offline
- tuzor
- Legendarni građanin
- Pridružio: 03 Sep 2007
- Poruke: 4115
- Gde živiš: U Kraljevstvu duha
|
Napisano: 11 Feb 2011 18:17
У СТРАВИЧНОЈ КУЋИ
- Својој сестри др Десанки -
Склоних се од неба, сунца, белог јата
и нађох се у стравичној кући
под ударом злокобнога сата
и стрепео пред развалином врата,
а срце стало силно тући
кад песма допре са последњег спрата...
И тако погружен, далеко од свега,
заћутао сам као облак снега.
Последња кућо, мртви доме
у теби живе душе више није,
само понекад кад ветрови ломе
кроз одаје ти дашак живог вије
и у пустоши која не узноси
ни просјак више пред тобом не проси.
Ормари. Црви с греда. Плесни
и камин где ватра давно стала
и пролази до степеништа тесни
кад се журили да стигну до астала
који сад чами ван домашаја дана
у растуреном гробљу порцелана.
Без свећњака си... Страхујеш у тами...
А река у близини пени.
И тако док смо сасвим сами
сву страву даруј пустом мени
јер на твој камен кад одахнем касно
паук ће ткати сва ловишта красно.
Губимо се на крају од свега,
а драч сама прекрива наше стазе
тако да никад не буде белега.
Путници крај нас неће да пролазе
а кад твој камен изненада падне
и моје руке биће сасвим хладне!
Узалуд месечина, туга птица,
без вида неба који боју мења,
постаћемо два зелена лица
ти и ја кућо, ћутљивога стења...
И све ће ствари прашњаве и трошне
однети јесен зла мед крошње.
У жеђи која дави, пече, носи
иза прозора од сунца скривених,
сва тама твоја у мојој ће коси
да процвета ко таван шарени.
И у самоћи која те сад носи
бићу ја просјак што узалуд проси.
А могло је и друкчије да буде,
јер имали смо срце као небо,
смехом смо даривали људе
никад нас није грабеж њихов гребо,
и на терасама твојих добрих дана
расла је љубав без суза, без рана!
Кад би ти окна свечано сјала!
За столовима вазе пољског цвећа.
Ти би тад кућо дивно запевала
над шумним грањем прекрасног дрвећа
и путницима уморним од хода
била би одмор, добри хлеб и вода!
Нема ти спаса... Касно оздрављење
мене већ старог од тисућу луђих
које скривају аркаде и стење
у травњацима светилишта туђих,
неће помоћи,
кућо стравична, кућо горке ноћи!
НА ПЕЋКОЈ БИСТРИЦИ, УЈЕСЕН, 1950.
Dopuna: 17 Feb 2011 11:20
Либеро је седму збирку песама, Морнар на коњу, објавио у својој двадесет петој години. Критичари су налазили разноликост у квалитету до тада објављених песама, па се узима да је од 1953. године (када је наведена збирка издата) до Јужног булевара (1990 - посмртно издање) уследио промишљен и "одговоран" песнички рад.
Но, враћао се Слободан својим ранијим песмама, увршћујући их у изборе своје поезије, где су правиле друштво новим песмама. Зато Борислав Радовић у предговору књиге Изабране песме (СКЗ, 1996)наводи:
Излази као да је, пишући у пролазу и с ногу, имао потребу да се осврне уназад како би се поузданије држао жељеног смера. Ако има основа за овакву претпоставку, онда је он, чинећи корак даље, умео да се тако рећи без одступања врати својим најбољим тренуцима.
Читао је Либеро многе песме великих песника, као што су: Вијон, Едгар Алан По, Бодлер, Љермонтов, Блок, Мајаковски, Јесењин, а посебно "наше" - Диса, Ујевића, Црњанског, Драинца и Давича. Нашао је, ипак, сопствену мелодију, чисту и лишену патетике. Као духовни потомак "уклетих песника", парњака је, можда, имао једино у Мики Антићу. Невероватна мешавина исконске туге, хумора, ироније, чак и пародије, учинила је Слободана Либером.
А у "обичном" животу хтео је да буде све, али опет стопљен са својом поезијом. Лепо је то, и надасве тачно, приказао Борислав Радовић:
Његов стих је довољно гласан да би нас разуверио у приписани интимизам: то је говор из пуних груди, који готово треба да надјачава уличну вреву или жамор у крчми, на некој палуби, пољани, у станичном метежу. Песник сете, зебње и тескобе (уколико другачији песници уопште постоје), слободан Марковић, онај прави и непоновљиви, јесте жонглер у основном значењу речи, путујући певач по превасходству, који скита по земљама и градовима, живи од данас до сутра, на белом хлебу и црвеном вину, окружен лађарима, рибарима, свирачима, ноћницима и ноћницама. гоњен потребом да се нађе увек другде, не успевајући да се скраси "у вечитом страху да не оде воз", он је "нежни странац" и "невероватни Слободан" који је у исти мах и Елефтерије, Порфирије, Либерони, Удес, адмирал, матроз, ронац, дављеник, гамен, кловн или монах, и који се са ситнишем у џепу потуца да би "језике и смисао братства иучавао на четрнаест мора". Заиста. Све се ту меша и прожима узајамно, као слатка и слана вода у делти, сва та лутања, сусрети, евокације и исповести чине део исте животне и митске приче, непредвидљиве и урнебесне.
Као својеврсни животни и песнички манифест, ту је и ова песма.
ИЗ ПИСМА КОНСТАНТИНУ
(ПОНОЋНО САЗНАЊЕ)
Отац сам сваког детета које се ноћас, 20.јула 1971, родило у Европи.
У Азербејџану имам унука.
Чак иза Поларног круга спава ми сестра у спаваћици од фокине коже.
На Пикадилију, нажалост,
прокурвала ми се ученица којој сам предавао науку о пролазности.
Имам у Истанбулу деду који носи црквицу на длану.
У Ерзеруму, мој стриц кочијаш опија се до бесвести.
У једном возу који се стрмоглављује из Јеревана према Сухумију
спава моја вереница, која иначе вечерава зумбуле.
На периферији Париза ложим жалосне ватре.
На Барбесу, пред хотелом "Росија" свирам другу виолину.
На Мадагаскару, неки човек кога хапсе у Банци
има мој нос и млати мојим ушима.
Врисак једног лудака у Бургхелцлију, мој је врисак.
Цела кантонална лудница пати на мој начин.
Без легитимације живим. У опасности сам смртној сваког часа.
Десни рог изокренутог Месеца засмејава ме басплатно!
У Сибиру дељем муштикле од јантара.
Ноге перем у Њујоршкој луци.
У Сан Франциску држим "Народну кујну".
Ознаке адмиралске депоновао сам у главном сефу Толеда.
Све ми је конфисковано у Св. Јохану, у Тиролу.
Упропастили ме Англиканци.
У Турн Северину, у плавој соби, скривеној, цвркућу моји пољупци
на везеном јастуку.
У Солуну играм карте са Фрањом Асишким, сасвим инкогнито.
У Београд навраћам искључиво ради патуљастих папагаја.
Умирем на Отоку пеликана
и на филипинима као командант мртвачког брода
чије су радио уређаје уништили бели громови.
Па, пак се надам: Биће боље! Биће боље!
Кафана "Флоријан", трг Сан Марко, Венецијс, лето 1971.
|
