Stevan Raickovic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

POVRATAK

Ona ima ruke od trave.
Ona ima glas od vetra i zita.
Ona ima oko od kise.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima grudi od ruze.
Ona ima koleno od belutka.
Ona ima oko od kise.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima smeh od lisca.
Ona ima hod od vode i peska.
Ona ima kozu od protegnutog labuda.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?
Ona ima kosu od mojih prstiju.
Ona ima mozak od mojih godina.
Ona ima sluh od mojih koraka.
Zasto sam izmislio da se ne vratim?


Stevan Raickovic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tihi sat

Dobro je biti živ
I onda
Kad to otprilike znači:
Disati samo
Polako,
Imati oči,
Čuti vlat.
Dobro je biti živ
Pa ma i tako:
Sve je tiho,
Srce ćuti.
(Mesto njega kuca pesma:
Tihi sat).

Dopuna: 25 Apr 2006 21:55

Knjige

Opkolile me nocas knjige -
Zure u mene iz svog praha.
Cutljive - ko od strasne brige.
Zbijene - ko od teskog straha.

Ja znam da svaka kao ziva
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomicnoj urni duha.

I sve sto gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim cine
Te skrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plase -
Neznanim glasom ko iz tmine:
Udji u mrtvo carstvo nase!





Kamena uspavanka

Uspavajte se gde ste zatečeni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,

Zarastite u plav san kameni
Vi živi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u beličastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni,

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, nevini,
Uspavajte se tužni, umoreni.

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vazduhu skameni.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Budan san


Ako pomaknes usne umirice se more.
Rasklopice se skoljke
I zauvek pevati ribama.
Sidji u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku,
U vodu
I nesto kao secanje.
Trazio sam u srpskom govoru rec koja lici na tvoje oko.
Ponavljao sam je tiho u sutonu
U travi
Malim mravima.
Oprosti,bio sam smesan kao pre sto godina.
Rec je u pocetku bila nalik,
Pa je izgubila smisao.
Ako je okrenes:
U jedne prazne grudi uselice se zvono.
(Da li si cula brujanje u polju
Koje je pretvorilo svet u kisu?)
Malo sam slab.
Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesecine.
Ako pomaknes usne:
Skoljke ce zauvek pevati.
Ribe ce tihim klizanjem obeleziti srce
U dubini.
Ako zatvoris oci ugasice se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

S.Raickovic

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Buket

Karanfil, crvenkast kao stid,
Otvara slatku laticu secanja.
Od belog jorgovana boli me vid,
Od plavog - ruka skoro sanja

Da su joj prsti postali cvet
Pa tuzno i veselo mirisu
Kraj ruze koja je skupila svet
I krv i tajnu i usne koje sisu

Sa druge usne smeh i smrt.
O najlepse se lipa smeje -
U samom vazduhu kao gust vrt.

Pod ocima trava mirno veje,
Zuta se lala u njoj zlati
I klati i tako teku sati.


Dopuna: 03 Nov 2006 10:33


Odlazak

Prvo su prsti
prvo su ruke iscezle
i pojednostavile se s vazduhom
koji je postao plav gde si ostala.
Daljina te je zatim pretvorila u tacku
u malu crnu tacku bez ociju bez kose bez nogu.
Na kraju; ko kamen si pretegla u vodu razdaljine.
Najzad si celovitija no ikad na dnu ovog secanja.

Dopuna: 19 Nov 2006 12:12

Dvojnik

On nema oci - al me vavek gleda.
Ima za mene uvek rec nemustu.
On prvi sane onu miso sustu
Od koje bezim ko od vatre, leda.

Kad podjem za njim - osvanem sred blata.
Strasno me drzi, a neima sake.
Ili me pusta nebu pod oblake,
A kada padam - on me ne prihvata.

Zbog njega cutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim - prazan, lak i plutav).

Kad rec zaustim - ja umesto eha
Najezen cekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.

Dopuna: 24 Nov 2006 23:14

***


Na dva smo gluva mesta, a noc ide
Polako preko ugasenog neba
I sve se kao u Semiramide
Odvaja od tla i malo koleba.

Moje bi oci neki znak da vide!

Niceg, ni pisma makar malog, niti
Glasa od onih sto zrakom il vozom
Stizu iz kraja gde bi mogla biti.

Pred mrak ja gledam skoro sa hipnozom
U tamno nebo koje vidis i ti.

S prozora nekog, sa ulice ili
Iz sna u koji pade mozda rano:
Misao moju misli (koja cili
Iz mene u to nebo isarano
Da bi do tebe dosla slicno vili)!

Ja nemam vise misli koja nije
Slika zivota (onog s kraja leta)
U kojoj tvoj lik ne moze da skrije
Ni senka sabla, ni zid, boja cveta
Il oblik kakve tvari, bilo cije.

Na dva smo gluva kraja, noc je ista:
Ogromna crna kocka koju buse
Truncice sto se kao s ametista
S ljudi i zvezda naokolo ruse.

Trazi i moju trun sto tamo blista!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Jedan od mojih omiljenih pesnika...
Ima divne slike, savršene stihove.
Ko može da ostane hladan i nem pred ovom poezijom:

Ako pomaknes usne umirice se more...

