Tuga u kamenu

• 2Ovo se svidja korisnicima: mcrule, A.L.
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tuga u kamenu

1

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza;

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.

2

I krenem, i rodna kob
sve dublje me koreni.

I kriknem,
i u srce kao nož rođeni zarije se krik.

3

I krvlju tu pa tu
materom u krug.

A svićem sa zorama,
a s večeri setno
nestaje me za gorama.

4

I nemo iz tvari tugom
objavi se drug.

I tugom zacvrkuće tica
i zazeleni lug.

5

I sekira kad ljuto
zaseče dub;

i jagnjetu vuk, - kosti kad mlavi zub;
nemo sve svemu tugom
verni ostane drug.

6

Sloboda robu, - odbegnem daleko,
a sve dublje tu.

I blagoslov što grobu
kolevci prokletstvo neko, -
odužiti dug.

7

Sve zove, -
ostajem.

Korenom u kamenu
tuzi zatvaram krug.

8

Patniku iz tiha srca
to čudno pukne zore cik.

I čudno,
na ramenu sebi,
svetli svoj sagleda lik.

9

Ni reč, ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza.

A duge sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.


Reči iz osame

1

Ambise prekoračim,
stukne na ravnom tlu noga,

Dnevi svoje zamračim
blesne videlo Boga.

2

U tišinu se oblačim,
tajnom progovara tvar.

Pepeo vetri me veju,
ostane žar.

3

Bezdoman,
topli nudim kut.

Besputan,
daljinama povedem na put.

4

I sudnje me,
i mrem,
a život otvara tek dveri.

Reč svoju nem
kamenu zaveštavam,
i zveri.

5

Bezdetan,
na istinu grem.

Sinovi prate me
i kćeri.


Misao

1

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

Nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dan iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

2

Raduj se,
svemu si spona,
pokoji u tebi svi žive.

I duša
tuzi što sklona;

i prazninom što
dani zasive, -
u pohode to sprema ti se ona.

3

I čudom,
u neprohod me spletu,
putanje isprave se krive;
i radosnica suza
orosi me kam.

4

I kroz golet me, u mahu,
dah zastruji aprila.

U samoći to
ne ostadoh sam:

tajno je kroz potaje moje, znam
noga njena bila.

5

I nespokoji
u pokoj svi ožive.

Sa bezdan sa izvora
poteku vode svete.

Blage od srca srcu
vesti polete.

6

Mreži to, i pauku,
zloslutno što je plete,
prisniva se svila.

Duši to,
svetli za let,
tajno izrastaju krila.

7

Tišinom čudno
sve mi zasvetli, -
krilata pohodi me ona.

nerođenih zora
zapoju mi petli;
sa dna iskon-mora
potonula, čujem, bruje zvona.

(Momčilo Nastasijević)

(1894 - 1938-)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 26 Feb 2009 4:30

Pogled

1

Pogled je, - gine oko.
Nesitom utol mrenje.
Nestati, - to moj put.

I mesec
samrtno tad žut,
tame to zemljom vrenje, -
bubri u dojke,
ljubi on.

2

I ljubim ja,
i ljubi, na oči gde
iz utrobe je utrobi
samrtna ova
progledanja slast.

3

Slep, - ili pogledom mri.
Jer i smrt to
kao života je malo.

Gine tkač,
i gine tkanje, i vlat.
Al' čudno nepogiba mir
zlatali zri,
gde ginulo se i tkalo.

4

Pogled je, - pijem.
I pijaneć sve me,
čudno svemu sebe dam.

Pogled je, - bdijem.
I pupeć u svemu moje seme,
samrtno radostan, i sam.

5

Pogled je, -
strasno za nerođeni plod
u zemlju majku zaseca ralo.

Pogled je, -
patno za nehođeni hod
krene u meni
od iskoni što stalo.

6

Jer i smrti to
kao života je malo.

Gine tkač,
i gine tkanje, i vlat.
Al' čudno nepogiba mir
zlatali zri,
gde ginulo se i tkalo.


Trag

Čudno li me slobodi ovo,
čudnije li veza.

Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.

I trag putanjama tvoj,
pa me pali.

A čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?

Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.

Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.

I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.

Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.

Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?


Đurđevci

Seta me u čedni dan,
kad ulicama prodaju đurđevke.

Ne vragoli mi,
ne smej se, vragolanko.
To u rodini ona
boluje setu bez leka.

Zanago rosne u jutra
crvenom vrvcom vezivala.
Zanago svele u večeri
suzama zalivala.

Tuđini umom ja ginuo,
Boga ni osmeha njoj.

Prosti me, rodino blaga.


[Slikaru Kosti Miličeviću]

Nećemo ti dati vence koji venu.
Drugi darak, Kosta, spremamo ti sada
Da bi sačuvali na te uspomenu
I podigli slavu koja ne propada.

Ti si veličina neznana al' sjajna,
Dok se mnogo nižim lažna slava pravi.
Glupoj masi ti si prevelika tajna,
Ne trudi se da te razume i slavi
Već kratko i jasno budalom te pravi.

Nekoliko duša topoli' i odani'
Nazrelo je tvoje neobične moći,
Vid'lo ti u duši duboke bezdani,
Sjaj tvojega dana i mrak tvoje noći,
Nazrelo ti dušu i sve njene moći.

Kako ti oko grozničavo gori,
Duša traži izliv u veliko delo,
Telo je sputava i teško mori,
Ne da joj se vinut gordo i smelo.
Duša traži izliv u veliko delo.


Soneti njoj

I

Lepa si, za dalje ja ostajem nem.
Zašto? Ako i to pokušam reći,
Moj bol postaje sve veći i veći
I kao smušen ulicama grem.

Blaga si, kažu blagost ti zanosi
Druge; ali za mene si kam
Starinske statue. Ja patim sam,
Jer beznadna ljubav utehe ne prosi.

Kažu da ti duša gorko jeca
Zbog tuđeg bola; za onog što pati
Da imaš reč blagu, utešnu i meku,

Da hrabriš onoga što pod krstom kleca.
Vaj! dok si drugima i sestra i mati,
Meni si ko Sfinga starinskom čoveku.

1916.

Dopuna: 29 Apr 2009 15:26

Truba

Šta vredi plavetno nebo,
i zumbul, i devojče, i laste let?
Negde zapeva truba.

To iza gora i voda
lelek je rušne seljanke.

Rod smo.
Kad umre čovek,
i moje srce rušno je.

Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu;
vojnika hoće da zakopaju,
a njemu tako se živelo.

Šta vredi pop što moli,
pa krstača, pa ime,
neće se vojnik vratiti u selo,
neće poljubiti koju voli.

Otkini zumbul s grudi,
pogni glavu.
Negde zapeva truba.