offline
- Pridružio: 13 Sep 2007
- Poruke: 265
- Gde živiš: navrh' trepavica
|
АКТ МАШТЕ
Чула ми нису увек била тако неопходна за узбуђење.
Сналазио сам се без њих кроз дугу вечност свог непостојања на овој истој Земљи,која је једнако обилно рађала констелације звезда као што данас рађа зрна глади.Небо је тада било тако обично и тако се свуда остваривало формом жудње да се треном ока могла обезбедити будућност целог света.
Руке полуделе од журбе,која су једна другој отимале додир,слух који се до ушију запошљавао,очи које се истрчавале у тако далеку будућност да је,како би још могле да се врате у овом животу,брзина светлости морала бити повећана за брзину сенке која их је следила-све то је било тако невероватно предсказање да нико у њега није веровао.
Тада,кад се све дешавало први пут,кад сам био при рађању света овако као што сам данас при предосећању властите смрти,савршеност у данашњем схватању тога појма још није постојала ни у каквом облику.
Није било никаквог разграничења између стварности и помисли о њој.Чак и по својој природи тако прецизан механизам маште био је употребљаван за масовну производњу стварног дрвећа и схема предела.Тек се размишљало о избору стручности за чула,која тада још нису била тако много сигурна у своје способности.Руке су тада имале једнаке изгледе као и очи да буду далекосежне.Такође није био ограничен обим њихових занимања.Много касније је одлучено да људдско ухо не реагује на звуке који не одговарају броју трептаја мањем од шеснаест у секунду и да камење,иако је једнако изразито као и дрвеће или птице,буде сматрано оличењем ћутања.
Све се догађало до те мере први пут да се данас смешим кад се тога сећам.
Срце је вршило тек своје пробне откуцаје.Једном прејако,други пут преслабо,некад би,обесхрабрено,сасвим престајало.Час би се опет удубљивало у музику других срдаца,искуснијих,да би упознало тајну свог позива.Тада су ми се та вежбања чинила тако безнаднима да сам сумњао има ли моје срце довољно дара да би икад могло да одсвира живот као мелодију.
Очи су се забављале отварањем и затварањем капака.Стварале су дојам средњовековног витеза који пррви пут има шлем с визиром..Нису умеле да излазе у сретање.Биле су светлосни знак који видокрузима најављујје приближавање предела.
Уши су слушале очи и срце.Желеле су само да науче говорити у будућности.
Нос је стално био опседнут својом функцијом ублажавања супротности.Трудио се да помири уз ветар и низ ветар,Трудио се да убеди цвеће које мирише и оно које не мирише да је и једно и друго створено од чула мириса.Био је Дон Кихот мога лица.
Уста,као и сва чула,умела су тада да мисле.Мислиле су о речима.Замишљала су њихову звучност и форме учвршћења.Само донекле библо мо је јасно каква треба да буде њихова примена.
Руке тада још нису имале додира и никада нису помишљале о присутности ствари.Носиле су облик будуће способности у потпуном незнању о својој употребљивости било з а шта.
Нисам тада био колектив бића која се труде да се узалуд споразумеју.Нисам имао потребе да крадом бежим из облика и да срцу наређујем свој немир од руку до очију у непромењеном стању.Нисам имао потребе чак ни да склапам очи да бих глумио ћутање,нити да скривам истину од руку да се не би заувек измучиле.
Нисам узимао лек ни због каквих сметњи говора ни тишине.
Ствари су биле припитомљене да су долазиле на саму помисао,а уста тако обузета својом новошћу да су занемела свим ћутаањем које је требало да му достаје за цео живот.
Оречима сам знао да ће наступити,о стварима сам сумњао да ће истрајати,себе нисам умео да предвидим.
Из лета птице одгонетао сам законе теже,од властитог предосећања начинио сам једно чуло,али још нисам умео да израчунам његову корисност.Обраћао сам га на све стране,стављао ближе уху,као сат,загледао у прецизно функционисање механизма да бих проверио за шта може да послужи памћење.Тада!Кад још није пронађена материја сећања.
Чула су се спотицала међу мојим мислима као деца остављена сама себи.Губила су се усред својих запажања у свету где стварност није трајала дуже од чежњевза стварношћу.
Живео сам као да сам био личност свеже извучена из сна.
Без облика,без перспективе,без осећања своје присутности.
Сваким атомом предсказивао сам будуће планете тада,кад чело није знало за постојање очију,а прсти у мислили један о другом као о деловима света.
Био сам до те мере свуда-
да сам коренима дрвећа улазио у дубину Земље,освртао се око себе као да ми је било стало да пронађем семе цветања,
да сам у ваздуху свијао недоступна гнезда,где би осиротели славуји могли безбедно да дозревају до узбуђења,
да сам у дубинама океана,у алпинистичкој опреми освајао другу,још несагледану страну Монт Евереста.
Љуљао сам ветрове на рукама.
Знао сам о земљи на небу и небу на земљи.
Био сам трен ока.
Испод ногу су ми бежали зечеви Аљаске,у очима су цветале аутентичне алпске љубичице,а руке су сезале за посебним сунцима,као да су се трудиле да отклоне вечни загрљај који им је претио у будућности.Свако ухо предсакзивало је други немир,лево је чуло шушањ уплашеног мрава,а десно SOS на Тихом океану.
