Poezija spomenara

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Svaki pesnik jeste ponosan kada ga kritika prihvati, uzdigne, nagradi, vine medju zvezde; kada mu se štampaju knjige, sabrana dela ili se po njemu nazivaju književni klubovi, škole ili ulice. Medjutim, nasrećniji su oni pesnici čiji stihovi putuju kroz spomenare i dnevnike, čiji stihovi i začudne reči mame uzdahe sa ceduljica i tajnih poruka.
Pesnici čije pesme prihvate i prisvoje recitatori, zaljubljeni, sakupljači lepih misli, pa čak i oni koji ih potpišu kao svoje, mogu reći da je njihova poezija obezbedila svoju količnu večnosti. Ne postoji veća slava i veća satisfakcija od takve vrste privrženosti. Ta popularnost se ne naručuje, nju ne mogu da stvaraju klanovi i koristoljubive kritike stoga što se stiče na najtežem mogućem terenu - ljudskom srcu i u mislima zaljubljenih.

Latini kažu ''Zaljubljeni se svega sećaju''. Mnogim pesmama koje putuju stranicama spomenara više se i ne zna autor i to je, na neki čudan način, najlepša pravda - neko je to morao da napiše. Sećam se stihova ''Možda je prošao i život ceo od onoga dana kad sam je sreo - od kada ugledah te oči plave da sjaje u dimu marihuane''. Posvećeni su jednoj Ani. Stihova se sećam, ali imena autora ne.

Na ovom topicu voleo bih da otkrivamo poeziju kojoj kritičari ništa više ne mogu, kojoj slava ne treba - jer ju je stekla. Evo, za početak i mog priloga, pesme koju su proslavili recitatori:

Marija Šimoković
''DANAS JE NEDELJA I SAMOUSLUGA JE ZATVORENA I OPET NEKO PEVA O LJUBAVI NEKOME''

Kako si moja najlepša prošlosti?
Krećeš li još uvek punom brzinom
bez zagrevanja putem kad nisi sam?
Voziš li još uvek zgašenim svetlima
dok dlanom rastvaraš dlan?
Krećeš li još uvek istom ulicom
kada ti modri kolutovi uzudjenja
ispiju boju puti?
Ume li, još uvek, običan poljubac
da smuti tvoje oči?

Kako si , moja najlepša prošlosti...

Hodaš li još onako poguren i nešto zgasito
plav usred sebe?
Zašto se, ponekad, ne javiš nekim beznačajnim
povodom, pomeneš našu vezu koja je trajala
ispričaš kraj koji si ti skrivio...
Javi se;
znaću u po tvom disanju koje je doba dana
naći ću neku rečenicu koju smo voleli
naći ću frket u tvom klotu
šum tvojih pantalona dok ustaješ
da uzmeš hartiju i da na nju zabeležiš nešto.

Čudnovata prošlosti moja...
Ako ti kažem da si nešto što mi se otelo
nemoj mi verovati
uvek je lepše izgovoriti neku neistinu
uvek je bolje verovati da nismo odali
nešto veoma važno iz našeg života.

Kako si moja najlepša prošlosti?
Ima li već u tvojoj spoljašnosti...

...Šta te sve ne pitam!
Bežim da ti kažem ono najvažnije:
danas si tu, sa mnom u ovoj kući u kojoj pišem
ne izgovarajući ni jednu reč naglas
ne čudim se sećanju na tebe, na tvoja pomalo
ćoškasta kolena, meku kožu i pogled skitnice.
Ne razmišljam zašto si danas iskrsnuo
ispred automobila a da nikog i nisam videla.
Najednom, kroz žuta svetla neke ulične svetiljke
ukazalo se nešto tvoga i
zamirisao je ceo kraj na duvan koji pušiš
kafu koju si voleo, pivo koje smo delili zajedno,
zamirisalo je na ono nikada kupljeno drvo
kestena koje sam ti obećala.

