezija...Citam iznova!
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 24 Jun 2005 03:43
|
offline
- Peca
- Glavni Administrator
- Predrag Damnjanović
- SysAdmin i programer
- Pridružio: 17 Apr 2003
- Poruke: 23211
- Gde živiš: Niš
|
IZIS69 ::Hteo bih ti zatvoriti usnama svojim
Ali se prozor otvara i vetar
vetar cudno njise plamen
i zastavu
uvija svoje bekstvo svojim ogrtacem
Prozor se otvara to nisi ti
Znao sam.
ovaj deo me ostavio bez daha....
neponovljivo...
nisam do sada imao priliku da citam francusku poeziju... mada moram priznati da sada uzivam citajuci.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 09 Jul 2005 01:53
|
offline
- Pridružio: 28 Mar 2005
- Poruke: 157
- Gde živiš: Nije vazno odakle sam sve dok znades kuda putujem
|
Jos malo Pol Elijara...
VOLIM TE
Volim te za sve žene koje nisam upoznao
Volim te za sva vremena u kojima nisam živio
Zbog mirisa velike pučine i mirisa topla kruha
Zbog snijega što se topi i prvih cvjetova
Zbog čednih životinja kojih se čovjek ne plaši
Volim te zbog voljenja
Volim te zbog svih žena koje ne volim
Jedino u tebi ja se dobro vidim
Bez tebe ne vidim ništa nego široku pustoš
Između nekad i danas
Postojale su sve te smrti što sam ih
ostavio za plotom
Nisam mogao probiti zid svog ogledala
Morao sam učiti život slovo po slovo
Kako se zaboravlja
Volim te zbog tvoje mudrosti koja nije moja
Zbog zdravlja
Volim te unatoč svim obmanama
Zbog tog besmrtna srca što ga ne zadržavam
Ti misliš da si sumnja a nisi nego razum
Ti si veliko sunce što mi na glavu sjeda
Kad sam siguran u sebe sama
ODSUTNOST
Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
Sam.
Milosrđe je na višem i može tamo ostati,
Krepost stvara milostinju od njenih grudi,
A ljupkost se uhvatila u mrežu njenih vjeđa.
Ona je ljepša od kipova na stubištu,
Ona je tvrđa,
Ona je dolje s kamenjem i sa sjenama.
Ja sam joj se pridružio.
Tu jasnoća gubi svoju posljednju bitku.
Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima
sunce pravi pukotine.
O perivoji mojih očiju!
Plodovi su ovdje da bi predstavljali cvjetove,
Cvjetove u noći.
Prozor od lišća
Otvara se naglo sred njena lica.
Gdje da spustim usne, prirodo bez obala?
Žena je ljepša od svijeta u kome živim,
I zatvaram oči.
Odlazim u naručje sjena,
Evo me podno sjena,
I sjene me čekaju.
SMRT LJUBAV ŽIVOT
Vjerovao sam da bih mogao skršiti dubinu beskraja
Svojom patnjom posve golom bez dodira i odjeka
Pružio sam se u svojoj tamnici čistih vrata
Kao razuman mrtvac koji je znao umrijeti
Mrtvac okrunjen jedino svojim ništavilom
Pružio sam se na besmislenim valovima
Otrova što ga je upila ljubav praha
Samoća mi se činila življom od krvi
Htio sam razuditi život
Htio razdijeliti smrt spomoću smrti
Vratiti svoje srce praznini i prazninu životu
Izbrisati sve što nije ništa ni staklo ni para
Ni ništa ispred ni ništa iza potpunog ništa
Bijah uklonio led iz sklopljenih ruku
Bijah uklonio zimski kostur
Zavjeta življenja koje se poništava.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 12 Jul 2005 03:46
|
offline
- Limit
- Melanholik
- Pridružio: 23 Jun 2004
- Poruke: 3996
|
soleil ::Volim te za sve žene koje nisam upoznao
...
Jedino u tebi ja se dobro vidim...
