offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 24 Dec 2010 10:32
Великог песника Скендера Куленовића обично повезујемо са поемом Стојанка мајка Кнежопољка, чинећи извесну неправду према његовим сонетима.
Ове године обележава се сто година од рођења Скендеровог, песника који је осећао трагалачко и налазачко задовољство у речима узвишеним, дубокосмисленим и свесадржајним. То је било препознато и од стране Данила Киша, и иних стваралаца.
Гласовити Куленовићев језик који су као прворазредну вриједност препознали многи, међу осталим, и Радомир Константиновић и Данило Киш. У есеју „Апсолутни Крајишник Скендер Куленовић“ аутор Филозофије паланке с нескривеним дивљењем говори о „изузетном језичком чулу“ Скендера Куленовића те додаје: „Његово знање језика јесте знање на граници бића и не-бића, на којој као да се, под пријетњом уништења, између 'ствари', егзистенције и ријечи губи разлика, тако да, на махове, ту бити значи говорити (…).“
Данило Киш пак свој есеј почиње дијагнозом: „Скендер Куленовић је био рудар језика (…) залазио је он у најдубље слојеве нашег богатог језика (…). Једнако у својим песмама као и у својим прозама, Скендер је бирао увек најтврђу реч, увек из најдубљих језичких слојева, увек из најтамнијих својих лексичких зона, јер је за њега најтачнија била она реч која је најдуже мировала у руди предања, она која је најмање истрошена, она која је најљуће звекнула на његовом језичном наковњу.“
У Куленовићу се препознаје тешки источњачки пригушени сензуализам, као и осјећање да једино што попут стећка може надживјети све илузије јест тешка реч матерњег језика.
Извор: http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%BA%D0%B5%D0%B.....0%B8%D1%9B
Пред крај живота Скендер је постао још рефлексивнији, и "интуитивнији". Као да је попут магнета био привучен личношћу и мишљу Спинозином, па је тако настао његов "петосонетни венац" назван Барух Бенедиктус де Спиноза брусач. Ових пет сонета појавило се тек после Куленовићеве смрти. Слобода, реч, мисао и спознаја, ако су прави, не уступају пред прогоном и анатемом. То је оно што провејава кроз Скендерове сонете посвећене узвишеном философу.
БАРУХ-БЕНЕДИКТУС ДЕ СПИНОЗА БРУСАЧ
I
”Кад би био свјестан, камен који пада
мислио би падам слободом своје воље.”
Те пијемо млијеко из небеске шоље
мислећи да је вино наших винограда.
Пих га тако и ја, али једно вече
кроз прашински свемир моје брусионе
драгуљ што га брусим у брус мени рече:
”Ти си као и ја, слијепче васионе!”
”Док бијах под земљом, бјех црн без свједока.
Сад искрим под сунцем у твоја два ока.
Мраку или свјетлу, ја сам само шкриња.
Тек, копачу мисли, кад испод свог чела
креснеш драгуљ-мисо, природа без вела
скочиће ти на длан, свероткиња сиња.”
II
Те зађох за чело, у прашуму ума:
он, мезгра појиља из безданских руда,
вршике јој тјера пут звјезданог спруда,
ту да цвате мирна, без змија и пума.
Ал, око чела обруч: свемир, бесловесна,
глухонијема, слијепа прашума прашумā.
Невина а само разбојство и чума.
Сама и бескрајна, а сама себи тијесна.
Авет – прогута ми све молитве плаве,
бројанице срца позоба ко мраве.
Нема другог бога осим ње све-бога!
Нема другог бога ни иза мог чела
осим ње све-бога што кроза ме дјела.
Лаж је рај и пако, лаж је синагога.
III
Ал, зна и да буде сунцу изђик лала.
Звонки драгуљ жудње под брусом славуја.
И пчела жедница нектара и бруја.
И дуга, спојница небеса и тала.
Лађа пуна свег, у глад и прње луке.
Кроз неброде смртне пребродница скела.
За грбе неправди праведна ли бела.
Поклич буне часне што узвитла пуке.
