offline
- slavdza
- Građanin
- Pridružio: 11 Avg 2004
- Poruke: 30
- Gde živiš: Zemun
|
Dajem svoj doprinos zastupljenosti ruske poezije na ovom Forumu.
Puškinova ljubav prema ženama rađala se veoma brzo, takoreći trenutno, a umirala je često dugo i u mukama. Takva je bila i njegova ljubav prema Amaliji Riznič. . .
Amalija je bila visoka, stasita lepotica sa plamenim očima, neverovatno belim tenom i gustom, dugom crnom kosom. Muž joj je bio bogati trgovac. Ponašala se ekscentrično, volela veseo život, provod, ples, karte i bila okružena čitavim rojem obožavalaca.
U leto 1823. godine u Odesu je doputovao Puškin i strasno se u nju zaljubio. To je bila vatrena, omamljujuća, senzualna strast, koja je Puškina jedno vreme potpuno bila obuzela. Uskoro su se među njima, najverovatnije, uspostavili vrlo bliski odnosi.
N O Ć
Sav čežnja, milošta, moj glas čim si preda mnom,
Remeti ćutanje u noćnom času tamnom.
Kraj moje postelje, pri neveseloj sveći,
Promiču stihovi sliveni, žuboreći -
Bujice ljubavi što, pune tebe, huje.
Blistavi pogled tvoj s osmehom znanim tu je,
Za mene sija on. I čujem sad, u tmini:
- Moj mili . . . tvoja sam . . . da, tvoja sam, jedini.
1823.
(Lav Zaharov)
Međutim, Puškin je imao suparnika, suparnika koju mu je zadavao mnogo muka i patnje . . .
* * *
Oprosti snove ljubomorne moje:
Ljubavi strasne nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
Vole da plaše moj um večno budni?
Sred poklonika što za tobom lete
Što želiš ti da draga budeš svima?
I prazne nade što daruje njima
Tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete?
Zaslepivši mi um i misli moje,
U ljubav bolnu moju uverena,
Ne vidiš ti kad u toj patnji strasnoj
Tuđ razgovoru, u večeri kasnoj,
Usamljen čamim izvan kruga njena.
Ni pogleda, ni reči nema tvoje:
Kad odlazim - sa strahom, s molbom mamnom,
Ne slede nikad tvoje oči za mnom:
Lepotica kad koja sa mnom staje
I dvosmislen povede govor svoj,
Mirna si ti, i šaljiv prekor tvoj
Ubija me, jer ljubav ne odaje.
Kaži mi još: suparnik večni moj,
Zatekavši me s tobom usamljena,
Zbog čega tebe pozdravlja lukavo?
Ko ti je on i kakvo ima pravo
Da tuguje i bdi pun ljubomore?
Bez matere i poluodevena,
Nasamo izmeđ večeri i zore,
Što njega ti u čase primaš kasne?
No voljen sam i, kad si sa mnom sama,
Poljupci su ti tako puni plama,
I nežna si, a reči tvoje strasne
Tad iskreno su pune duše tvoje:
Tebi su, znam ja, smešne muke moje.
Al' voljen sam i mogu da te shvatim;
No ne muči me, mila, ja te molim,
O, ne znaš ti koliko silno volim,
I ne znaš kako ja duboko patim.
1824. (M. Pavić)
Tako se završava ova pesma puna ljubavi, ljubomore, bola i radosti. Ali Amalija je nadahnula Puškina i za stvaranje drugih lirskih bisera.
U maju 1824. godine ona je otputovala u Italiju na lečenje, a početkom 1825. umire od tuberkuloze. Puškin je, u svojoj mihajlovskoj zabiti, saznao o tome tek godinu dana kasnije. I napisao pesmu . . .
* * *
Pod sinjim nebom je, u rodnom kraju svom
Venula setna, zamišljena . . .
Na kraju uvela, i možda, nada mnom
Lebdela već je senka njena.
No neprestupna crta stoji izmeđ nas:
Zalud sam staru ljubav zvao,
S ravnodušnih sam usta čuo smrti glas,
Ravnodušno ga saslušao.
I eto koga ljubih dušom svojom svom
S toliko teških žudnji, nada,
S toliko bolnoga tugovanja za njom
S toliko bezumlja i jada!
Pa gde su patnje, ljubav? Sad u duši toj
Za senku koju smrt mi uze,
Za sećanje na život nepovratni moj,
Ne nalazim ni bol ni suze.
1826. (M. Pavić)
(Nastavak sledi - ako ovo nekoga interesuje)
|
