offline
- sandra.serbia
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 22 Mar 2010
- Poruke: 5
|
ДАЛИБОРКА СТОЈШИЋ (проф. књижевности, истакнути естрадни уметник, Ex Miss, ex Yougoslavije):
"Када сам први пут видела слику Саше Миливојева у новинама, моје усне су спонтано промрмљале: Тађу! Била је то реакцијa на његову анђеоску лепоту, ону исту која ме је опчинила док сам, једном давно, читала „Смрт у Венецији“, припремајући се за писање семинарског рада: „Новеле Томаса Мана“, на одсеку Светске књижевности Филолошког факултета у Београду.
Та хеленско-аполоновска лепота младог Пољака, коју сам препознала на његовом лицу, обично није свесна себе. Она припада соју који Томас Ман болно воли, оним „плавооким и обичним, којима дух није потребан“. Припада такође Шилеровом принципу Наивног за разлику од Сентименталног, које се одваја од живота, размишља, пише песме и пада при плесу.
У ходу се пребацујем на „Тониа Крегера“, новелу у којој Томас Ман најсликовитије говори о својој поетици, тј. односу према уметности. Тађу Саше Миливојева се претапа у лик Ханса Хансена, опет једног од оних плавооких, који дубоко загњурени у живот, уживају у сваком тренутку, омиљени, уклопљени, као део целине.
Онда сам прочитала интервју, пар колумни и неколико песама овог младог човека, скоро још дечака, и схватила да сам коначно нашла одговор на питање које је остало да лебди на крају мог семинарског рада: Шта би се десило да је Ханс Хансен испунио жељу Тониа Крегера и прочитао „Дон Карлоса“? Сада знам. Постао би Саша Миливојев. Тај лепи, млади, талентовани песник је, заправо, инкарнација највеће Крегерове жудње. Он је Ханс Хансен који је прочитао „Дон Карлоса“.
Образован, амбициозан, вредан, пун идеја, храбар и речит у колумнама, рањив и застрашујуће усамљен у свом лавиринту из ког ће га, попут Аријадниног конца, извући један мали свитац, носилац божанске светлости. Кад тај свитац одлети и завлада тама, остаће искре на песниковим рукама, попут звездане прашине или небеске ватре, дајући моћ тим рукама да исцељују ране овог света, пишући поезију и преносећи лековиту енергију Универзума на оне који је буду читали.
Наивно и Сентиментално се у овом „Диву дечаку“, како га је назвао познати скулптор и песник Борис Стапарац, савршено сјединило као јин и јанг, ватра и вода, Светлост и Тама. Иза анђеоског лика плавооког Тађуа крије се бескомпромисни, храбри и речити писац колумни и романа о Жутој кући: „Падам са кишом, зове ме смелост да људима кажем НЕ“, као и нежни рањиви песник који не хаје за комерцијалу, већ носећи свог свица на длановима, као отелотворење звезде водиље, тражи од свих богова одговор на питање свих питања: „Шта је смисао нашег постојања?“
Мали, ледени кристали његове поезије, сажети, сведени на најмањи број речи којима се исказује суштина, попут хаику песама, воде нас лагано, отапајући се и умирући на врелини његовог сна о пустињи, до бескраја, до лутања међу звездама, до „Лажних суза месеца“, до пропитивања свих богова који би требало у свом проповедању Љубави да се коначно споје у једно, у свевидеће око Универзалног Ума.
Саша Миливојев стасао је у једног од најоригиналнијих песника света. Поред импресионистичких момената када свитац одлеће и раздаљују се Светлост и Тама, он у својој новој књизи говори и о појави петог леденог доба. Његов лирски субјекат путује кроз време, преживљавајући све катастрофе Земљине кугле, од ерупција вулкана: „Ко ли ми те чува/ Oд ужарене кише/ Kад те нема више“, код њега се и „Сунце разлива“, до померања плоча, поплава, глобалног загревања, топљења полова, до „Отварања валова“, после чега видимо како „Тону градови“. „Падају црне планине/ Скакаваци прште на све стране/ Коске оглабане/ Плутају натопљене“, и тако све до коначне апокалипсе и леденог доба. Збирка „Кад свитац одлети“ добија пророчке димензије оног момента кад се у читалачкој подсвести преплићу слике свих континената који нестају. Последња ће потонути Африка, ниво воде ће се подићи до „врхова пирамида“, после чега следи стварање „Бескрајне ледене плоче“, по којој камила носи лирског субјекта као победника, што је карактеристично за епске јунаке и у старој арапској књижевности, али се камила „Саплиће о врхове пирамида“...
