|
MAJČIN ODLAZAK
Mrtvo voće
**********
Kruške zlatne su na tanjiru
cvetovi i dve devojke mlade
Na stolu je fotografija dečaka
ukrućenog pod crnim kačketom
Devojke imaju mekane usne
devojke imaju slatke oči
Kroz sobu ide sirota majka
namešta fotografije plače
Gasnu na stolu zlatna sunca
i mrtvo voće njenog života.
Kesten
******
Najtužniji je pogled
iz doma u jesenje jutro
kad ništa ne predskazuje skori povratak
Kesten ispred kuće koga je otac
zasadio raste u našim očima
mama je mala
i može se nositi na rukama
na polici su tegle
u kojima je kompot
kao boginje sa slatkim usnama
sačuvao ukus
večne mladosti
vojska u dnu fioke
do kraja sveta će biti olovna
a Bog svemoćni koji je umešao
gorčinu sa slatkišima
visi na zidu besposlen
i loše naslikan
Detinjstvo je kao izlizano obličje
zlatne monete koja zveči
čisto.
Povratak
*********
Naglo se otvori prozor
i majka me poziva
da se vratim
rastopiće se zid
poćiću do neba u blatnjavim cipelama
sešću za sto i nabustito
odgovarati na pitanja
ništa mi nije dajte
mi spokoj. Sa glavom u dlanovima
sedim tako i sedim. Kako da im
ispričam o tom dugom
i isprepletenom putu.
Tu na nebu majke
zelene šalove pletu
zuje muve
otac drema kraj peći
posle šest dana posla.
Ne - ipak im ne mogu
reći da čovek čoveka
hvata za grlo.
Vrata
******
U tamnoj sobi
na stolu stoji čaša
crnog vina
kroz otvorena vrata
vidim krajolik detinjstva
kuhinju sa plavim čajnikom
Isusovo srce u trnovoj kruni
prozirnu majčinu senku
u okrugloj tišini
petlove pene
prvi greh
belo zrno u zelenoj
voćki mekano
gorči
prvi đavo ružičasti
koji pokreće polulopte
pod svilenom suknjom
na greh
razmiču se
u osvetljenom krajoliku
treća vrata
a iza njih u magli
u dubini
malo ulevo
ili u sredini
vidim
Ništa
Trn
****
ne verujem
ne verujem od buđenja
do usnuća
ne verujem od obale do obale
moga života
ne verujem tako otvoreno
duboko
kako je verovala
moja majka
ne verujem
jedući hleb
pijući vodu
voleći telo
ne verujem
njegovim svetinjama
sveštenicima znacima
ne verujem na ulici grada
u polju na kiši
vazduhu
zlatnim blagovestima
čitam njegove priče
proste kao klas pšenice
i mislim o bogu
koji se nije smejao
mislim o malom
bogu krvarećem
na belim
maramama detinjstva
o trnu koji razdire
naše oči usta
sada
i u času smrti
*****
izderao sam se na Nju
pre desetak godina
otišla je
u papučama od crnog
blistavog papira
“ne pravdaj se
rekla je –
ne treba”
izderao sam se na Nju
u praznom
bolničkom hodniku
bio je jul žega
skidala se farba uljana
sa zidova
mirisale su lipe
u gradskom prepunom humki
parku
ja bezbožnik
hteo sam zbog nje da se isplačem
kada je na samrti
odgurivala zadihana
prazni i strašni drugi svet
vratila se na trepet oka
u svoje selo
hteo sam da za nju izmolim
u poslednjem času
drvo
oblake pticu
vidim joj stope sitne
u velikim papirnim
mrtvačkim papučama
sedeo sam između
stola i sanduka
bezbožnik prizivao sam čudo
u industrijskom zadihanom
gradiću u drugoj polovini
XX veka
to sada plače
izneto iz mene
na videlo
|
