Slobodan Marković - Libero Markoni

• 4Ovo se svidja korisnicima: jelkica7, Peca, Bane Damnjan, dedak
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 19 Okt 2009 10:18

Рођен 1928. године у Скопљу, Слободан Марковић (алиас Libero Markoni) је и чином рођења био предодређен за нутринску спрегу са кафаном; родио се, наиме, у просторији баш изнад улаза у кафану "Идадија". У Љубљани је начинио прве кораке, а детињство и младост провео у Пећи и Београду (на знаменитој Чубури).

Иако му је било познато да је свака љубав без будућности, то му нимало није сметало да љубављу пише и дише.

Није желео да извлачи корист из чињенице да је активно учествовао у борби против фашизма.

Сам је написао увод у књигу изабране поезије "Једном у граду ко зна ком". О себи и свом схватању уметности изјаснио се овако:
Citat:Уметност је мој живот. Нисам се трудио да у свемиру нађем сличност са собом. Знам да сам уникат и да немам двојника. По свој прилици, нећу ни имати потребе да га ангажујем.

По личном осећању, прошао је путем од интернационалисте и космополите ка безграничном универзализму.
Citat:Регионалне кловнове надуване национализмом, жалим. Моја сестра заиста спава на Поларном Кругу у спаваћици од фокине коже. Ноге перем у Нјујоршкој луци. У Азербејџану имам унука... У Истамбулу деду који носи црквицу на длану. Извор киселе воде у Царској Лаври Високим Дечанима, моја је клиника, и моје опоравилиште.

Као млад, одушевљавао се Макијавелијем, Бергсоном, Марксом и Наполеоном.

Изванредно осећао поезију Јесењина, и сачинио неке од најбољих превода песама великог руског песника на српски језик.


ОЗДРАВИЋЕМО

Разболесмо се свесни своје таме.
Криви су слутим разни Паганини.
Голуби огња слећу јој на раме,
а ја се купам ходећ по тишини.

И ништа нису кажем саркофази
Кад цвеће вене у најлепшој вази.

И ништа нису старе пирамиде
кад смрт зелена свима исто иде.

И ништа вина, ништа ресторани
кроз које лудо провитлаше дани.

Оздравићемо свесни свога зрака
захвални можда некој малој птици...
И слушаћемо сваког срећног мрака
како гудало умире на жици.


У МАЛИ ДАН

На прозор слеће лишће с крова.
На кров је пало с јабланова.

Све је зелено и све нуди
лепоту од које се луди.

Узимам само што је моје,
а то су две-три рпосте боје.

Црвена боја старога крова
и црна као моја слова.


* * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.


ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
ти ћеш имати топли дом

и прозор с видицима без дна
и собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о, ја ћу тад
престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
светлеће у ноћи твој топли дом.


ЧАШЕ

Последње остају оне насред стола.
Некад пуне смеха, некад пуне бола.

Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.

А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.

Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска

и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.

Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бола.


ОДЛАЗАК

Не дај ме никоме. Узми све моје:
и пртљаг
и капут искрзан
и све светиње.
Тужно шуме гробља, још тужније хвоје.
Ипак љубим ведар
очи детиње.


ОДЛАЗАК БАКАРНЕ ПТИЦЕ

Завршава се главе моје пут.
Није легла у руке године толике.
Чак сам и ледних суза нетакнут,
и све што сним прелази у слике.

И ти што полазиш у дим, а смрт се приближава,
не занемари пакао мојих тегоба.
Још сам ту, а већ спава
њеног ока сјај у хладу соба.

У дивану где моћ тишине туробно влада
нека ноћ очајна још цвили.
А бакарна птица одлеће из града
у коме смо до јуче живи били.


* * *

Дошло је време деобе, девојчице.
Поделићемо имање наше:
улицу ову и порушен зид Музеја...
Ја ћу ти дати као приде сребро света
и неухватљиво злато.
Добићеш и ограду: филарете зелене.
И комад сулуде шуме.
Добићеш и мој одлазак неминовни.
Дошло је време деобе, девојчице.

За себе ћу задржати нејака рамена твоја.
И ставићу ти преко лица своју велику шаку
као маску посмртну.
Заиста, све облике твога лица
задржаћу на чувању до краја.
Колена ћу занемарити. Отићи ћу. То је све.

Дошло је време деобе, девојчице.

Dopuna: 20 Okt 2009 7:41

Више од шездесет књига објавио је Либеро; ако се зна да му је отац Димитрије, официр Војске Краљевине Југославије, био писац и новинар, те да је Слободан растао између Пећке патријаршије и Високих Дечана, заиста није чудо што је постао право чудо од песника и људина од човека.

Као гимназијалац, по уласку албанских и италијанских фашиста у Пећ 1941. године, депортован је у логор у Каваји. Али, ко може орлу да сапне крила? Млађахни Слободан је успео да побегне из транспорта, да се потом скрива у Пећи све до успешног пребацивања код мајке у Београд, где је затим похађао Четврту мушку гимназију, из које је 1943/44 одведен у логор у Смедеревској Паланци (имао је 15 година, а већ логораш!). Касније је наставио школовање у Трећој мушкој гимназији, а матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. године. Студирао је југословенску књижевност при Филозофском факултету у Београду.

Од наведених 60 и више књига, тридесет две су збирке песама; Либеро је писао и препеве, путописе, репортаже, краћу прозу, драме, сценарија, приређивао антологије... Навешћу само неке наслове његових књига поезије: После снегова, Свирач у лишћу, Морнар на коњу, Пијанци иду дијагонално, Седам поноћних казивања у кључаоницу, Ведри утопљеник, Три чокота стихова, Црни цвет, Икра, Умиљати апостол, Посетилац тамног чела, Тамни банкет, Уклета песникова ноћна књига, Елеонора жена Килиманџаро, Једном у граду ко зна ком (штампана поводом 50 година од песниковог рођења и 35 година књижевног рада), Чубура међу голубовима (Либерова поезија и цртежи) ... Последња, Јужни булевар, објављена је после његове смрти, а приредила ју је његова Ксенија (супруга и верни пратилац).

Либеро је дисао Јесењином. О томе сведоче и његови препеви песама великог руског песника у књигама Ко је љубио тај не љуби више и Растаћемо се уз смешак нас двоје.

Светски путник који је, по властитим речима, "опловио четрнаест мора", налазио је душевно смирење и духовно воздизање у метохијским манастирима.

Судбина је хтела да, осим животних тренутака, са Милошем Црњанским подели и вечни мир. Истога дана су рођени Либеро и Милош, 26. октобра; Либеро је био тај који се, у време хајке на Црњанског и бацања анатеме на личност овог изузетног писца, усудио да објави поему "Стражилово" (као уредник у недељнику "Наш весник"); по доласку Црњанског у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада су у истој гробници, у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.