Slušam sjajnu muziku. Pevaju, naravno, o ljubavi.
Kola idu kroz grad, kroz kuće, kroz sećanja...
Moje dete sedi iza mene sa završenim
domaćim zadacima
Provela sam dan kod prijatelja (hvala, bilo je divno)
i sada se vraćam kući
još uvek ne vozim
još uvek se zamislim usred puta
zastajem i smešim se nekome
Još uvek čujem nežne razgovore usred
ulične buke.

Danas je nedelja i samousluga je zatvorena
mislim na tebe i volim te večeras
pa pitam ponovo
ovako, tek stigla s puta,
tek stigla s ulice
tek stigla...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

"...I kako smo konachno odlazili na nedjeljni ruchak;
To jest, kroz ulichnu sobu do stola zamrljanog tintom
u jugozapadnom kutu, na nedjeljni ruchak.
A to je uvijek bilo pile s tjesteninom, ili pile s rizhom, i salata,
pa razheni kruh i chaj, i kolachic'i s chokoladnim mrvicama.
Kazhem, kad to zaboravish..."


* * *

Mozhda je proshao i zhivot ceo
Od onoga dana kada sam je sreo.
Kad prvi put ugledah te ochi plave
I kosu boje pokoshene trave.

Ah, pomislih, lepa je ona
I ne chuh zvuke onoga zvona
Shto je u smrt zove polako.

Ruke mi pruzha kao da pita:
Volish li rijeke, polja, zhita..?
Ruku pruzhih ruci ...

.

.

.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gvendolin Bruks :''Kad zaboraviš,kažem, nedelju...'', a za ovu drugu pesmu , za koju mislim da se zove samo ''Ana'' - autora stvarno ne znam te je traganje otvoreno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I prvu i drugu znam celu, i znam da je Gvendolin autor prve, ali je pesma vec post-ovana na forumu Samo moja asocijacija...
A druga pesma se zove (Marihu)Ana, no, njenog autora, naravno, ne znam. Mada se seccam jedne drugarice koja ju je pokushala proturiti kao svoju, kako to ponekad biva Ima li potrebe kucati je celu?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ima draga Orchid.. pre nekih mesec dana sam htela to uciniti.. jer ju je par drugova sviralo.. napravili su muziku za nju.. Na zalost, nisam uspela da saznam autora.. (ima par varijacija ove pesme, razlike u stihovima.. ali.. to je jedina pesma iz tih spomenara koju znam celu i posle toliko godina..)

Mozda je prosao i zivot ceo
od onoga dana kad sam je sreo.
kad ugledah te oci plave i kosu poput pokosene trave.

Ah,pomislih divna je ona i ne cuh
zvuke onog zvona sto je u
smrt zove polako.

Ruku mi pruza kao da pita
volis li reke, polja i zita.
ja pruzih ruku ruci sto drhti,
ja pruzi ruku vapaju smrti.

I tek onda kad shvatim pred kim
stojim,pred onim sto zivi u snovima mojim
a onda bleda provodi dane u dimu marihuane.

Htela je ljubavlju unistiti drogu,
htela je ono sto drugi ne mogu,
zvala je zvezde i mesec da joj sude,
htela je da voli i voljena bude..

Uzalud behu sve nade moje
umrle su te oci plave boje.
Proklinjem dolazak onog dana i
zlo sto donosi marihuana.

Ana je devojka lepe smedje
kose, imena sto ga mnoge devojke nose.
odoh na grob istoga dana gde ce pocivati Ana.

Na njenom grobu zaplakah prvi i
reci ispisah kapima krvi.
umrla je u svitanju jednog dana,
bila je lepa i zvala se Ana.