Sidji u moj san
S nogama od svetlosti
I hodom koji se pretvara u bulku...

Malo sam slab.
Ucini mi se: ptice su iz tvog porekla,
A moje su ruke tek iz roda mesecine...

Ako zatvoris oci ugasice se svetlost.
(Zamisli: vetar se skamenio.
Ja sam udahnuo stenu.)

(Budan san)

ili pred:

Prvo su prsti
Prvo su ruke iščezle
i pojednostavile se sa vazduhom
koji je postao plav gde si stala...
(Odlazak)

ili pred melanholičnim "Novembrom"?

Tema je jako dobra, a pesnik još bolji

------------------------

Балада о предвечерју

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И остали сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да рани из невидљиве пушке.
И дуго сте узалуд напрезали очи
Да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
Као поломљен лук.
Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап времена
Кад се недирнута травка попела у вис за нови милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
Нисте ни знали
Да вас рамена боле од невидљивих кровова
Да су вам руке тешке од не сасвим природних љубави
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
А заборавили сте да сте за собом повукли зидове једне јако навикле улице.
Пошли сте у пердвечерје:
Ишли сте полако
И тек сте одједном схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
Само сад још лаганије
Скоро као да не идете.
Стали сте
А учинило вам се као да и даље идете кораком који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И сада лежите у трави
Иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
Једна травка је прилично шумно порасла за милиметар
- Ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима скромну уметност
- Ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
И сада из траве отварате очи
И чини вам се да вас још увек неко нишани из невидљиве пушке.

Stevan Raičković



Dopuna: 10 Feb 2007 13:02

Мочвара

И ето: док звучне речи тако тражиш
Зар не би било боље, као једном далеко отићи.
Седети негде, међ мочварама: као да стражиш
На крају света, док митраљирају детлићи
И ти се, сам у себи, у благом страху снажиш.

Седети у ритовима, сред острвца, на пању
С ногама у прастаром чвору од корења
Свеједно у ноћи, свеједно у сумрак или дању
Док се око тебе скоро ништа не мења
Сем месеца и сунца који пролазе путању.

Па шаком, ту испод чела, навући резу мрака
И осетити се ко дебло да си обрастао у кору.
Као једини сок, кроз све то проструји мисао лака:
Да ли си то ти нестао као камен на дну, у мору
Или је свет ишчезао полако, без трага, без знака?
Па онда ветар однекуд: охоло захуји
И учини се да је нестанак био још давније.
Та шупља кост времена од своје празнине бруји.
Отвараш очи: овај свет и јесте и није
Док рука ти, пружена у касно сунце, гле – сва руји.
Покрени се полако из жила. Пањ остаје.
Пред тобом, са сумраком, трепери барска трска.
Чуј, шибљак, пред сан, за дан сутрашњи баје
И притајена дивљач, у логу, кору рска.
Свет изгледа постоји док немир у њему траје.

Стеван Раичковић

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Daleko

Ima jedan vetar koji kosu ne rastura
I grane ne povija,
Nego, samo tako, dodje odnekuda
I u nama jednu misao pokrene
I zasumi, meko:
Da postoji nesto od nas sasvim daleko.


~~~


Posle ljubavi

Ja sam prirodan
i znam kada je nesto izlisno.
Ima u mojim recima nesto od napora ptica
Koje beleze u vazduhu puteve
I oznacuju cudo.
Ako se nesto talasa oko nas
jedva cujno i nevidljivo,
To su reci sto su se srele
Malopre
dok se gledamo u oci.
Od njih je ostala samo jos pesma tisine,
Malo strasna...
Potrazi izvan mene
U padanju snega
Mir.
Ja hocu malo da gledam u belo nebo
Sto je otislo visoko
I oslonjen na same ruke koje nalazim ponovo
U sebi da pevusim neki tihi smisao.

~~~

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ПЕСМА ТРАВЕ



Имају траве једну мисао тешку као камен

Јер оне мени кажу: "Не треба твоја песма.

Лежи у нама. И склони руке, где било, под главу.

И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.

И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,

Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега

У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.

И спусти очи са облака у себе. И заустављен сам у себи,

Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.

Збуљен од мрака у себи, погледај, и обично схвати

(Обично, као што нас ветар случајно заклати):

Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона."

Лежим у трави високој и неодређено мислим.

Мрав један на мом колену као на брегу човек.

Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.

Сасвим замишљен, лежим у трави. Траве шуме тешко као

камен.

(Стеван Раичковић )

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Oprosti kamenu sto cuti

Oprosti kamenu sto cuti
Oprosti sto tajnu sakriva:
Kako ti se nad umom sliva
Samoca i teku minuti

Kap po kap u prazan krug
Sto se siri ko' vid pred strahom.
Oprosti ptici koja i dahom
Hoce da ti postane drug.

Oprosti senci sto te prati
I vetru sto te u krug vodi.
Zagledaj se u tanke vlati

I reci necem malom: hodi
Sumno kao sto ptice slete
Sa plavog mira na suncokrete.