Сибини

Не мора да се деси ни смрт, ни киша, ни туга.
Увек се враћаш тамо где си са њом седео.
З б о г о м ! - јавља ти брод у магли.
З б о г о м ! - звони пруга
одлазећ у ноћни предео.

Самоћа у којој свене све топло и мило
проноси касне мелодије.
Не жари...
Као да је још ту. Као да је и није било.
Мало још за мене мари.

Отишла је на Неву са њим, далеко, моћна.
Сад је Северна лепотица.
Снегуљица...
На трепавици уснула јој пахуљица,
а гасне светиљка ноћна...

Не мора да се деси ни смрт, ни киша, ни туга.
Увек се враћаш тамо где си са њом седео.
З б о г о м ! - јавља ти брод у магли.
З б о г о м ! - звони пруга
одлазећи у ноћни предео.


* * *

Неки човек с цигаретом
дигнуте јакне, обод низак,
тумара поспаним светом
у коме му нико није близак.

Он самог себе наговара
на пустош очајних сванућа
и низбрдицом тротоара
стиже до последњих кућа.

Ту га лавеж изненади,
па да би могао даље,
нову цигарету вади,
а пред њим видик спаљен.

Он је дух нежан међу злима
и у себи је сасвим скрио
тргове Париза, Беча, Рима
на којима је срећан био.

Он опет иде тамо. Сведе
лак рачун на фронтијери,
и, не изазивајући неред,
будућност лакому измери.


ЦРНИ ЦВЕТ

Црни цвет на реверу.
Лампе и град са ресторанима.
Ја жалим за добрим данима
пијан на старом скверу.

Више ме неће тронути пад
кише мале по коси и по лицу.
Сад личим на рањену птицу,
која не воли град.

Црни цвет - мој нови знак.
Сахранио сам топле сате.
Жене пролазе, блистају се и злате,
а ја нестајем у мрак.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ред је да и овде, мало опшириније, напишем коју о чувеном Либеровом темпераменту и дружељубивости, која је своју кулминацију досезала, дакако, у кафанском окружењу.

Елем, Либеро је је у једном периоду свога живота ухлебљење нашао у чувеном листу "Борба" (тзв. "црвењуша"). Суботом су пажњу читалаца привлачили његови прилози. Но, "тврдом угледу" реченог листа није одговарала Либерова разбарушеност, а поготово не свакодневно опијање. Реши тако редакција листа да "преваспита" Либера, и да му омогући плаћени боравак и лечење у швајцарском санаторијуму за лечење зависности од алкохола. Пратилац му је био ни више ни мање него Слободан Глумац, главни уредник листа, сјајан новинар и још бољи преводилац, веома заслужан за покретање и дугогодишње трајање конкурса карикатуре "Пјер" (његово име носи значајна награда у области новинарства). Јавила се потреба да се у швајцарском конзулату у Милану среде неки папири, па је Слободан Глумац оставио свог имењака и колегу у једном кафанчету. Није се много забринуо због остављања Либера у "природном окружењу", знајући да овај нема пребијеног динара (пардон: пребијене лире) у џепу; наручио му је лимунаду, и безбрижно се запутио ка конзулату.

Испоставило се да је сређивање формалности потрајало дуже, него што је Глумац очекивао. После неких три сата вратио се у кафанче. А тамо - призор за сваку историју кафанских дешавања: Препун астал флаша пића, разбарушени Либеро даје такт и запева прве стихове: "Тиии ме, Мииицо, нееее воолеш...", а италијански конобари дигнути на шанк, као и присутни гости, отпевају: "Цисто сумлам, цисто сумлам"... О томе како је плаћен позамашни цех, и данас има више верзија.

За оне који не знају речену песму, ево стихова:

ТИ МЕ МИЦО НЕ ВОЛЕШ

Ти ме, Мицо, не волеш
(чисто сумњам, чисто сумњам),
ти ме, Мицо, не волеш.

Хоћеш да ме разболеш
(чисто сумњам, чисто сумњам),
хоћеш да ме разболеш.

Скини, Мицо, кецељу
(чисто сумњам, чисто сумњам),
скини, Мицо, кецељу

да не легнем на земљу
(чисто сумњам, чисто сумњам),
да не легнем на земљу.

Легни, Мицо, до мене
(чисто сумњам, чисто сумњам),
Легни, Мицо, до мене

да ми срце не вене
(чисто сумњам, чисто сумњам),
да ми срце не вене.


БЕДА

Беда је сулуда и сија од броката коме се не живи.
Фотеља старинска окачила се о балкон над градом,
а пролазници бели, плави, зелени, сиви,
час се у небо пењу, час су пред сулудим падом.
Беда је сулуда крпа. Од ње заставу не шију девојке које мазим.
Лажем их уместо сунца. Сипам им у ждрело белину.
О, па ја ћу тек данас сасвим да уобразим
како сам огрнуо црвену пелерину.

Беда је сулуда мати чија се деца гложе
и чије се кћери боду у арени.
Узалуд им новцем ватру под дојкама ложе
којекакви слупани сумарени.
Беда је паучина у соби где нико не спава,
већ где се мртваца снених одвијају гвоздене змије,
и гмижу тамо где камен Јупитер обасјава
и где се без срца, у сенци џелат крије.

Беда је џелатова мати са ножем дугим и оштрим.
Њено је време кратко. Блесак. Зрно песка. Гнусоба!
Зауставићу је голорук, као казаљке на ПОШТИ,
и, преокренућу башту, с почетка, и, на крају оба!
Беду кљуј у теме! Друго шта би?!
Њу није дотукао Лењин, Капетан Земље!
И док пада сумрак на Океане и на Средоземље,
моја ће рука коначно да је зграби!


* * *

У мрачни сам те бацио шахт,
а нисам знао твоје име.
Тад је на торњу полудео сат.
Молио неко: добра ноћи, скриј ме.

Цртао сам само за шанком модар цват
и сањао твој гроб сред тишине
са обелиском ко твој бели врат
у леду своје убилачке зиме.

И сасвим сулуд, свима непознат,
пребијен од многих маски што ме виле,
у лаком скоку на последњи кат
попео сам се катедрали силе
а за олтаром се церекао брат
уз монахињу голу с пунђом свиле
која је богу била надохват.

И ту на греди где паук смисли спону
ко да је записао апостол Лука слова,
дошло ми да погинем у звону
изнад пејзажа, торњева, сламна крова.