На крају бих желела да се обратим њему лично и да му пријатељски и мајчински дам своју подршку, јер он је упркос свим кукавицама, незаинтересованим медиокритетима и Сорошевим плаћеницима, охрабрујуће, ново, младо лице будуће Србије: Желим ти све најбоље у животу, драги дечаче! Велики ћеш терет носити на својим плећима. Видим да већ неки почињу да те оптужују за манипулацију и амбицију да избором теме за роман дођеш до брзог успеха, без обзира на ризик који та тема са собом носи. Не дај се, бори се, иди напред. Многи ће те мрзети и због твоје лепоте. Али ја видим знак на твом челу исписан невидљивим мастилом. Вредно ради и остварићеш свој сан. А пред мукама и патњом којом ћеш то морати да платиш, ја ти се клањам, као старац Зосима пред Мићом Карамазовим. Уз тебе сам, мали мој Тађу!"
DALIBORKA STOJŠIĆ (a literature teacher, renowned performer and ex-Miss of the former Yugoslavia):
"When I first saw a photograph of Saša Milivojev in a newspaper, my lips spontaneously whispered: Tadzio! It was a reaction to his angelic beauty of the kind that once mesmerised me when I read „Death in Venice“ as part of the preparation of a paper entitled „The Novellas of Thomas Mann“ at the World Literature Department of the Faculty of Philology in Belgrade.
The Hellenic, Apollonian beauty of the young Pole that I recognised on his face, is often unaware of itself. It belongs to the kind so agonisingly loved by Thomas Mann, to those blue-eyed and simple creatures that need no spirit. It also conforms to Schiller’s principle of the Naïve, as opposed to the Sentimental, which separates itself from life, contemplates, writes poems and falls while dancing.
As I continue, I turn to „Tonio Kröger“, the novella in which Thomas Mann describes his poetics - i.e. his relationship with art - most picturesquely. The Tadzio of Saša Milivojev melts into the character of Hans Hansen, another of those blue-eyed boys that enjoy every moment, deeply emerged in life, favoured, fitting into the whole. Then I read the interview, a couple of columns and a few poems by this young man - still more of a boy than a man - and I realised that I had finally found an answer that remained lingering above my study paper: What would have happened if Hans Hansen had humoured Tonio Kröger and read „Don Carlos“? Now I know – he would have become Saša Milivojev. This beautiful, young, talented poet is actually a reincarnation of Kröger’s biggest desire. He is a Hans Hansen who has read „Don Carlos“.
Well-educated, ambitious, diligent, brimming with ideas, courageous and eloquent in his columns, vulnerable and frighteningly lonesome in his labyrinth, from which a small firefly, the carrier of divine light, will rescue him like Ariadne's thread. When the firefly is gone and darkness settles in, the embers will remain on the poet’s hands like stardust or heavenly fire, empowering those hands to heal the wounds of this world by writing poetry and transmitting the healing energy into those who read it. In this „Giant Boy“, as the famous sculptor and poet Boris Staparac named Saša, The Naïve and the Sentimental have merged perfectly, as perfectly as yin and yang, water and fire, light and darkness. Behind this angelic blue-eyed Tadzio hides an uncompromising, brave and articulate columnist and writer of the novel about the Yellow House: „I fall with the rain, courage is urging me to say to the people, NO“ - and also a gentle, vulnerable poet who, free from the desire for commercial success, carries his firefly (an embodiment of his guiding star) and seeks from all the gods the answer of all answers: „What is the meaning of our existence?“
Like haiku verses, the small, icy crystals of his poetry are condensed and reduced to the smallest number of words necessary to express the essence; slowly melting and dying in the heat of his dream of the desert, they lead us to endlessness, to the wandering stars, to the „Fake Tears of the Moon“, to questioning all the gods that preach about Love, gods who should finally become one, the all-seeing eye of the Universal Mind.