Bas sam u poslednje vreme pocela da uzivam u nadrealizmu, da me opcinjava, obara i inspirise..
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 03 Sep 2005 10:56
|
offline
- Jasmina
- Undiscovered Soul
- Pridružio: 16 Apr 2005
- Poruke: 2908
|
Rene Char
BLUD
Orao vidi kako se sve vise brisu staze smrznutog pamcenja
Prostranstvo samoce cini jedva vidljivim plen koji bezi
Kroz svaku od oblasti
Gde se ubija gde se biva ubijen bez prinude
Neosetljivi plen
Nerazgovetno izbacen
S ove strane zelje a sa one strane smrti.
Sanjar balsamovan u svojoj ludackoj kosulji
Okruzen vremenskim oruzjem
Likovi nestali tek sto su se obrazovali
Njihova revolucija velica apoteozu zalazeceg zivota
Postepeno iscezavanje lizanih delova
Pad bujica u pomrcinu grobova
Znojenja i muke koje pretskazuju sredisnju vatru
Najzad vasiona celim svojim atletskim grudima
Recna grobnica
Posle potopa iznalazecih izvora.
OVAJ FANATIK OBLAKA
Ima natprirodnu moc
Da premesta velike razdaljine
Uobicajene pejzaze
Da prekine nagomilanu harmoniju
Da sasvim izmeni izgled mrtvackim mestima
Sutradan posle plodonosnih ubistava
A da se praiskonska SAVEST
Ne pokrije cistilisnim klizanjem terena.
Predov:Marko Ristic,1932 godine
Andre Breton i Filip Supo
POCETAK MAGNETNIH POLJA
Zatocenici vodenih kapljica,samo smo neprestane zivotinje.Trcimo po gradovima bez suma i zacarane afisenas vise ne uzbudjuju.Cemu ta velika lomna odusevljenja,ti osuseni skokovi od radosti?Nista vise ne poznajemo no mrtve zvezde,gledamo lica i uzdisemo od zadovoljstva...
Prevod:Marko Ristic,1924.god
Dopuna: 18 Jul 2005 10:19
"Ako zaspim, to je zato da više ne sanjam.
Kakvo će tada biti oružje moje pobjede?
U mojim velikim otvorenim očima..."
Elijar je neponovljiv,i toliko tuge nosi u svojim recima,da ne mogu a da ponovo ne sednem i zamislim se,zasto je uopste Pandorina kutija napravljena i zasto najvise muci najbolje duse....
Evo dela jos jedne njegove pesme
Ne Stareci
Menjam se
Smejem se igras se ziva si
i radoznala pustinja bi se naselila tebe radi
I ja imam poverenja...
..Istog udubljivanja
Treba spaliti sfinksa koji lici na nas
I njegove oci godisnjeg doba
I njegove mahovine samoce...
Dopuna: 15 Avg 2005 15:10
Plavet
Vedra ironija vječite plaveti,
hladno lijepa ko cvijet, satire i troši
nemoćna pjesnika što počinje kleti
dar svoj u Bolova neplodnoj pustoši.
Zatvorenih oči, bježeć, znam da prijeti
strašnom grižnjom motreć moju dušu praznu.
Kud pobjeć? I koju noć divlju prostrijeti,
ko dronjke, po tome preziru poraznu?
Gore, magle! Duge krpe monotone
svog pepela s tmušom lijte po vedrini
koja u jesenskoj bari nek potone
i tako sazdajte prostrani svod mirni!
A ti, draga Čamo, iz Letine vode
izađi i skupi blijedih trski, blata,
te rukama čilim zalij rupe modre
što ih posvud buše kobnih ptica jata.
I još! nek dimnjaci tužni dime vazda
i nek čađom ona tamnica što luta
pogasi u jezi svojih crnih brazda
sunce koje gine sred obzorja žuta.
Nebo umrije! Tvoj sam, o tvari! udijeli
da Cilj strašni i Grijeh zaboravi sada
taj mučenik koji ležaj dijelit želi
na kom sretno stado ljudi u san pada.