Мој облик каснио је од непамћења.
Још нисам имао устаљених функција ни изгледа.
За цветове сам био млађи брат без боје,без мириса,који је тек ницао у машти.За жита сам био траг минулог ветра,који нестаје у непостојању.За дрвеће сенка прошлогодишњег лишћа,одлетелог незнано где и које није давало знаке живота.
Био сам оно што пролази без жаљења после себе.постојао сам некористољубиво.
Био сам тако далек од будућности да се нисам трудио да поседујем ништа као сопствено.
Моја висина изашла ми је из очију и тако се изгубила сред других да је нисам умео распознати.
Ширина је напустила груди и живела је краткотрајношћу даха.
Дужина се сместила у за мене неодређеном месту,непомично,како бих је једном могао пронаћи,од главе до пете,у груди земље.
Живео сам у свету у коме садашњост и нестајање нису били у супротности.
Дрво је остајало дрво од дрвета и лишћа,иако је много поколења жита преживело његово постојање,а сенка је испарила до последње илузије.
Није било ни секунди,ни векова,нити икаквих других(од железа или паре из уста) раздобља људских пролажења.
Међу откуцајима ссрца разлегао се простор тако непостојан да је први већ био ехо од камена,пре но што би други откуцај нарастајућом тишином започињао.
Био сам у стварима не повећавајући њихов обим и у мислима не слабећи њихову силу продорности.
До данашњег дана ( а већ је,ваљда,крајње време) не могу да разумем своју појаву.Узалуд се трудим да се сетим правца првог корака да бих знао откуда сам изишао и куда сам смерао,и да ли моји садашњи кораци још увек теже истом циљу.Очи су се до те мере изгубиле у свету дасусрећем само из сећања на њих оввде-онде проклијале видике разбацане у видокрузима.Говор уста постајао је тако неразумљив као да ме посвећују у тајну некаквих необично важних ствари,звуковном шифром без давања кључа.чак и руке,пријатељи који ме ни у једном доживљају не напуштају,ни најтананији немир не могу у себи да пробуде за мој немир.
И не знам да ли је,ако постојим,то зато што у оркестру који свира поему некаквог божанског Стравинског недостаје један инструмент који савршено уме да изведе екуцање срца,
или зато што је на спиритистичкој сеанси дозван за пробу дух непостојања?
А можда сам,као многе невоље,и ја беезразложан?
Десило се да тако нагло,како се обично дешавају катаклизме.
То није могсо бити само мобилизациони позив у први европски рат.Можда је неко непогрешиво предосећање објавило да је Земља у опасности .......
Нагло је унаоколо завладао велики немир да су птице одлетеле у топле крајеве са свом имовином,односећи из шуме не само гнезда са дрвећа,него чак и ехо својих гласова.Све цвеће је одједном журно процветало,као да се трудило да замаскира земљу,док су звезде,његове савезнице,земљу зашаптавале.
Као пред очекујућим погледом у даљину,стварност се снабдевала:
дрвеће је добило свеже лишће,
реке су добиле понорима аодузета дна,
планине су обдарене новим вечним снегом на врхунцима,
морске дубине снабдевене су свежим залихама салтке воде за ново непознато отеловљење,
пределима ја дат облик видокруга,а небу боја ваздуха да би неопажено пролазило.
припреме су обављене у тако савршеној тајности да ме је свет који ми је претио изненадио више него вест о њему.
Из жеље за рашћењем,из воље цветања,из отпорности материје неопажено се издвојило ново чуло пленете,независно као страна света,непобедиво као зрнце хлорофила,и напало је на моју неприсутност у њеној распршености.
Ниједна звезда није ми изишла на срећу.
Ниједна суза није канула на моје предодређење.
Ниједан ни најбеднији поток није стао у моју одбрану.
Па како сам могао да с еодупрем планети кад су ме разоружали одузевши ми руке и срце ?Како сам могао бранити непостојање устима од ћутања или очима од мрака?
Покорио сам се за цео живот.
Покорен свешћу планете,постајао сам човечје тело.
Остварио сам се тако потпуно као да су ме мрави свих крајева света брижљиво скупили на једно место.
Ништа није остало у распршености.
Кад сам пронашао своју присутност,осетио сам како постајем прозор без окана (изграђен од самих линија и геометријских места),лампа без сагледања.
Осетио сам како из помешаности боја,звукова,мириса почињем да се издвајам у појединим чулима.
Како очи прибирају форму светла.
Како уши из разједињених звукова слажу говор и слух.
Како се руке изазивају из окружења.
Разазнавао сам своју висину како се усклађивала с растом.
Водио сам прсте унаоколо да бих упознао границе њихове осетљивости.Застајао сам на челу да бих научио шта је човек,као што сам пре тога учио шта су цвеће и ветар.
Десило се то тако нагло да машта од доживљеног потреса још увек не може да се врати у сталну равнотежу.Не може да учврсти у узбуђењу ниједан предео,чак ни најблажи,с лено растућим једним јединим дрветом.
Први у журби навучен облик тако је без мере скројен да ме чува чак и од пролазности.
Иако то нећу постићи лако,надам се да ћу се до пред смрт ипак с њим саживети.
з.б.
|