И оловка оштра што у поноћ ума
срачуна брзине галаксија свију
и колика им је тежина и сума.
И од злата перо што пише поезију.
Доброта што кане на ране нам мана.
О слава јој, слава! Хосана! Хосана!
IV
У свом страху да му не ошугам овце,
рабин златоусти зовну ме и каза:
“зар не видиш грешност лажног свог топуза?
Такав ум, па зар ћеш међу црнословце?!”
”Већ талет пригрни и Талмуд пољуби!”
Окренух му леђа и одох без збогом.
А сутрадан јекну клетва синагогом,
сијевну ко мач огњен да ми главу сруби:
”Проклет нек је дању, ноћу проклет да је,
проклет када лијеже, проклет кад се диже,
проклет када ногом на кућни праг стаје!
Проклет ко с њим и ријеч, ко му приђе ближе,
ко борави даље с њим под истим кровом,
и ко се поведе за кужним му словом!”
V
Послушаше, постах ја шугава овца.
Дјецу ми шаљу по своје окуларе.
Нико да ми купи ма и наочаре.
Ни од кога ријечи, од никог ни словца.
Катедру ми дају једну са далека
ако будем трезвен ко сви што се кају.
Нећу, волим слушат ноћне псе што лају
и хљеб тврди дробит у шерпицу млијека.
И испљувке крви купити пешкиром.
Узмем прегршт неба, вагам, дах ме пита:
је ли ти рукопис стиго до зенита?
Већ главиња пламен свијеће над папиром.
Нека. Ја сам камен што свом мијесту пада,
без страха, без жала, без тлапње, без јада.
Dopuna: 25 Dec 2010 7:06
НОТУРНО
Луд, сатир блуда те је ноћи њакао,
то зачеше ме у крвожеђи чула.
И најприје срећна помрчина тмула,
а онда се родих у свијетли пакао.
Док су у блудној једначини јечали
родитељи моји нерођене воље,
црни консилијум, окрећући шоље,
ђаволи неки о мени су вијећали.
И смислише мене из моје амебе,
а ја се згрчих за некога себе -
вијеће се само с тихим о-хо згледало.
И ево, ноћас, у мраку жутих свијећа,
црни консилиј о мени опет вијећа -
ћутећ ми тура пред лице огледало.
"И у Нотурну - који је за разлику од осталих сонета сачињен од мало шареније, небирљиве лексичке грађе - постоји један сличан преломни тренутак:
вијеће се само с тихим о-хо згледало...
Као да је сав дотадањи колоплет речи Нотурна, узвиком о-хо, гурнут до на саму ивицу хумора. Међутим, сонет није прешао на другу страну. Ово ономатопејско зрнце обасјало је ивичну путању којом се сонет даље запутио, једном новом, искошеном светлошћу. Једна малена, као случајна реч, извукла је читав сонет из анегдотског амбијента и лирске наивности на оштру ветрометину живота, на којој нема обмана."
- Стеван Раичковић
Dopuna: 26 Dec 2010 11:27
Почеци Скендеровог песништва сежу до Оцвалих примула, односно до 1927. године. Сонетима се песник вратио тек много година касније (шездесетих година прошлог века). Првотну распеваност и умилност замениле су опорије и брижљивије одабране речи, па је и стих постао бременитији и "тежи".
Да видимо саме почетке Скендерове сонетне распеваности.
ОЦВАЛЕ ПРИМУЛЕ
I
То су топле кћерке влажних завјетрина.
Скривене и њежне, за сунцем се жуте.
Без мириса, на дну жутих крви слуте
скора ишчезнућа с доласком врелина.
Као да су мртве. Али оне ћуте
у срцима жутим страст млаких топлина.
У њедрима врије сок, струји свјежина,
ал' примуле меке и титраве шуте.
У сивој екстази посљедњих булбула,
у чашкама бијелим процвалих поноћи,
заплакаше очи скривених примула:
у сванутне свиле лат се по лат руни,
оне осјетише да ће скоро проћи
и да ће их некуд одвест врели јуни.