A,znala je da narkomani dugo ne zive
i da se kratko zivotu dive.
Volela je da bode svoje vene.
volela je zivot, a mozda i mene...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ne mogu da je otpevam preko MC, ali znam i melodiju, a za Gvendolin sam se ja preslišavao, nisam ni sumnjao da je znaš. Neka nje i na ovom topicu,ovde je ona posebno intonirana, ima drugu boju.
Limit, tačno, sad si me podsetila: pesma je akrostih. Eto ćemu služe, izmedju ostalog, prijatelji.

Dopuna: 09 Nov 2006 13:17

Godine 2000. ili 2001. u Užicu održano je , kao i svake godine, republičko takmičenje recitatora. Tu , obično, rade lobiji i zna se - u prvih osam moraju da udju: domaćin, bar troje iz Vojvodine, onda po ključu...Ništa što već nije vidjeno, uobičajene nameštaljke tipične za nas. Medjutim, te godine jedna devojka je pomrsila uobičajene račune i šeme, pokvarila kombinatorike i unapred vidjene pobednike. Ta mlada osoba zove se Ana Tomović, bila je tada učenik Jezičke gimnazije Beograd. Izašla je i pred navijački raspoloženom publikom izgovorila, kao niko nikada do tada, pesmu Brane Petrovića. Tu, gde su do tada neprikosnoveno vladali stihove Desanke, Mike Antića, Vesne Parun, usledio je recitatorski zemljotres:

KADA TE OSTAVI ONAJ KOGA VOLIŠ

Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.
Kada te ostavi onaj koga voliš.

Prvo osetiš jedno ništa
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.
Prvo osetiš jedno ništa.

Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.
Zatim osetiš jedno ništa.

Idem da prošetam.
Gde češ po kiši?
Ja volim kišu.
Ponesi kišobran.
Ne treba mi kišobran.
Pa idi onda kad si luda.

I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš. I šetaš .I šetaš...
I svi gledaju kako šetaš.
I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš. I kisneš...
I već ti je bolje.
I ne boli te ništa.
I ne boli te ništa.
Samo malo...ništa.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pesma je.. ne znam... bojim se da ne umem dovoljno verno da docaram osecanja i misli.. Zaista bih volela da cujem njenu izvedbu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

O, kakve su to bile pauze i intonacije. Pokušaj, videćeš da može. Samo iskreno, iz dubine duše i pojaviće se ta fantastična intrerpretacija. To je više od domaćeg zadatka za recitatore - to je provera svih nijansi naših osećanja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vidi ovo! "Marihuana"..
Mislio sam da je ona umrla, na nekoj cvetnoj livadi, kada je puška zamenila jedan nestašni organ.
Bila je to himna uz koju se nije stajalo nego sanjarilo na ramenu.
Mnogi su je oblačili u zvuke gitare....Mene je prvi put dodirnula, kosom nezaboravljene devojke, u dalekom Gospiću, u šarenom i snovastom dimu jedne diskoteke...
Drago mi sto je pročitah ovde..

• 1Ovo se svidja korisniku: Gasha James Dio
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

tema je skroz slatka...
Evo pesmice sto sam ja bas bas volela:

Jos veceras tebi posveticu pesmu
i pustiti suzu
jer te silno volim,
samo jos veceras oseticu tugu,
a sutra cu zivot uciniti boljim.

Cemu vode reci
sto kriju se u nama,
kad ih jedno drugom mi ne smemo reci?
I zasto te suze ja prolih za tobom,
kad su samo bile
prepreka ka sreci?

Jos veceras tvoje spomenucu ime,
onako pred snove,
ko i svake noci.
Samo jos veceras mastacu o nama,
al od sutra, veruj, vise necu moci.

Zasto se sva ljubav pretvori u proslost,
kad voleh te kao nikoga do sada,
cak ni nade vise
sad u meni nema,
niti onih reci : "Vratices se kada..."

Jos veceras tebe pozelecu jako,
najjace sto mogu,
sto sam mogla ikad.
A sutra cu nekog poljubiti lazno,
i vise te necu
pozeleti nikad...