|
Negde u sebi postojim.
- Živim u starom, visokom dvorcu iz kojeg još ređe od ponekad izlazim.
Imam i brod. Ali nikuda ne plovim, jer je usidren u sićušnoj lokvici tu pokraj dvorca.
Imam i cepelin koji je toliko snažno vezan lancima i konopcima za ivicu dvorskoga krova, da slučajno nebi ikad nekuda poleteo.
Pri tlu, pri sredini dvorca vape ogromna i jeziva vrata koja, pamtim, nikad nisu ni imala kvaku, nit su se ikada za nekoga otvarala. Strašnog su i jezivog izgleda, da slučajno nebi nekome palo na pamet usuditi se nepozvan prići, i pokucati.
Ja, iznutra često zastanem pred njima i maštam.
Moj dvorac je na jednom preostalom, kamenom vrhu okrnjene Kamene Planine, koja se s vremenom sve više krnji i odronjava.
Sa svih strana, okružena je masivnim Kamenim Planinama koje isuviše prebrzo rastu.
Ili moja tone.
Imao sam mostove.
I to na svakoj strani dvorca po jedan.
Vodili su prema svim stranama sveta kojim bih poželeo da odem.
Ali nisam.
Sada, nakon svih odrona, porušeni mostovi su samo po metar ili po dva dugi, prepuni mahovine strče i zvižde na vetru, i ne vode me nikuda.
Niti mi dovode nekoga.
Ponekad primaknem stolicu bliže prozora, sednem i posmatram svoje dvorske zidine.
Kao da svake noći pomalo porastu, to mi se čini. Već su na visini mog prozora.
Ma možda se neko, dok ja mirno spavam, tiho prišunja i sazida još jedan tanak red crvene, pečene cigle.
Ah, ma ko bi se to usudio?!
Al' ipak, još jedanput pre nego što navučem žaluzinu okrznem okom okolo zidina, da obuzdam strah, jer strah me da nestane. Da nestane i ta daljina.
Daljina.
Zašto li me toliko sebi vuče, a da ustvari nikad ni nisam sebi poželeo da odem negde odavde.
Ponekad, pri šetnji kroz dvorac ispravim po koju uramljenu sliku na starom, hrapavom zidu.
Slike koje mi se čine da su se s vremenom nagnule i nakrivile.
Da. Za posmatrača, sve moje slike okačene na zidu prikazale bi jedan te isti prizor.
Naime, sve ističu da je slikar prešao u sliku. Slikar je postao svoje spostveno delo.
Možda iz požude da negde pobegne iz svoje stvarnosti, ili da konačno dodirne jezgro svoje mašte se nehotice preslikao. Ah, sećam se kako sam bio presretan kada sam u podrumu pronašao platna i četkice.
Sve mi se čini, da su najteži predvečernji sati.
Tad kad senke krenu da se rastežu i kad svakim trepetom oka ponestaje svetlosti, ma koliko god brzo da pokušam trepnuti.
Kad svi oni maleni vredni čovečuljci koji po ceo dan naporno rade u klokotu potoka, u šumovima drveća, u cvrkutu ptica i drugim zvucima prirode, odjedanput bace sav alat iz ruku i jedan za drugim nestanu u svoj svet.
Potpuni muk. Baš se ništa ne čuje.
Noć. Noć i tužan pogled na dve prazne stolice za stolom.
Lagano krenem ka krevetu.
Posegnem prstom i jednim dodirom zamenim svetlo lampe za mesečevu svetlost.
Kao svake večeri legnem na ledja, i kroz ritual nižem potpuno iste misli pred sebe pre nego što me duboki izdisaji odjedre u snove..u snove, što dalje od nje.
Olympus Mons
|