II
Осјетише драгост меких миловања,
али кћерке жуте напуштене цвату.
Жељеле би грлит прсте бијелих ткања,
страст нечијих длана ћутјети на цвату.
Налише се очи жутине и сјања.
Свака скрива душу титрањима сткату
и у завјетарја жуту љубав склања,
докле орхидеје трепере на влату.
Неко с бријега слази. Осоја мируше.
Чекају га пуне расцвалих чезнућа
с чеврмама танким прежутога злата.
То кукуријек цвате, цват зелена врата.
И расткане чежњом врућег повинућа
њих опија мирис из његове душе.
III
Мислиле су помријет када гиздав стиже,
и засјаше чашке јагорчика јарих.
Он снажно мирише, искри се и жари
и, низ ткива ноћи, све ниже и ниже
на њих пада. Клоне. Жути нектар лиже
и житкога сока што га врачар стари
за примуле жуте у венама свари
свакој по кап кане и пијан се диже.
С влаћу бијелог сунца у дну жуте чашке,
ко сутонске звијезде у сребрне сјене
чекају га да се опет мртав спусти.
А он као витез завјетрина густих
препун задње зоре сипље прве прашке
на њих што му с даха стрепе престрављене.
IV
О давно си давно, Дијете, пути бијеле,
отишло гдје и сад можда која цвјета!
Ал' примуле јаре мог су срца свеле
што раскрише чашке с прста ти и пета.
И, сад, када ћутим у пожаре љета
на капцима сцвалим тешке длане вреле,
и кад житки поднев с кора и дрвета
љуљов мирис точи соковине зреле,
на дну свих сазрења, низ јечмове пламне
и сад прсти моји давну млакост слуте
коју убра срце с првих твојих цвања:
низ снијег што не копни, у гудуре тамне
слазим твојом стазом, док она, све тања,
као млијеко тече у примуле жуте.
V
И, сад, давно мртва, крв у мени спава.
Низ јечмове лутам, свалих трепавица,
да сагорим чежњом једрих жетелица
од сунца и српа уз дух боли глава.
Жита су висока, плава и преплава.
Низ међе миришу сунца иванчица.
О оцвале кћерке мојих првих трава,
у срцу ми згара сјеме ваших клица.
Да вас барем убрах у првоме јару,
да вас бар поклоних срца које душе,
сад бих имô брата да уз мене лута
низ сједрала жута, жута и прежута.
И, сад, не бих гинô, пун клонуле суше,
знам: ви бисте цвале по моме мезару.
Dopuna: 15 Jan 2011 22:03
ПИСМА
Кућно поштанско сандуче, и иста те иста дилема.
Извадим кључ, па кажем: Боље, не отвори!
На сва та драга писма што их унутра нема
буди сандук ћутње и ништа не одговори.
Кажем, не отворим, и опет у ме зрене,
љута што је будим, црна мачка празнина.
И у једном куту, од пријатеља ил' жене,
писма што неће стићи чита паучина.
Рука тад затвори сандук - то шкрине кључ без руке.
Очи још окрзну име - то гледају очи без зјена.
Тренуци отрезњења кад сазнам да нема ме више,
и да се то свакога јутра направим од жбуке.
Ничега више нисам ни облик ни сјена.
И као самој себи само празнина ми пише.
ЕВО ЧЕЛОМ СВЕГА
Ево челом свега клонусмо по столу.
Дај нам једну несвијест од сна истинскију,
ти још, муњо нечег, што се оте болу.
Дај нам благу тмину којом мошти спију.
О кресни - жиље нам тргни у свом ласу
из свега, а, ждрале, што у нама чекаш,
врати нас у љуске што их пијесак засу!...
Зовнемо - из мрака не дође ни јека.
Очи потонуле на дно свог жилишта.
Кријеснице сјећања згасило је ништа.
Бестраг и самоћи... То - мрак смо локвања:
растворимо чашку: сунце, зађи у нас!
Прегршт је плавети дрхтава нам круна
и стрепње: глух шишмиш премотава ткања.
|