Не зато што је жетва прошла и што ћу мрети
с хиљадама вртова у истом часу,
већ што сам кобан мрав на ужасној планети
који се надао љубави и спасу.

Па ипак ту си негде! Кап у гласу!
Чекаш да црква узлети.
Никога нема. Са мачем о пасу
силази нови бог с врлети,
а око њега дивокозе пасу.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moj tata ga je cesto vidjao u jednoj staroj kafani na Cuburi, gde i zivimo i govorio je da ga je Libero odusevljavao, izlazi bi iz kafane, onako ogroman, razbarusen, "veseo" rasirio bi ruke i naglas povikao: Cuburo, majko!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Hvala Tuzoru, što je osvežio sećanje na Libera, pesnika koji je obožavao i slavio život, a završio ga na tragičan način. Jednom sam u nekom časopisu pročitao nekakve kontraverze oko njegove pogibije.Da li neko zna nešto više o tome?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane Damnjan, TiSi
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 26 Okt 2009 19:49

Jass.mina ::Moj tata ga je cesto vidjao u jednoj staroj kafani na Cuburi, gde i zivimo i govorio je da ga je Libero odusevljavao, izlazi bi iz kafane, onako ogroman, razbarusen, "veseo" rasirio bi ruke i naglas povikao: Cuburo, majko!

За Либера, Чубура је била оно средиште Сила које препознају само песници са моћима да надземаљско призову у овоземаљско. Живот који је Либеро водио могао је необавештене да наведе на погрешан суд о његовој предаји пред овоземаљским чарима, хедонистичком начину решавања свих мука и препуштању страсти пропадања.

Ево какву је песму испевао својој Чубури, и Чубурцима:


ЧУБУРА
(део Поеме)


Ми, људи, Чубурци,
родољуби, ђаци, и сулуди играчи
ДОМИНА, МУНТЕ И РАТА
исправљамо своје вратове кад груне пролеће.
Где одоше ти кловнови Чубуре,
који су само мислили на каранфиле, на музику и на Отаџбину!
Малена моја Чубуро, зелена земљо,
распевана крајино, на брегу! Диши!
Остани бар још мало, док живим.
Још који дан сиви. Још који дан благи.
Остани да те видим под небом мајским
кад свићу девојке нове и за мене и за тебе!

О, Чубурци, ако вас још мало има,
чувајте своја топла недра! Дишите!
Дишите дубоко, Чубурци!
Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи,
који лутате бреговима преосталим!
Покажите како се дише и умире
за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац,
са будилником који сто пута иде на поправке,
и много пута не звони и не буди у прави час,
а ви сте будни пре њега!

Дишите моји Чубурци! Мала, али смела војско!
Недисциплинована војско! Ратничка војско!
Дишите и живи и мртви Чубурци! Дишите!
Нека сви виде како се дише са чанком скромне леће!
Дишите Чубурци! Помрли су бунари наши,
а можда ће и жуте фасаде кућа
бачених у липаре, међу ниске ограде!

Дишите Чубурци! Ви сте време овога града!
Најбољи синови Београда!
Вама пристају и памучне кошуље и гумене чизме
и стари револвери.
Ви сте смели возачи оронулих камионета!
Ви сте луди другари! Дишите!
Покажите људима, дошљацима,
где је извор ваздуха и где су бакље јутра!
Дишите Чубурци безазлени. На сваком месту!
Будите орни и храбри!
Дишите браћо моја, другови моји! Дишите, дишите дубоко!

Dopuna: 29 Okt 2009 17:36

Ксенија Шукуљевић-Марковић, Либерова супруга, музејски саветник по звању, приредила је две књиге поезије свога Слободана: Јужни булевар (објављена после његове смрти) и Запиши то, Либеро. Много је дала од себе и у припреми књиге Либерових песама и цртежа Чубура међу голубовима. Као десетогодишња девојчица, први пут је видела (тада двадесетдвогодишњег) песника, чијом су разбарушеном појавом бабе плашиле децу.

Citat:Jednom je neko dete zaneto igrom zaostalo nasred ulice a ostali su s užasom iz sigurnih skrovišta posmatrali kakvo će se zverstvo zbiti. "Onaj pesnik" je uzeo dete, podigao ga uvis kao da će ga vinuti u nebo, poljubio ga u kosicu i nežno spustio na tle. Posle tog otkrića Ksenija je, lično, kamenom razbila prozor babi i s dečjim prkosom izdržala prekore svoje dobre majke. Mnogo godina kasnije saznala je da je on tada, sa dvadeset dve godine, za sobom već imao jedan nesrećan brak iz kojeg je izašao uskraćen za ljubav i sina.

- Onda je moja starija sestra, već studentkinja književnosti, donela kući njegovu knjigu pesama "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu" – seća se Ksenija živo. – Upozorila me je da to nije literature za mene; bila je to bačena rukavica i ja sam iz inata, dok je ona bila na predavanjima, naučila jednu njegovu poemu naizust. Za mene on više nije bio mladić što zamiče našom ulicom, već pesnik. Viđala sam ga tada često u najrazličitijim prilikama…

. . .

- Mislim da je on mene prvi put primetio kada sam imala devetnaest godina. Bilo je to jednom prilikom kada sam se bukvalno sudarila s njim. Događaj se zbio na uglu Makenzijeve i Ulice Koče kapetana, na ulazu u staru kafanu "Novi Beograd": prolazila sam tuda, Slobodan je upravo izlazio. "Gle ti male", izustio je i odmerio me od glave do pete. "Izađi Ričarde, da vidiš čudo", doviknuo je nekom unutra, a ja sam mnogo godina docnije saznala da je Ričard zapravo njegov sabrat, slikar Slava Bogojević. Mislim da sam bila crvena kao bulka, dok sam žurno odmicala ulicom plašeći se da se osvrnem. Bio je tako lep…

Prošle su dve decenije od tog slučajnog susreta, Slobodan je već uveliko ušao u istoriju srpske književnosti, antologije i udžbenike, dok je ona bila kustos od karijere u Muzeju pozorišne umetnosti.