Saša Milivojev has evolved into one of the most inventive poets in the world! Besides impressionist moments, such as the firefly leaving and parting the Light from Dark, his new book speaks of the emergence of the fifth ice age. His lyrical subject travels through time, living all the disasters of the Planet Earth, from volcanic eruptions: „Who protects you / From the burning rain / Now that you are gone“, and the „Sun melting away“, to continental plates moving, deluges, global warming, poles melting, to „Waves crashing“ and „Towns sinking; Black mountains are crumbling / The locusts hiss all round / Gnawed bones / Float soaked“, and so on until the ultimate apocalypse and ice age. The collection entitled „When the Firefly is Gone“ assumes prophetic proportions when pictures of drowning continents assail the reader’s mind. Africa is the last to sink, the water level rising over the „tips of the pyramids“, after which „An endless plate of ice“ will be created; a camel will carry the lyrical subject as the victor, not unlike the epic heroes of old Arabic literature, but this time the camel „Stumbles over the tips of the pyramids…“
Finally, I would like to address Saša personally and give him my motherly support, as he is an encouraging young face of future Serbia, despite all the cowards, all the indifferent mediocrities, and all Soros’s payees: I whish you all the best, my beautiful boy! You have a heavy burden to bear on your shoulders. I see that some have already started accusing you of manipulation and ambition, saying that, by choosing the topic for this book, you want to achieve instant success regardless of the risks the topic may bear. Hang in there, fight and move forward. Many will hate you for your beauty, but I can see the sign on your forehead, the one written in invisible ink. Work hard and your dream will come true. I bow before the hardships and suffering you will have to endure; I bow like Zosima the elder bowed before Mitya Karamazov. I am with you, my little Tadzio!"
داليبوركا ستويشيتش
أستاذة الأدب، فنانة بارزة وملكة جمال سابقة في يوغسلافيا السابقة
عندما رأيت صورة ساشا ميليفويف للمرة الأولى في الجريدة، دمدمت شفتاي بصورة عفوية: تاجو! وكان ذلك أول رد فعل لي لجماله الملائكي، حيث تذكرت ذلك الشيء، منذ زمن بعيد، عندما كنت قد قرأت "موت في البندقية" من اجل التحضير لكتابة التقرير الفصلي بعنوان "روايات توماس مان" في قسم الأدب الصربي في كلية اللغات في بلغراد.
كان ذلك الجمال، الإغريقي الابلوني للشاب البولندي الذي عرفته من خلال وجهه، والذي لم يكتشف نفسه بعد. الجمال الذي ينتمي إلى نوع الذي أحبه توماس مان بطريقة مؤلمة، حيث العيون الزرقاء والسهول التي لا تحتاج إلى روح. وينتمي أيضا إلى مبدأ شيلار الساذج، مختلفا عن العاطفة التي تنفصل عن الحياة والتفكير وكتابة القصائد وتسقط في الرقصات.
