|
Sunce među stenama
Možda treba ambis preći
premostiti strah litice
prema novoj, boljoj sreći
poput zvezde krilatice.
Naći sunca među stenjem
grejati se na dnu pakla
otvrdnuti međ kamenjem
prkoseći bilom stakla.
Možda sutra tako nova
nadneću se nad životom
i s pregršću mrtvih snova
zablistaću svom lepotom.
Možda treba samo malo
da opet se sve povrati
u vremenu što je stalo
brid trenutka da zaplamti.
Vera Primožić
Dopuna: 17 Maj 2008 10:39
Sati
Čekam. Telefon ćuti. Tama u pustoj sobi
Ko zna s kim razgovaraš, putniče nepoznati,
izronio iz pozne, neukroćene dobi
iz nekih tamnih, jeznih, nikad umrlih sati
I sam taman i opor, sa glasom što prodire
i što prodreti htede do tamnih dubina duše
u kojim vali htenja sa hridima se mire
u večnoj nemoći da ih prekriju i poruše
Šta cilj istinski beše tvom prvom javljanju
Šta postići si hteo razgovorima dugim
i zašto tako retko javljao si se danju
putniče sakriveni među ljudima drugim,
Možda i srešćemo se, a poznati te neću
u masi, u prolazu, na cestama što jeku
ponude raskršćima u zimi, il' proleću
ko reke koje verno ka uvirima teku
Ne znam da li večeras ponovo trebam nas
prislonjene uz reči u koje uviremo
Kakvom to snagom čula priželjkujem tvoj glas
a oko mene stvari ravnodušno i nemo
uranjaju u večnost – sklad bezvučja i kapi
Ništa te ne pokreće da uzmeš slušalicu
Prazan si poput glumca na pozornice mapi
dok ti veštačka suza kotrlja se na licu
Ništa postigo nisi. Nisi me dotakao
ni prstom, ni korakom, ni pogledom što traga
Nikad me, nikad nisi sreo, ni upoznao
Nikad ti postala nisam ni obična, ni draga
Al' glas tvoj zapamtiću. Jedino on je bio
nadasve stvaran, moćan da bez prstiju vaja
oblike nad kojim si čudnom nadmoći bdio
nešto što večnom rukom dodiruje i spaja
Možda i nije važno ko si zapravo bio
Kakvi žubori struje u spletu tvojih vena
da li si sa razlogom svoj identitet krio
Nikad ti neću biti prošlost ni uspomena
Al' čekam glas što roni tamom u pustoj sobi
dok ko zna gde si sada, putniče nepoznati,
izronio iz pozne, neukroćene dobi
iz nekih tamnih, jeznih, nikad umrlih sati.
Vera Primožić
Dopuna: 21 Maj 2008 22:31
Svetlost bezglasja
Tiho u sebi gasimo se
poput drhtavog plamička lampe
Poput trava nas jesen pase
i poput trava prestižu rampe.
Tiho u sebi ne svićemo
to lažnom svetlu jutro svraća
Sasvim okrutni bićemo
Noć nas odmornom srpu vraća.
Vera Primožić
|