- Došao je nenajavljen, banuo oko jedanaest, kao "advokat" slikara Dragana Savića, kome je Muzej dugovao neki novac na ime honorara. Ostao je do pola tri, a da Dragana nije ni spomenuo. Kad je ušao, ponovo me je odmerio, onako, i pitao odakle sam? "Sa Čubure", promucala sam. "Sa moje Čubure?!", upitao je zgranuto, kao da ne veruje da sam mu ipak promakla. Nisam znala kako da ga oslovim a da ne pokažem da ga poznajem odavno. Odlučila sam se na – pesniče! "Pesniče, moramo da zaključamo muzej", promucala sam i raspršila magiju njegove priče. A poveravao nam je šta je doživeo za vreme sopstvene kliničke smrti. Čudesna priča, ali i velika čast; jer on to nije pričao u kafani, već nama, zbunjenim a zadivljenim ženicama, kustosima… Valjda nas je procenio? Bio je april, mutilo se na kišu, a toplo, kao usred leta. On u beloj uniformi. Pružio je dlan, pa rekao: "Pale su dve kapi. Ja ću opet doći!" Uzdrhtala, vratila sam se u sobu Vere Petrović i rekla joj s uzdahom: "Ja bih ovog čoveka mogla da volim". "I ja", odgovorila mi je.

Viđala ga je, potom, kad god je dolazio u Trnsku ulicu, u kuću neke ruske porodice u kojoj je pronalazio utočište od života kad mu dođe. Tu je živeo njegov advokat, a on je stalno bio u nekakvim razvodima.

- Ponovo smo se sreli licem u lice tek aprila 1980. godine, ispred "Beograđanke". Opet sam se zbunila. Bilo je neočekivano. Hteo je tada da mi pokloni knjigu "Jednom u gradu ko zna kom", koja je upravo objavljena, ali je "Prosvetina" knjižara preko puta već bila zatvorena. Odveo me je na kasato i kafu u beli salon hotela "Park", koji se nalazi na mestu gde je nekad bila njegova omiljena kafana "Složna braća". Bio je bled i govorio mi je neke stihove; uznemirila sam se toliko da sam samu sebe štipala za nogu da se ne bih odala. Nikada mi nije poverio šta je to, koji su to stihovi, uvek se zagonetno smeškao. Danas pomišljam da su to oni koje je, mnogo kasnije, posvetio meni? Posle me je ispratio do vrata, a moja mama je rekla: "Oh, imamo goste!" Od tada smo bili zajedno, sve do 30. januara 1990. kada me je prevario i otišao predskazavši u jednoj svojoj tek napisanoj pesmi sopstvenu smrt. Ostavila sam ga tog dana samog nakratko, otišla na sahranu Todi Čolaku…
http://www.politika.rs/ilustro/2298/3.htm


* * *

Срце моје, ко зна, можда се размекшаваш,
правиш места за неког несрећника, болесника.
Бдиш, лудиш, молиш, не спаваш,
а град је препун мрака и злих слика.

Ти би се видим удубило да можеш.
Чак би и колевку за нахоче сочинило меку.
Направило би му ципеле од сопствене коже,
само да га друмови не пеку.

Ти би свима жалосним, без друга
дало по комад братства, да сваки створ схвати
како постоји ипак и сат радости
када не мора да се умире и пати.

Ти би у оног што мре, крв кануло,
и уместо хиљаду умирућих, ти би куцало, било.
И ти би све учинило да би свима свануло
и ко дете вихора по баштама се вило.

На крају, ти би ко безумно пиће
опило свет мучан док олуј хара и баца.
Теби се у мраку света непрекидно свиће.
Срце, ти си расад пољубаца!


ТАМНИ БАНКЕТ

I

Дотако нисам фосфор свица,
мада ми нокти ноћу горе
ко крваве очи птица
које налећу на прозоре.

А да л ће наћи иза окна
мене што живим попут дима,
мене кога већ дно узима
са белуцима иза окна.

Не питам, јер тетура
приказа моја ко да слави
смрт што ми се на руци плави

на Дунаву, у сивој трави...
Док негде испод абажура
лептира ноћног паук дави.


II

Шта да ти кажем на прозору дана.
На одласку из покрајине зала.
Ти си тако добра, али за мене мала.
И већ сам тихо пошо из твог стана.

Ти знаш за тугу што у мени кључа
Ко врели извор земљи, ту, на сиси...
Ти можда јеси љубав. Можда ниси.
За твојим столом луди облак руча.

Стигни ме ако имаш воље!
Заустави ме, јер ћу ускоро поћи
на банкет луди, у загрљај ноћи.

И више никад на Падини света
неће такав ноћник са звездом да шета,
нити ће таква песма да загрли поље.


IV

Сви дављеници кроз мене ће рећи
свету правду, љубав за лептира,
љубав за цврчка који сетно свира
о лепоти, вечери и срећи.

И само ми је жао једног дана
кад и ја будем на банкету чуда
што ће из неког малог ресторана
потећи песма исто ко ја луда.

И што ће она некоме да врати
оно што мени нико мого није.
Ни дани среће. Ни весели сати.

Био сам увек тамо где се пије.
И нисам знао да ћу себе дати
великој води што ће да ме скрије.


IX

Ружама нема спаса. Сати иду
од торња до торња ко птице у лову.
И, онда опет на црквеном зиду
чекају, ћуте, док их не позову.

А њих ће звати, јер су наши сати,
наше сузе, поноћ нашег вида,
песма што ће можда да нам врати
трешње страсти и јабуке стида.

Не број зато злато трептај свести.
На дну има таме као жеље.
Свега има, ал нема постеље...

Нема столца на који ћеш сести.
А вода носи. Испод млина меље.
И расипа хлебове по цести.


XIII

Све је некад само суза мала
ил у оку, ил на окну дома.
Чаша цвећа, радост сред астала
после ноћи, после слатког лома.

Срећан можда од тих малих ствари
нећеш наћи огледало свега,
а с девојком говоре бунари
после кише, или после снега.

Све је само мали лет лептира,
крупна булка, страсног жита шапат.
Живот свица над рукама мрака.

Можда облак сред птичијег пира,
или тамна замагљена папрат,
или звезде одбегле из шака.


XVIII

Љиљани знају шта девојке снију.
Велике воде шта девојке греше.
И сад се неке из дубина смеше
и својим муком слатке грехе крију.

Не треба нико више да се дави,
јер нема места у водама света
кад плове браћа до задњег банкета
на Волги, Одри, Дунаву, ил Сави...

Ја не знам реци име, али слутим
да неће бити тако ведра слава,
јер дављеници и њихова јава

слични су каткада онима што трају
под бестом шумним, ту, у завичају
крчми, весеља, љубави и трава.

Dopuna: 02 Nov 2009 20:18

Легенда о Либеру с правом је настала и проширила се, јер се плела око човека коме околности никада нису биле изговор, нити сметња у самоостварењу. Кажем "с правом", пошто је песник у својој песми написао: "Моја су права законита. / Ја сам им законодавац. / Ако ми душа помахнита, / душа ми и даје правац". И махнита душа чистоту своју чува, ону исконску везаност са својом прапостојбином, а то што махнита - е, па утицај такозване "реалности" није занемарљив, нити је лако прозрети опсене свакодневног живота. Понекад стваралац који то прОзре, затражи у алкохолу нешто што му омогућава да то што је прозрео и прЕзре.

