offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
ovakoc...
ja cu sada da postavim neshto...
a vi prvo da mi obeccate da cete kupiti knjigu/e chim se ukazhe prilika!
a onda da vam saopshtim da sam obijala svojevremeno pragove knjizhara po gradu u uzaludnoj potrazi za primerkom koji bih jednoj osobi poklonila...
ok, mozhda i jos ponekoj, ali ni jedan jedini primerak nije vishe mogao da se nadje... 
ne brinite, cvetak se dao na prekucavanje jos onomad... 
ili pochnite da brinete, pa uklonite chuvene oshtre predmete i sl. iz prostorije... 
"...U tvom osmehu miris suza
Hiljadu sushnih godina i jos koji tren
Znam shta znachi biti nichiji
I znam shta znachi biti rastrojen..."
So, here it goes:
>> BITI NICHIJI
* * *
Volim shto me u nedeljno jutro hvatash za ruku i vodish. Volim shto ne znash kuda. Volim shto birash autobus prema natpisu koji ti nishta ne kazuje. Volim shto se smejesh i kazhesh: "Lepo zvuchi!"
(Tako chovek krecce u ljubav. Privlachi ga natpis i chovek kazhe: "Lepo zvuchi!" Pushta da ga ljubav odveze u nepoznato. I nikad ne zna gde ce sticci. I nikad ne sluti dokle ce ga sve to dovesti.)
* * *
On se ogradio trnjem
zaplashen da ga vrebam
ophrvana zheljom
da prodrem tamo
kuda ni sâm ne zalazi
na dno sebe
gde ga senke plashe
nesklone porazu
koji im ja nudim
* * *
Sâm u svom srcu
pretvoren u ranu
nikad da me pogledom pozlati
vec ode snezhan
kad mu ochi uvenu.
I zloslutno traje
preobrazhen u tishinu suze
prognan u svoje srce
nejak da prebrodi sebe.
* * *
Senke seccanja. Kao miris prolecca u otvorenim prozorima koji udishemo posle teshke bolesti. Mir.
Kao kad ranjenik zaboravi na parche sechiva koje mu viri iz rane.
Senke se shire, srecca se suzhava.
Sve postaje zhitka kasha obuzeta osekom kao jedinim mogucim kretanjem.
(Kao kad ti blato udje pod nokat jer si milovao dno.)
* * *
Da li je moguce?
ikad recci nekom hvala za bol
ovaj bol shto zhudi da postane
moja najveca ljubav
vechiti saputnik
najverniji drug
istinsko podneblje
Da li je moguce?
iz svega izacci nepopravljivo uteshen
nesavladivo snazhan
ravnodushan
nasmeshen nad zbivanjima sveta
tako malo slichan sebi nekadashnjem
okamenjenog oka
okamenjenog srca
ali sâm, svoj, nichiji
Da li je moguce?
primiti kao dar dragocenost patnje
ludila, smrti, samocce
izacci iz ponora
proglasiti dan za rajski vrt
kroz koji korachash uspravno
nepopravljivo spreman na sve
neunishtiv
smeo
siguran
ponosan kao tvorac
koji je iz nichega stvorio svet
sâm sasvim sâm
Da li je moguce?
* * *
Ako hocete opet MENE, vratite mi onu kishu. Samo kisha mozhe da me vrati. Kisha... ali ne bilo koja.
Postojala je samo jedna, prva (i poslednja), spasonosna (i smrtonosna), iz koje je nikla nemoguca srecca...
(nash prvi dan Ada Ciganlija pljusak sred tishine vrbe zbijene jedna uz drugu tvoje mokro lice kosa napushtena koliba)
Pricha o kishi? U pravu ste - to je lazh! Svaka pricha je o ljubavi. Svaka ljubav ima svoju prichu.
Neko svoju mora da preccuti. Ja nisam mogla.
U pravu ste. Ja sam kao vulkan zaljubljen u choveka. Ne zna kako da mu se priblizhi osim lavom.
Posle bujice svetlosti, boje, toplote, zvukova - ostaju skamenjeni chovek i ugasheni vulkan...
* * *
Uronjeni u nemogucnost
naoruzhavamo se osmehom
skrivamo ochi na dno chashe
i promuklo dishemo
kao gonichi srca
naviknuti na vreme
u kome je chekanje
jedina izvesnost.
* * *
Shest dana nisi doshao
(sad znam shta je vechnost.)
Kao ranjena zver, lezhim sklupchana u ovoj jazbini, shest dana i shest nocci.