وبعدها، تذكرت "طوني كريكر" الذي تحدث توماس مان في روايته عن شعره، أي، علاقته بالفن، بأدق صورة تعبيرية. تاجا ساشا ميليفويف الذي أعيد تجسيده في شخص هانس هانسين، مرة أخرى بتلك العيون الزرقاء الممتدة عميقا في الحياة، والتي تستمتع بكل لحظة فيها، مفضل ومدمج كأنه جزء في كل. وبعدها قرأت مقابلة معه وقليل من الأعمدة الصحفية وعددا من قصائد هذا الرجل الشاب، الذي هو مازال صبيا، ووجدت حينها الإجابة على السؤال الذي بقي يدور في نهاية تقريري الفصلي: ماذا كان قد حدث لو أن هانس هانسين حقق أمنيت طوني كريكر وقرا "دون كارلوس"؟ ألان عرفت، لكان قد كان ساشا ميليفويف. ذلك الشاعر الوسيم الشاب الموهوب هو تتويج لأكبر رغبات كريكر. هو هانس هانسين الذي قرا "دون كارلس". فهو مثقف، طموح، بارع، مليء بالأفكار، شجاع وذو بلاغة في أعمدته الصحفية، حساس ومعزول في وحدة مخيفة في متاهته التي سوف تجره منها يراعة صغيرة، بواسطة خيوط أريان، حاملة معها نور ألاهي. وعدما تحلق تلك اليراعة وتدحر الظلام، سيبقى شرارتها بين يدي الشاعر مثل غبار نجمة أو نار سماوية وستعطي القدرة لتلك الأيدي من اجل أن تشفي الجروح في هذا العالم، من خلال كتابة القصائد وحمل الطاقة المعالجة إلى العالم الذي سوف يقرؤها. إن السذاجة والعاطفة في هذا "الصبي المارد"، كما سماه النحات والشاعر بوريس ستاباراتس، اتحدتا بشكل مثالي مثل ين ويانغ، النار والماء، الضوء والظلام. فوراء الشكل الملائكي لصاحب العيون الزرقاء "تاجو" تختبئ شجاعة، لا هوادة فيها، وبلاغة كاتب الأعمدة الصحفية ورواية حول البيت الأصفر: "اسقط مع المطر، وتدعوني الجرأة لأقول للناس لا"، وكذلك الشاعر الرقيق والحساس الذي لا يسعى من اجل الربح التجاري، ولكن، حاملا يراعته على كفيه كالنجمة المرشدة المتجسدة، باحثا من كل الآلهة جوابا على سؤال كل الأسئلة: "ما معنى وجودنا؟"
البلورات الصغيرة المتجمدة لشعرة، قد لخصت وكونت من الحد الأدنى من الكلمات التي تعبر عن الجوهر، مثل قصائد هايكو، وتأخذنا بلطف وتذوبان وتموت في خضم حرارة أحلامه عن الصحراء، إلى حيث اللانهاية، والى التجول بين النجوم، إلى "دموع القمر الكاذبة"، إلى استجواب جميع الآلهة التي يجب أن يكون في نهاية مطاف وعظها للحب أن تتحد في شكل واحد في عين الفكر العالمي التي ترى كل شيء.
ساشا ميليفويف يقف مع كبار الشعراء الأصيلين في العالم. فبجانب اللحظات المثيرة حين تحلق اليراعة ونفصلان الضوء والظلام، يتحدث في كتابه الجديد عن ظهور العصر الجليدي الخامس. فمواضيعه الغنائية تسافر خلال الزمان وتقاوم كل كوارث الكرة الأرضية، من ثوران البركان: "من الذي يحميك / من مطر متقد / عندما لا تكون هنا"، وأيضاً "شمس تسيل"، إلى هدوء اللوح، الفيضانات، الاحتباس الحراري العالمي، ذوبان القطبان، تفتح الأمواج، لنرى بعد ذلك كيف "تغرق المدن". "جبال سوداء تسقط / جراد ينصب من كل ناحية / العظام مسلوخة / تحوم غارقة" وهكذا حتى نهاية العالم الأخير والعصر الجليدي. فالمجموعة الشعرية "عندما تحلق اليراعة" تأخذ بعدا تنبؤياً في تلك اللحظة عند قراءتها حيث تذكر بصورة جميع القارات التي تتلاشى، التي تغرق. حيث ستكون أخر قارة تغرق هي إفريقيا، وسيصل مستوى الماء إلى قمم الأهرامات، وبعدها سحل خلق "سطح جليدي بلا نهاية" وعليه يحمل الجمل موضوع غنائي مثل المنتصر، والتي هي سمة أبطال الملاحم والأدب العربي القديم، ولكن يتعثر الجمل على قمم الأهرامات.
في الختام، أود مخاطبيه شخصياً بصورة ودية وامومية وأقدم الدعم له، لأنه على الرغم من انف كل الجبناء والغير المهتمين الإعلاميين ومرتزقة سوروش، وأشجعه لكونه الوجه الجديد والشاب لصربيا الغد: أتمنى لك كل التوفيق في الحياة، أيها الصبي الجميل. ستحمل عبئا كبيرا على كتفيك. حيث إني أرى انه قد بداء باتهامك بتضليل الرأي العام وبأنك تختار مواضيع معينة من اجل الوصول إلى النجاح السريع، بغض النظر عن المخاطر التي تحملها تلك المواضيع. لا تستسلم، ناضل، وامضي قدما. سوف يكرهك الكثير بسبب جمالك، ولكني أرى علامة على جبينك مكتوبة بحبر لا يرى. اعمل بجد وسوف تحقق حلمك. فبجانب المعاناة والألم الذي يجب عليك أن تدفعه، انحني إليك مثل زوي الكبير أمام ميتسا كارامازوف. أنا بجانبك، يا صغيري تاجو
|