У својим забелешкама једноставног назива "011 (100 недеља блокаде)", Момо Капор је описао чувено Либерово умеће у "кафанској кошарци". Да не бих препричавао, ево цитата:
Citat:Obišao sam mnoge zemlje i gradove, ali još nigde nisam video da neko, kao u Beogradu, igra igru zvanu "ubacivanje šibice u čašu".
To je, inače, jedini sport kojim sam se strasno bavio čitavog života.
Pred Kalenić stižu lokalni pijanci. Pošto najpre ispiju pokoje žestoko piće ("klin se klinom izbija"), i pređu na špricere, oni mole kelnera da im skloni sve sa stola i skine stolnjak. To je znak da će uskoro započeti čuburski šampionat u ubacivanju šibice u čašu.
Kafanska košarka!
Šibica se ubacuje sa ivice astala, a čaša je postavljena na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača.
Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše.
Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...

ТиСи би, вероватно, замерио Момчилу на изразу "покојни", поготово што је тешко не само схватити, него и повезати га са личношћу Слободана Марковића. Легенда о песнику добија и призвук нечега магичног, тајанственог и пророчанског, ако знамо за Либеров несрећни пад низ степенице и то повежемо са следећом његовом песмом:

СВОЈ ПРОРОК

Умрећу кад слутим
иза жалузина
с гостом огрнутим,
и без капи вина.

Он ће тад побећи
у гнезда далека
да ме тамо чека
у белој одећи.

Биће то диван пад.
Обожавани мртвац. И у име свега,
понеће ме на рукама град
као кнеза последњега.

И у мој обожавани Двор
улетеће да разнесу
оружје, ризницу, ал` у бесу
заборавиће о р е о л!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 02 Nov 2009 21:08

ПРОЗРЕО СИ МЕ!

Не могу да верујем...
Ја написах ''оно'' инспирисан животом Либера.

Тузор, само те гледам .

Dopuna: 02 Nov 2009 21:21

Аааа, не, не!

TiSi више ништа не пише - не, не.
Тузор је крив !

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane Damnjan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 07 Nov 2009 9:29

ДАМА ПИК

Усне тамне и без руба
скриле две плоче, два зуба.

(Златне кљове сјајне даме
која ми се ослања о раме.)

На рамену ми капија сванућа
отвара пут за госта немогућа.

По ждрелу ми се оџачари крсте
и гар очајну мељу међу прсте.

Од тог гара ко од светог праха
глувим, не чујем ни Брамса, ни Баха.

Дама Пик, мојих слутњи седа
на клупу испод градског дрвореда

а свуд је ноћ и тргови су пусти.
Гамен реч неће да изусти.

И ко не спава, жмури ради реда
у собама изнад дрвореда.

Могу ли тако у муклој самоћи
тражити од ње да овде заноћи.


* * *

По једну имам у свакоме шпилу.
По две на старом ринглшпилу.

По три у самостану где су
гробови бели засели у месу.

Тамо се не зна шта све дојке чине
у тами испод древне паучине.

Нити се види на меком ослонцу
какав паук виси на црвеном концу.

Прерушен у сетног духовника
додирнућу се једном светих слика,

везова и скрушених речи,
па ћу тек онда у обиље прећи,

јер Дама Пик мојих страсти
невину децу обешчасти.

Од тих уздаха, од те цике
подмећем белих дана слике,

ал огледало неће скрити
Пикове Даме лик, а нити

може да чами у звонари
земљана жена таквих чари.


РЕЧИ

Речи - моћна руља, која би да влада
док очајно знам: ћутећи се страда.

То није разлог да будемо луђи,
јер кад смо тужни, једно другом туђи,

онда говор песме која љубав слути
не нађе срце коме се не ћути.

Из живих речи кад пређем у немо,
покушаћу да се мало разумемо.

Dopuna: 08 Nov 2009 13:26

У невероватно питком, занимљивом и луцидном штиву необичнога назива "Аутобиографија - о другима", варничави Борислав Михајловић МИХИЗ описао је и дружења са писцима и песницима чије је радове својевремено, млад и прпошан, излагао критици у тадашњем НИН-у. Како Михиз наводи, тако је изблиза "гледао како се издвајају будући велики писци, наочиглед расту и обзнањују се и превратна заокретна имена и врсне и даровите личности настављача". Дешавало му се да у истом дану заступа тада оспоравану модернистичку поезију, а касније, у "ситним" ноћним сатима, у кафани са задовољством слуша "голубије стихове боемске шансонерије".

И, док је сате проводио без алкохола са "учењацима" Дејаном Медаковићем и Павлом Ивићем, тако је неке тренутке провео и са "распојасанима" Слободаном Марковићем и Либеровим пријатељем, сликаром Славољубом Славом Богојевићем. Дешавало се да целу ноћ проведу у кафани, а ујутру, "веселог расположења", да прелазе преко лукова панчевачког моста. Са пуним поуздањем у истинитост старе мудрости да "пијанцима и деци анђели подмећу јастуке", окуражени приличном количином алкохола, правили су Либеро, Слава и Михиз такве вратоломије од којих "нормалним" људима застаје дах. Ни милиционери, који су их "скинули" са лукова моста, нису били у стању да адекватно реагују - толико су били забезекнути пред оним што виде! Тада им ни на крај памети није било да "озлоглашену тројку" казне. Либеро је своје доживљаје и осећања приликом пијанчења описао у књизи "Пијанци иду дијагонално", а прелажење луковима панчевачког моста учинио је вечним, помињући га у некрологу свом рано преминулом пријатељу Слави Богојевићу.

Ту је једна Либерова песма, посвећена пријатељу Слави:


СЛАВИ БОГОЈЕВИЋУ У БЛОК, 1949, ујесен

Учинило нам се једне кишне ноћи
да су нам чаше
пуне плавог сока
и како ће свако од нас
дивно моћи
да стави небо у два мутна ока,
ал то би Злодух
што на чаше седа
огрнут лишћем старих дрвореда.

. . . . . . . . . .
. . . . . . . . . .

И слутили смо пропаст свега
ураљући у окно ресторана
и силазила нека шума с брега
и луда трешња, зрела, необрана
али кроз чаше
свака сијалица
имала руке и хиљаду лица.

У тај час
по свему баснослован
држећи руку
на сребру свога штапа
тумачио нам сликар Бијелић Јован
како се трагедија уклапа
у наш живот тек уметности сличан
и да је пут
пред нама необичан.

