Putovanje...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na odmorishtu


I

Provlachimo se po zamagljenim stazama sumnje, sedimo tupo na dolini dosade, vodimo se tromo pored reke sitosti.

A bila je mlada i imala ruke ruzhichaste kada me je povela. Hvatale smo radosno plashljive zrake srecce, vihorile smo uz buru zhivota, pele se plimom na mesec mashtanja.

Pa me iznenadjuje (a mozhda i boli) shto ce se ugushiti maglom sumnje, sasushiti na dolini dosade, udaviti u reci sitosti ona shto me je ruzhichastom rukom povela da hvatamo plashljive zrake srecce.


II

Odmara se sunce na rukama drveca, i senke na rukama zemlje.

Odmara se nebo u naruchju dalekih bregova.

Samo na tice zaljubljene zlatnim krilima jos shumori pesma visina.

I u mojim rukama zhubori pesma tvoga srca.


III

Bili smo mladi planinski potok, i kao zmija uvijali se oko hrashcca.

Bili smo ponornica, i kao strast ronili kroz dushu zemlje.

Sada smo tiha dolinska reka. Na nashem dnu lezhe shareni shljunci, cvetovi i lishcce koje smo sa obala zhivota poneli.

U daljini vidi se more. Pri utoku u njegov beskrajni i mrachni zagrljaj, na zemlji cemo ostaviti shareni shljunak, cvetove i lishcce — sve shto smo sa obala zhivota poneli.


IV

Krupno koracha po dalekim svetlim bregovima senka oblaka.

Lezhi na livadi rashirenih ruku spokojna senka bresta.

Pauchinaste seni pospalih cvetova nishu se kao umorni leptiri.

I tuzhno drhcce senka moje ruke, pruzhene suncu.

A kada noc, kao ravnodushna prashina, padne po svemu, niko necce znati: da li su se udavile u njoj, ili su se radosno zagrlile senke oblaka, drveta, cveta i choveka.

I ja se pitam: pricha li to nama neko svakoga sutona o nechemu shto ce neizbezhno docci?


V

Svaka tvoja rech, u meni je do pesme porasla svaka tvoja rech.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.

Nash sluchajni susret, u meni je do zhivota porastao nash sluchajni susret.

Sve shto mi se zbog tebe dogodilo kao ocharano zhivi u meni, i chini se, necce procci sve shto mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da ce me srce za tobom procci — kada budes jednom otishao.


VI

Govori tiho. Drvece je noccas budno, i meni je zhao da chuje: kako je zhivot kratak i nije veseo.

Govori tiho. Ptice noccas blizu nas pevaju, i meni je zhao da chuju: kako u glasu nechijem ima suza.

Govori tiho. U livadi oblizhnjoj zrikavci se noccas vole radosno, i meni je zhao da chuju: da je ljubav u srcu nechijem tuzhna.

Govori tiho. Nebo je noccas beskrajno tanko, i meni je zhao da nas chuje Bog, pa da mu zbog nas teshko bude.


VII

Putovali smo skoro polovinu dana.

Ishli smo zaneto nemirnim stazama i spokojnim putevima, sve istim i istim; ali smo uvek zaboravljali da ima zaseda i krajeva, i sa belom dushom iznova smo pochinjali.

O, ko bi nam opet u dushu znao zasaditi krin, pa da na pochetku ne pomislimo sa gorchinom: kako negde cheka kraj; pa da na kraju ne pomislimo sa gorkom mirnoccom: kako uvek ima novih puteva, na kojima se stari zaboravljaju.


VIII

Sve mislim shta li ce docci posle ove bure.

Da li cu, kao tica svoja krila posle leta, umorno sklopiti svoje srce, a kao kamen sebi o grlo obesiti zhivot.

Ili cu zaneta, rashirenih ruku, vihoriti zemljom, trazheci polomljena krila snova da uzletim onome chega nema.


IX

I kada bi bar zajedno odlazili svi. Ali podjem ulicom, gledaju me tuzhno starci: opominjem ih mozhda pogledom na umrlu im kcer. I rastuzhim se ja kad sretnem chije ruke blagi pokret: setim se moga oca vec davno zaboravljenih milovanja.

I kada bismo bar kao oblaci nestajali nesvesno. Ali vidjam zhene, po sto puta umiru nad zhivotom tek rodjene dece; i kod kucce sve bujnija nezhnost moje majke boli me: ona sluti, docci ce dan kada nas ostaviti mora.

I kada nam bar dusha sluchajnih saputnika nashih ne bi bila daleka. Ali prolazimo tudjini jedno drugom mi shto smo sluchajno zajedno voleli bespovratnu lepotu svetlosti; a dusha bilja blizha nam je od dushe onih sa kojima smo zajedno plakali.


X

Posle mnogo ili malo dana pospaccemo svi redom. Zaboravicemo jedno drugo, kao da se nikad nismo voleli, kao da nikad nismo zajedno gledali nebo i sunce.

U mene se vracca moja dusha iz detinjstva i molim nekog da mi kroz san na zemlji provuche istinu, bar kao daleku, nestalnu svetlost.

Ali poshto nikog nema da me chuje, znam, usniccu da mi je petnaest godina i da me boli neshto u srcu, a ne znam dobro shta.


(Desanka Maksimovic)