Teshke, neprozirne zavese stoje spushtene, ne razlikujem vishe svetlost od tmine.
(Samo tvoj dolazak mogao bi rasporiti noc.)
Shest dana nisi doshao.
Kao ranjena zver, jechim u svojoj jazbini, zidovi oslushkuju. Mozhda jos neko! Neko nerodjen, nepostojeci, nezheljen. Sklupchan u dnu mog bicca. Hvata me rukama za srce, u slutnji bliske smrti. Prividja mi se. Taj glasic, ta stopala, to lice...
(Lice deteta - skica za portret ludosti)
Zato ga treba sprechiti u njegovom nastojanju da dosegne svetlost! Ovde nema nichega, nichega!
Shta se to sa mnom zbiva?
Noccima vec ne spavam. Nizhem suzu za suzom, jauk za jaukom. Dodji! Grdi me! Ne daj da greshim!
Ja to, sa chezhnjom i poverenjem ochekujem od tebe. Od koga bih drugo.
Ali ti shest dana nisi doshao.
Samo ponekad, javish se, da kazhes da to nije strashno. (Nishta nije strashno shto se dogadja drugima.)
Mislish da moji jauci sluzhe da ih prikachis sebi na grudi kao ordenje... a moj odbegli zhivot kao oreol za tvoju svetachku glavu... hocces slapovima moje krvi da se ponosish... moju propast da proglasish za svoj presto... moj ponor za svoj vrh...
Bezhi shto dalje
da te krv moja osvetoljubiva ne pronadje
da te moji jauci ne nauche svojoj veshtini
da te moj odlutali zhivot ne povede sa sobom
da te moj ponor ne pogleda u ochi
* * *
I nikad da se desi
Neki sunchani chovek
Neki bistri chovek
Uvek silazim pod zemlju
po zakopano blago
Uvek se spushtam u dubinu
do potonulih ladja
I nikad da iznesem
na svetlo dana
Podzemni sjaj
Podvodni blesak
(oko mene ljudi ostaju rasuti... srca rastvorenog poput shkoljke... biser su davno odneli drugi...
u njih se uvlachi promaja... poslednji stanovnik bicca...)
* * *
Celog zhivota sam trazhila
I - nashla sam!
(Kad neshto nadjesh - ti ga prisvojish!
Kad ga prisvojish - ti ga imash.
Kad ga imash - mislish da je tvoje.
Kad si siguran - izgubish ga.)
Posle sejesh svoje srce
svuda oko sebe
a ono nigde da nikne
i shvatish:
ne zhivi se od onoga shto imash,
vec od onoga shto nemash.
* * *
Moja samocca postaje mi (opasno) dragocena. Svaki izlet u svet zavrshava se tom sveshccu. Svaki pokushaj da zaplovim medju ljude, vracca me na moju obalu. Ovde je pustosh, ali mir.
Svaka plovidba, svaki let je izazov koji remeti ravnotezhu. Gubim sigurnost. Oslonac. Priseccam se lepote (vatre koje nigde nema) i pochinjem da trunem.
Svaki let prepun je straha od pada. Svaki pochetak ranjava me pomisli na kraj. Svaka vatra podsecca me na pepeo.
Moja samocca postaje mi zato (opasno) dragocena.
Lishena uzleta spashavam se pada. Bez pochetka za mene nema ni kraja. Odsustvo vatre onemogucava pepeo.
Mir NIKOGA i NICHEGA donosi nepomichnost koja me spashava.
* * *
Kakvu si mi uslugu uchinio! Posle tebe svaki jad mi je tek trun u oku, tek kamenchic na putu. Samo pepeo, samo dim. Nema tereta preteshkog za mene.
Onaj ko se usudio da se besmislu zagleda u ochi, a ipak se vratio, taj je spreman na najtezhu mudrost samocce.
Pripadati? Strashna rech kojoj se stremi: da pripadamo nekom, da nam pripada neko... Od te vechite rechi retki se izleche. Mi smo uspeli! Najpre ti, za tobom ja.
Ne pripadati? Najbolnija radost koja se ne mozhe. U kostima joj strah shto je razara pomislima na gubitak, poraz i samoccu. Samo retki se odvazhe. Najpre ti, za tobom ja.
Nauchio si me strahu koji je bio moranje, pa postao odluka.
* * * * * * *
DUSHE DIVLJE I SAMOTNE
[ U zaglavlju knjige: ]
"Mora da te bolelo da se na me priviknesh,
na dushu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi bezhe."