Седели смо код ЛАВА
а киша
купала Београд као дете.
Шта вреди кад душа нам скапава
на флекама кафанске салвете.
И то би Злодух. Исти Слава!

ЈЕДНЕ ЈЕСЕЊЕ НОЋИ, КОД ЛАВА, 1949.

Dopuna: 04 Jan 2011 19:58

Цртица из сећања софистицираног глумца Петра Краља.

Citat:Kasnije je Petar Kralj stanovao kod tetka Dese, dok je studirao, mada je bivao i podstanar i promenio silne studentske sobe. Stara Akademija bila je u Knez Mihailovoj ulici, u zgradi u kojoj je danas robna kuća Beograd, a u nju se ulazilo iz Uskočke ulice:
- I danas postoje ona dva stepenika na kojima smo sedeli dok čekamo časove ili se sačekujemo. Posle se Akademija preselila preko puta, a sve je to u stvari bilo pored kafane „Kolarac", gde smo provodili silne sate. Zimi smo išli u „Znak pitanja", na proleće smo isli u „Proleće", naša kafana iz tog vremena je bila „Zora", preko puta današnjeg Doma omladine, gde je danas neka opskurna kockarnica. Bilo je normalno da odem u kafanu „Smederevo", i da u jednom trenutku, ničim izazvan, Brana Petrović ustane i počne da recituje svoje pesme. Kao što bi me Libero Markoni sreo u sitne sate kad bih se posle predstave i sedenja zaputio kući, da me vodi u Poslednju šansu. I posle nekoliko pića, on ustane i počne da recituje Hajnea. A oni mračni tipovi oko nas za koje misliš da bi najradije izvadili nož ili pištolj, ćute i slušaju. Voleo sam kada noću, veoma kasno, sretnem oca Miloša Žutića, koji se zvao kao moj otac, kao što se danas zove i Mišin sin - profesora Đorđa Žutića. On je bio profesor za slepe, zanimljiv i veoma drag covek, i umesto da idem kući, ja nastavim s njim, da šetamo i razgovaramo.

http://www.vibilia.rs/srpski/izvestaj/0507/petar-kralj_review10-05_161105.pdf

Dopuna: 04 Jan 2011 20:05

Ту је и део сећања Слободана М. Стефановића, дипломираног историчара уметности, члана Удружења књижевника Србије, УЛУПУДС-а и Удружења новинара Србије.

Citat:Toga dana, pojavio se on, glavom i bradom, Slobodan Marković – Libero Markoni. Učinio mi se kao utvara, a možda ga je i sam Bog poslao.

Sećam se, bio je sumrak. Ti letnji dani uvek su bili sparni i jedva smo čekali suton da izađemo. Još uvek je jara izbijala iz asvalta, ali mi smo kao i uvek zauzeli svoje mesto na našim stepenicama između staklarske radnje Anđelka Kapurana i zgrade u Trnskoj ulici broj 20.
Svakodnevno, naša graja je u početku bila nesnosna, ali posle nekoliko bokala sa vodom, koje je na nas prosipala baba Maca, asfalt se rashladio i mi bismo se primirili.

Njen prozor je bio blizu tih čuvenih stepenica koje nikuda nisu vodile, jer su vrata, ko zna kada bila zazidana. Verujem da smo smetali i da zbog naše graje baba Maca nije mogla da spava, a ostajali smo dugo sve dok se roditelji ne sete da nas pozovu. Čim bi se pojavila na prozoru, sa starinskim metalnim bokalom, na kome se još uvek moglo pročitati: “Uspomena iz Vrnjačke Banje” i koji je već bezbroj puta krpio ulični majstor kada se nedeljom vraćao sa Kalenićeve pijace, vičući: “Krpim šerpe, lonce popravljam!”, mi bi smo se razbežali. Neću da tvrdim da smo namerno bili glasni, ali sve to nas je veselilo, naročito kada bi iz bokala prosula vodu na nas i pomogla da se vreli asfalt ohladi.

Tada, kada se vrućina primiri, čekajući sledeći dan da ponovo navali, svi bi se umirili jer su sa zanimanjem slušali jedan od mojih romana “u nastavcima” koje sam tog trenutka i smišljao. Kada je naišao Libero Markoni, uspeo sam prvi da mu se javim. To mi je puno značilo i moram priznati da sam se prilično uzbudio.

Libero je često dolazio u našu ulicu, ponekad svakodnevno, ali ovoga puta mi se činilo da je nešto neraspoložen. Gledao je u zemlju, a kada je prišao praznoj kutiji za šibice “Do-lac”, koja je bila na pločniku, šutnuo ju je ka rešetki od kanalizacije. Jedan kraj košulje, brižljivo opeglane, virio mu je iz pantalona, kod stomaka. Ispod miške, nosio je nekakav zamotuljak uvijen u “Politiku” od subote, sa kulturnim dodatkom.

U prolazu je samo podigao ruku, u znak pozdrava, a onda je zamakao za ogradu zgrade u Trnskoj ulici broj 20. Mnogo puta slušao sam kada je starijim mladićima govorio stihove, a ja sam se trudio da se uvek tu zateknem i stanem ispred Libera. On nikad nije gledao u nas dok je govorio svoje stihove. Pogled mu je bio uperen negde u daljinu i činilo mi se kao da se obraćao Muzi Poezije lično.

Mada sam često bio ispred njega, nikad mi nije pošlo za rukom da me zapazi. To bi me rastužilo, a evo, i večeras, samo je odmahnuo rukom. Uostalom, nisam bolje ni mogao da očekujem, pošto sam bio jedan od mnogih klinaca iz Trnske ulice.
Sasvim neočekivano, njegova glava se promoli iza ograde, mada je već prošao naše stepenice. Spljošten nos, kao u boksera i visoko čelo, na koje su se naslanjale kratke šiške, stvorili su se ispred nas.

Zanemeo sam, pošto nisam mogao ni da pretpostavim da će se Libero vratiti i obratiti nam se.
– Šta radite tu svako veče?
– On nam priča svoje romane, onako, iz glave. – pa pokazaše u mom pravcu.
– Što traćite vreme? Bolje da pojurite devojčice. Ne želite valjda da budete kao ja?

Mi smo se svi nasmejali. Tek tada se ceo pojavio iza ograde, pravi gorostas, smejući se i on šeretski. Poskakali smo sa stepenica i okupili se oko Libera.
Zauzeo je svoju poznatu pozu i izgovorio nekoliko stihova nastalih, možda, prošle noći, u kafani – negde na Čuburi. Zatim, poče da cepa omot od “Politike”, zavuče ruku unutra i izvadi jednu knjigu.