Jer tu ću - kad mozak moj ispražnjen eto,
ko sud za bjelilo pored zida bačen,
ne zna ukras dati misli razapetoj -
zijevati zloslutno sve do smrti mračne.
Zalud! Plavet blista. Čuj, u zvonu lakom
pjeva. Dušo moja, to se glasom javi
da nas straši svojom pobjedom opakom
leteć s bronce žive u angelus plavi.
Valjajuć se tmušom, drevna, bode tvoju
stalnu smrtnu muku kao mača nalet.
Gdje pobjeć u ružnu i jalovu boju?
Opsjednut sam. Plavet! Plavet! Plavet! Plavet!
Stephan Mallarme
DA L' ĆE LIJEPOG DANAS...
Da l' će lijepog danas čista živost ova
pjanim krilom razbit to zaboravljeno
i kruto jezero, pod mrazom mučeno
prozirnim glečerom propalih lijetova!
Negdašnji se labud sjeti sebe sama:
divan je, al stremi slobodi bez nade,
jer nije kraj pjevo gdje se živjet dade
kad jalove zime bljesnula je čama.
Cijelim vratom strest će bijelu agoniju
koju da mu prostor što ga on negira,
al ne i tla užas gdje mu krila sniju.
Avet koju ondje njen čist sjaj privlači,
on smiren biva u hladnu snu prezira
kojim, zalud prognan, Labud se oblači.
Stephan Mallarme
POKLON PJESME
Donosim ti dijete jedne Edomske noći!
Crna, s golim krilom koje krvlju toči,
Kroz stakla žgana od mirisa i zlata,
Kroz okna ledna, o jao, s rana sata
Zora se na lampu anđeosku baci.
Palme! I kad svetih moći ti ostaci
Otmu pogled oca što u smiješku tinja,
Zadrhta samoća, sterilna i sinja.
Ženo, što kraj zipke nijetiš sanak plašan
Djevojčice primi i taj porod strašan;
Glas ti je nalik glasu clavecina i viola-
Hoćeš li uvelim prstom stisnut grud da kola
Sok taj, sibilske ženstvene bjeline,
Usni izgladnjeloj azurne daljine.
Stephan Mallarme (preveo Vladimir Geric)
Dopuna: 03 Sep 2005 11:56
***
Luis Aragon
Poveriću ti jednu tajnu Vreme si ti
Vreme je žena Ono oseća
Potrebu da mu se udvara i da se klekne
Pred njegove noge kao kad se haljina raširi
Vreme je kao kosa beskrajna
Očešljana
Ogledalo koje dah zamućuje i dah razbistrava
Vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
I kao nož si koji prolazi kroz moje grlo
Oh što ne mogu da iskažem tu neprolaznu moru vremena
Tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
I najgore je što je želja beskrajna i neispunjena
Ta žeđ oka kad ti koračaš po odaji
I ja znam da ne treba razbijati čaroliju
Mnogo je gore nego da te osetim stranom
Da bežiš sa mislima izvan nas
I srcem već u nekom drugom veku
Bože moj kako su reči teške A u stvari jeste to
Moja ljubav iznad zadovoljstava
Moja ljubav van domašaja današnjeg udarca
Ti koja kucaš na moju slepoočnicu kao časovnik
I ako ti ne dišeš gušim se
I po mojoj puti kolebaš se i zastaješ svojim stopalom
Veliku tajnu hoću da ti kažem Svaka reč
Na mojoj usni sirotica je koja prosi
Jednu sitnicu za tvoje ruke stvarčicu koja tami pod tvojim pogledom
I zato ja kažem tako često da te volim
U nedostatku dovoljo jasnog kristala izraza koju bi ti stavila sebi oko vrata
Ne vređaj se zbog mog prostačkog govora
Prosta je voda koja izaziva taj neprijatni šum u vatri
Reći ću ti veliku tajnu Ja ne znam
Da govorim o vremenu koje na tebe liči
Ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
Kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
Mašu rukom pošto su vozovi otišli
