offline
- Pridružio: 07 Avg 2005
- Poruke: 400
- Gde živiš: Zemun
|
Pijani brod
Dok silazah, nedavno, niz nehajne Reke,
Ladari me, osetih, prestadose vuci,
Njih, gole, o sarene pribise direke,
Za mete ih uzevsi, Indijanci bucni.
Nosac sukna engeskog i flamanskog zita,
Bebrizan, bez poseda bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metez da mahnita,
Pustise da zaplovim kud me zelja vodi.
Gluvlji nego decji mozak, prosle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrdjena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog sto odnosi kopna odronjena.
Bure me prepustila svome blagoslovu.
Od cepa laganiji, igrah usred vala
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noci, s prezirom za glup mig ferala!
Sladja nego jabuka za grlo decaka,
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavicastih vina i od izbljuvaka
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi
Mora, sjajem sazvezdja obliven, i mlecan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamisljeno ponekad slazi na put vecan;
Gde, naglo obojivski bunilo, modrenje
I prspore ritmove ispod danjih kola,
Gorku radost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snaznije, od svih alkohola!
Znam nebo sto munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam vece,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh sto videti van sna covek nece.
Sunce videh spusteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubicaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slicni glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noci
I poljubac sto raste ka ocima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toci
Zutoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispracah u jurise na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njusku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah sto se ni ne slute,
Gde oci ljudokozih pantera se jave
U cvecu; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih barustina video sam vrenja,
Trscake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rusenja,
I dalj sto se pokrece da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Zeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su zdrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokazem kroz te plave vale
Te ribe sto pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveca moj beg ljuljuskale,
Cesto me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju jeci,
Pruzase mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban zeni koja kleci...
Skoro otok, njisuci bokovima svade
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz uzad mi zade
Utopljenik poneki, natraske, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, sto opi se vodom sto ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam busio zid neba ko bura,
Zid sto nosi slastice svih pesnika pravih,
Lisajeve suncane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda elektricnim zracenjem iskara,
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun zara;
Ja sto s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Vecni tkalac spokojnih i plavih sirina,
Ja jos zalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otocja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika ceka.
- Skrivas li se, usnula, u toj noci bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i suncevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako zelim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zadje,
Jedan decak, cucnuvsi, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pusta krhke ladje.
Vise tragom slepova ne mogu da krecem,
Jer vasa malaksalost, vali, mene moci,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srecem
Ladja-robijasnica strahovite oci.
(Artur Rembo)
|