– Ja sam primetio da me ti uvek najpažljivije slušaš. Želim da ti poklonim svoju novu knjigu!
Blaga drhtavica, obuzela mi je telo već na samu pomisao da me je Libero primetio. Činilo mi se da više ne dišem i da sam potpuno obamro. Gledao sam u ponuđenu knjigu, ali se nisam usudio da podignem ruku.

– Hajde, uzmi je! Knjiga je za tebe. Svi su gledali u mene i tog trenutka sam se osećao kao važna ličnost koja je dobila orden ili Olimpijsku medalju. Samo su falile fanfare pa da doživljaj bude potpun. Libero je samo klimnuo glavom, kada sam pokušao da mu se zahvalim. Provukao je ruku kroz moju kosu, a onda nestade iza ograde, polako uvijajući omot od “Politike”. Pogledao sam naslovnu stranu knjige, na kojioj je pisalo: Pijanci idu dijagonalno, a unutrašnjost je ukrasio svojim ilustracijama slikar Slava Bogojević, takođe veliki boem, sa kojim je Libero provodio dane i noći po čuvenim beogradskim kafanama. Slava, koji je jedno vreme stanovao u našoj ulici, bio je poznat i po tome što je izvanredno svirao mund harmoniku, čak jedno vreme u triju sa Božom Miletićem i Kandićem.

– Miško, odmah dođi kući! – Piskavim glasom, pozva svoga sina debela žena sa prvog sprata moje zgrade. Ceo dan provodila je na prozoru i ništa se nije moglo dogoditi, a da ona u tome ne učestvuje, makar samo svojim komentarom.
– Zašto razgovarate sa njim. On je pesnik!

“On je BOG!” – pomislih. Samo pesnici i slikari su besmrtni – kao bogovi!

http://drama.org.rs/D19_prica.asp

Dopuna: 05 Jan 2011 10:23

Велики песник Аугустин-Тин Ујевић је у својој песми "Молитва богомајци за рабу Божју Дору Ремебот" написао и следеће стихове:

Pred tvojim slavnim, Majko, dražima,
ja pjan i besan, sasvim nedostojan,
ko trska lak, ko dete nepostojan
u mraku klonuh s crnim lažima.

. . .

I ti što znadeš za čim plače plot
i tugu cveta bereš očima,
znaćeš i zašto evo postah Got.

Znaćeš i zašto mene obli pot
i zašto moja tužba počima
za svetu ženu Doru Remebot.

. . .

Majka je Bog, ne Dzeus ni Sabaot,
i nek me čuje, kada vapim slomljen
za rabu Božju Doru Remebot.


Тинова Дора Ремебот је измишљени лик, а њено име као псеудоним у данашње време користи хрватска ауторица и преводитељица Јелена Бутковић.


Зашто у оквиру теме посвећене Либеру наводим све ово?


Е, па због једне песме Слободанове из књиге Седефасте двери, којом наш песник одаје својеврсни омаж свом колеги по перу и песничким узносима.


* * *


Нек се чује слава и пев Демона Гамена
изнад живота, изнад уличног камена.

И нека звони скерлет старе Ременот
док се придржава за црквени плот.

Сребрне чираке упалићу у мрак,
од пијаног глумца унајмићу фрак.

Од Данаилове тихи гласовир,
па ћу тако одсвирати Мир.

На Дунаву старом биће звездан пир,
а месец ће сјати ко балски папир.

Па ћу с концем лудим, у свакоме шаву,
пронети градом, усамљеним, главу.

Можда ћу проћи и без катастрофе
кад Демону шапнем ове чудне строфе.

Демон је мој у белом жакету,
с главом у плафону, с ногом у паркету.

За Ремебот Дору која с Тином сада
ужива негде, ноћу, изнад града.

Ја берем с туђег плота хризантему
и видим страву у сваком, у свему.

Ал себе више не осећам, пламен
сагорео ме, па сам црни камен.

А био сам кажу заводљиви Гамен.

Цирих, децембра 1964

Dopuna: 16 Jan 2011 9:30

ИКРА


Бацам икру од које муња водом бежи.

Нема места где нисам посејао рибе.
Тонем, а рађам свет што се насмеши.
Свет насмешен...
од светлих травки и од рода плаха.
Мене моћног ронца икра луда теши,
иначе бих био пијанац без граха,
без хлеба, без маха.
Зато се крећем чудно за ракове дневне,
за сезоне, боје, које мода тражи.
Изгарам за руљу.
У оку моме муња дивно севне.
Ја певам за сунце, а газим по муљу.

Бацам икру страшну по мраку, у ходу
и поцепан пловим (љубавник на броду).
Мени сви не прете,
мене само хоће
неким златним ножем смртно да избоду.
Смејем се на све зле, јер ја сам моћан ронац
и искапим мора ако жудим воду.

Свеједно што ме трипут дневно крсте
и што ме именом зову и што траже
да се умешам међу непливаче,
да будем мудар, одузет сред плаже.
Ја бацам икру из које се буде моје луде крви
пливачи,
пераји ретки испод свода.
Какви ловци! Какви ловци! Каквио ловци!

Машем некоме што клечи на води!

1946.



ЗАПИСИ О ПРАГУ ДОМА


У лето ведрих очајања
кад сања шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

Ту нема дима, нити с прага
старица чека с купом вина.
Помрла су лица драга.
Покопане руке сина.

На дну бунара нема слике
девојке што у кругу чита.
Приметила је осветнике,
али сад су они само жита.

Икона је у прашини.
Богородица без жиже живи.
А мени већ се сасвим чини
како ће и дан да посиви.

Па прескачући луде међе
идем све ближе граду смеран.
И помишљајући на њу ређе,
осећам да јој нисам веран.

У лето ведрих очајања
кад гине шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane Damnjan
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Jan 2011 12:15

Напоменусмо већ Либерову очараност Ујевићевом поезијом.

А како је изгледао сусрет два песничка барда?

О томе сведочи и овај део из фељтона, који је излазио пре неке четири године у "Вечерњим новостима", а "испод пера" Рајка Ђуровића.

Откривао је себе издашно у бескрајној неодређености кафанског штимунга, али је при том откривао продорну моћ свог песничког талента. Био је уверен да се пустоловина постојања најпре искаже у кафани и кроз алкохол, завршавајући ноћна бдења у исписивању песама на цедуљама које је касније "доводио у ред". Био бих одређенији: он је пустоловину зарана понео у себи, у детињству, а кафана, тај други Слободанов дом само је повећавала степен пустоловности и духовног зачаравања. Ту је особину преузео од Тина, блиског сапатника и пријатеља.