Šaka se smiruje tek pod novim teretom suza
Hoću da ti kažem veliku tajnu Bojim se tebe
Bojim se onog što te prati večerom ka prozorima
I gestove koje ti činiš od reči koje se ne izgovaraju
Bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
Hoću da ti kažem veliku tajnu Zatvori sva vrata
Lakše je umreti nego voleti
Zato ja sebe mučim životom
Ljubavi moja.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 10 Okt 2006 00:06
|
offline
- Pridružio: 29 Sep 2005
- Poruke: 527
|
Ja nisam od onih koji podvaljuju univerzumu
I sav pripadam ovom velicanstvenom i tuznom krdu ljudi
Nikada me nisu videli da sam se skrivao od bure
Svojim rukama sam uvek gasio pozare
Znam dobro sta su rovovi i tenkovi
U velikim danima sam uvek ne obaziruci se otvoreno iznosio svoje najgore misli
I nisam se povlacio kada su dolazili da mi pljuju lice
Ziveo sam obelezena cela
Delio sam crni hleb i suze sviju
A kada je dosao red i na mene peo sam se na ratni brod
Koji me je odvodio deleko od mog porobljenog rodnog kraja
Tako sam se ukrcao na brod koji samo sto se nije potopio pod teretom ljudi
A na krovu su veliki ratnici Atlasa pevali monotono zalopojke
Primao sam svoj deo gorcine
Nosio svoj krst nesrece
Za mene licno ovaj rat jos nije nikako zavrsen
Jer jos uvek se cerece udovi moga naroda
Usima prislonjen na zemlju dopiru mi jos uvek
Daleki strasni uzdasi koji prozimaju meso gluvoga coveka
Ja ne znam za san a kada budem zatvorio oci
To ce biti samo za svagda
Ne zaboravite to
Istorija ovoga veka i uzasna rana vremena
Kuga i kolera skorbut ili glad
I krvava oranja u vojnim pohodima
I iskidane ruke na veslima galija
Covek i zena ismevani u njihovom govoru i u njihovim neznostima
Svaka velicina izvrgnuta ruglu i reci drsko sabijanje u usta
Svaka muzika vredjana
Svaki zrak svetlosti placen cenom ociju
Svako milovanje placeno secenjem ruku
Sve to najzad moze se uporediti sa izrazom moga lica
Sa drhtajem mojih ocnih kapaka
Grcenjem misica ispod koze mojih obraza
I pokretima moga tela
A i savijanjem mojih kolena na izazvane krike posle naglog potoka mojih suza
I sa groznicom koja me trese
I sa znojem moga cela
Postoji pod kozom moga lica i preplanule koze mog opsteg izgleda
Nesto drugo bez cega bih ja bio samo jedan kamen izmedju ostalog kamenja
Jedno zrno u psenici silosa
Jedan beocug mog licnog lanca
Nesto kao krv koja kruzi venama i oganj koji prozdire
Nesto kao na frontu ideja
Kao na usnama rec
Kao pesma u grudima
Kao bozanski nazreni dah zivota
Postoji ono sto je moj zivot
A postojis i ti tragedijo moja
Moje veliko unutrasnje pozorje
Ono nesto nezno iznad nas kada se zatvaraju nasa ulicna vrata
Jer tada zaokruzujuci se u zlatnom i snaznom krugu tisine
Uzdize se u nama najzad onaj veliki crveni drhtaj zavese
Louis Aragon
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 11 Okt 2006 23:46
|
offline
- zelenooka
- Ugledni građanin
- Pridružio: 17 Apr 2006
- Poruke: 380
- Gde živiš: u začaranom zamku
|
Ja to dobro znam
Očaj nema krila,
Niti ljubav,
Nemaju lica,
Ne govore,
Ja se ne mičem,
Ja ih ne gledam,
Ja im ne govorim
Ali sam ipak isto tako živ
Kao moja ljubav i moj očaj.
Pol Elijar
|
|
|
|
|
|