Pablo Neruda
* * *
"Da, mnogo mi je drag... Ali uopshte ne mogu zamisliti da ON VOLI MENE! Zashto bi me voleo? Ne znam... Sve vreme vidim u tome neku klopku u koju cu se uhvatiti... Tako teshko se opet pokupim u "lichnost Tadej" posle svake nove ljubavi. Znash i sama... Mnogo nastradash kad se prepustish svojim oseccanjima, narochito kad ih pokazhesh. I koji onda put chovek da odabere? Kada postoje samo dva... Tamo gde je mnogo oseccanja - mnogo je bola, a gde ih nema - mnogo je praznine!"
(A odsustvo svih puteva? Pustinja samocce sa retkim oazama seccanja... Tuda idem ja drzhecci te za ruku, s tobom, a sâma, tvoja, a nichija, udruzhujuci bol i prazninu sa svakim stiskom tvoga dlana.)
* * *
Ipak ima neshto u tebi shto prepoznajem. Shta je to, Pjer? Shta? Je li to samo moja samocca shto se ogleda u tvojim ochima? Zazhmuri...
---
Ovo vishe nisam ja, Pjer! Ovo je vapaj moje odlutale mogucnosti. Hoccu nazad! Ti si staza kojom cu da se vratim. U vanvremenski san. U odbeglo juche... Greshim Pjer! Ti si samo grch. Ti si ochaj u nocci. Ne vredi.
---
Pusti me, Pjer, pusti! Vec stizhe zora da me ugrabi. Bezhim! Zar ne znash, Pjer? Sve odlazi. Pusti da i ja odem u noc. Sâma... Ne, ne idi za mnom. Ostani tu dok odem niz ulicu.
Sigurno da si mi potreban. Zato i odlazim. Chezhnja je nedopustiva stvar. Ne daj se, Pjer! Morash joj odoleti. Ona te shchepa i stezhe do smrti. Zato ukradi tek trenutak blazhenstva, onda bezhi u samoccu obojenu seccanjem. To je sve shto postoji. Izdrzhi do jutra, Pjer!
Zashto te napushtam? Ne znam... Navikla sam da nishta nemam. Toliko, da vishe nemam snage da mi bude bolje. Izdrzhi do jutra, Pjer!
* * *
"Pismo je u slovenshchini, upam da ga bosh razumela!
... da bo vsaj tvoje zhivljenje imelo smisel in ne bo tako prazno kot je moje.
Druzhabna si, lepa, prijazna, imas kvalitete, ki jih ima malo katera... Zakaj bi dopustila da vse to gre v propad? In jaz? Ja... V teh 26 letih sem se spoznaj dovolj, da vem kakshen chlovek sem, kakshno zhivljenje lahko zhivim in kakshno ne morem... Mogoche sem v vsem tem zhe zoprn, se vtikam v stvar, ki se me ne tiche, ampak, ker mi zate ni vseeno in zhelim, da bi bila v zhivljenju srechna - ti to vse pishem... Morda tudi zato, ker je zame vse to nedosegljivo in se vse bolj priblizhujem nichli, ker ko me ne bo vech, tudi za menoj ne bo nich!
Zhelim ti vse lepo
Tadej"
* * *
Nikad ne mozhesh do kraja da se stopish sa drugim biccem, da pokazhesh svoje pravo lice. Ostajesh sâm. I tvoje sopstveno telo ti izgleda kao kavez u kome su zatochene sve tvoje misli, chezhnje i nade, koje bi htele da se razlete po svetu.
---
A shta bi se desilo da se ostvarilo nemoguce? Da li bi ljubav trajala, srecca bila vechita, a ostvarenje donelo spokoj? Sumnjam! Jer samo je zhelja vechna. Neostvarena zhelja. A ostvarenje je kraj zhelje i zato korak u jos veccu prazninu.
Nemogucnost je uslov za nashe trajanje, a neostvarenost podsticaj zhivota. Nepoznato je jedini pravi cilj, neosvojeno nash izazov i spas, a pipanje u mraku nash pravi posao. Bez toga bismo izgubili sav smisao, i nash ostvareni san postao bi tako nash najgorchi gubitak.
Zato je nasha sadashnja neimashtina zapravo blagoslov! <<
(Lidija Nikolic', poetski roman "Biti nichiji" i roman "Dushe divlje i samotne")
P.S. ovo su samo odlomci... ima cvetak i jos poneki, al' to ne mozhe, eto. i ovo vam je vishka! 
nego... ako neko nadje negde da imaju da se kupe ove knjige, nek javi obavezno 
P.P.S. Lidija pishe i knjige za decu 
|