БИО је последњи прави боем којег смо имали. Привлачио га је "разуздани" Тинов однос према животу, који је у себи крио велики засек удеса и уклетости. Па, ипак, Слободан је сред животне тмине остао "умиљати апостол", док је Тин био незадовољник и закерало. Тин је волео и ценио Слободана. То сам уочио за време заједничког боравка у загребачком кав-казу (казалишној кавани) кад се генијални песник Тин обраћао Слободану милостивним речима: "Мој драги Либертасу, је л видиш какво је говно живот? Свако ти трује лична задовољства". Тин је у разговору са Слободаном брисао границе година, правио каламбуре на рачун друштвене стеге и постојеће књижевне учмалости коју је изродила ондашња власт. Опходио се са Слободаном као са својим вршњаком којег је уважавао и волео. А Слободан је у Тина гледао као у патријарха поезије, што је он и био.

СМЕЊИВАЛЕ су се туре пића. Слободан је све платио. Да би ослобађао себе дужничке обавезе, Тин је саветовао Слободану да штеди новац за "црне дане", мада је прижељкивао да се атмосфера пијења одужи. У разговору распитивао се и за мене - ко сам, одакле сам... Кад је сазнао да сам из Црне Горе, помињао је своје давно тражено црногорско држављанство, пријатељевање са Петром Комненићем, чијом заслугом је, вели, штампана његова збирка поезије "Ауто на корзу", у Никшићу, између два рата. Дужник је Црногорцима, каже, посебно Душану Ђуровићу, којега је, не једном, "откупљивао" у сарајевској "Европи". Запамтио је да је Душан "имао сиктав глас, да је дивне, добродушне нарави".

Овај сусрет са Тином се одиграо у касну јесен 1952. године. Тин се код нас интересовао за књижевне (не)прилике у Београду, питајући: "А је ли Марко Ристић главосеча по престоници?" Слободан му је "реферисао" да је Београд изгубио међуратну природност. Још и сада, истицао је Слободан, круже легенде о Тину и Драинцу, њиховим догодовштинама које су постале књижевна историја. Слободан је Тину ставио до знања да су владарску титулу у Београду преузели предратни надреалисти које аутор збирке поезије "Жедан камен на студенцу" није "мирисао а ни ценио". Изузео је Давича, за којег рече "да је еруптиван и ташт, али да се његовој песничкој речи може веровати".

http://vecernjenovosti.info/dodatni_sadrzaj/clanci.....-sa-Cubure

Dopuna: 19 Jan 2011 18:03

МОЈА СУ ПРАВА ЗАКОНИТА


Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

Мене повреди туђи јаук.
Отвори увек горку рану.
Ухвати ме се као паук
греде у старом ресторану.

Ал уз пиће не опрости
срце моје никоме више
ни белу тугу пролазности
ни љубав, ни сјај после кише.

Себичан и луд, ту, за столом
ко див разорен чекам зору
и малу своју за прозором
поздрављам у алкохолу.

Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

1950.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gospodine Tuzore, reći Vam samo hvala, za ovaj materijal što ste prikupili, kao i za onaj deo pisanija u koji ste ugradili i deo sopstvenih saznanja o Slobodanu Markoviću, bili bi isuviše malo. Proćitavši nekoliko puta i upijajuči svaku reč napisanu o pesniku moje mladosti, neizmerno Vam odajem priznanje za trud, i ostajem Vaš dužnik lično,kao i celo pesničko i čitalačko društvo sa MC-a. I zato se dobrovoljno stavljam u dužnički odnos prema Vama, u vidu nekoliko tura pića a i više, kad budete gostovali u našem malom gradu na Nišavi.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane Damnjan, TiSi
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

@Bane Damnjan,

Хвала Вама на похвалним речима. Благословене су младости, које је својим песмама дотакао Либеро. Прихватам да у Његову част попијемо неку, првом приликом када се обрем у Нишу.


ОГЛЕДАЛО ПОНОЋИ


Сва та светина што се љуља
око светла и око мене,
око поноћи, и тек у зору
испразни кафанска огледала,
неће ме наћи у тамном куту
с очима већим од дубине,
јер сва та светина што се љуља
мора већ једном да почине.

Ја волим малу жену таме,
која се каткад благо смеши,
и ако она пије, греши
и много чега лудог реши,
она је моја поноћ светла,
она се као сунце смеши.
Па кад скупљам свеће из ваза
и рушим бокале и гледам плаве
све главе мирне када мину
поред кафане... у свом вину
ја нађем мали оток душе,
а око мене жене таме
певају, пију, плачу, пуше.

О жене таме, све хаљине
ваше просте драже су и маме
много слађе него свиле
на којима су и цикламе
и руже и друге бурне шаре.
О жене, таме, за вашу младост
и за све ваше дане старе
ја дижем чашу пре сванућа!
Жене без круха и без кућа!
Жене без лежаја и без страха!
На ветру ви сте и на мразу...
На сунцу ви сте и у тами,
у огледалу и у зиду...

Красне сте у туђем виду...
Сви вас на гробљу забораве,
а имале сте косе плаве
и знале сте шта шапћу траве...
Сада сте ружна светлост јаве.

Но у огледалу поноћи ове
вас опет давна младост зове.
Па вас је страх од шумних жита,
од месечине и од грања
у коме топла јесен сања.

И због свих рана прошлих дана
сада сте цвеће ресторана.

Ево вам моје снажно раме
жене мале, жене таме!
Ево вам мој сто и све моје
и вино и хлеб и свануће
и добар излог пекарнице
где се купе и љубе птице
што целе јесени и целе зиме
певају хлебу благо име.

И ми ћемо чим зора сване
да оставимо ресторане
и у хаљинама простих шара
бићемо чудо тротоара.

А онда без речи и без руку
растаћемо се тако тужни
и рећи ће нам једног дана
да нисмо лепи, да смо ружни...
Но не мари, јер и зато
бацамо лудо своје злато.

А сва та светина што се љуља
у огледалу, у дубини
сјајне поноћи кад све свира
излази у дан после мира.
Но мора једном да вас тражи,
јер ви сте све на мртвој стражи,
жене таме, жене греха, жене смеха,
полуголе, топле, јасне
без лежаја, кућа, стреха,
а ипак сте сестре часне
и вама се каткад чини
да живите у тишини.


* * *

Празна су кафанска огледала.
У окнима је зора плава...
Будим се, а на рамену ми
ко дете жена таме спава.
И тако је добра и блага
и чини ми се да је штета
што ће без гласа и без трага
да оде из овога света.