offline
- Fil
- Legendarni građanin
- Pridružio: 11 Jun 2009
- Poruke: 16586
|
Perun
Opšte poznati slovenski bog, gospodar groma, kako ga zove Prokopije; slovenski Zevs, kako ga naziva J. Malala (III 13.) u X veku – bog, koga skoro svaki hroničar spominje, koji se najviše održao u folkloru, pripoveci i pesmi svih Slovena, koji je ostavio tragova na osobnim imenima, na imenima sela, planina i biljaka, jeste bog Perun.
Ovo božanstvo poznavali su Sloveni bez sumnje još u indoevropskoj epohi. Perun je bog grmljavine i groma, kao Thor u Germana, Zeus u Grka, Jupiter u Rimljana.
Zabeležaka i potvrda o postanku i biti svojoj ima Perun više nego ikoji drugi slovenski bog. Pod 907. /Chron. Nestoris c. XXI pg. 16./ godinom priča Nestor:
"I zaklinjahu se oružjem i Perunom bogom svojim, i Volosom skotijim bogom, i utvrdiše mir."
Pod 945. i 971. godinom zaklinju se Sloveni, kako to vidimo u citatu u odeljku vrhovnog boga, opet Bogom, Perunom i Volosom. 980. /Ibid. s. XXXVI pg. 42./ godine veli Nestor:
"Postavi (Vladimir) Kumire na brdu više svoga dvora: Peruna od drveta sa srebrnom glavom i zlatnom bradom, i Horsa i Dažboga i Striboga i Semorgla i Mokošu",
a 988. /Ibid. s. CXLIII pg. 71./ godine:
"Zapovedi (Vladimir) da privežu Peruna konju za rep, i da ga tako svuku do ispod Boričeva u otok; zatim naredi dvanaestorici ljudi, da ga tuku batinama. Dok su ga oni tako vukli potokom, nekršteni nad njim plakahu. Tada, pošto su ga tako dovukli do Dnjepra, bace ga u nj. Vladimir reče svojim slugama: "Ako se gde zaustavi, odgurnite ga od obale, dok ne prođe vodopad, a tada ga ostavite." Prođe Perun kroz reku i izbaci ga vetar na obalu, koja se od toga doba do danas zove "Perunova obala".
"Zbornik Paisijev" je isto tako od vrlo velike važnosti kao spomenik za Slovensku mitologiju. I on spominje one bogove koje i Nestor, koji su, izgleda, bili poznati svakom Rusu. Stavak koji nas interesuje glasi:
"I veruju u Peruna i u Horsa i u Mokošu i u Sima i Rgla i u Vile... Mole se... Vilama i Mokoši i Simu i Rglu i Perunu. – Počeše žrtve prinositi Rodu i Rožanicama pre (nego žrtvovahu) Perunu bogu njihovom... I po svetom pokrštenju Peruna odbaciše... Mole se njemu prokletome bogu Perunu i Horsu i Mokoši i Vilama."
I spomenik XIV veka "Kirillo Belozarski manastir" /Nalazi se u biblioteci Petrogradske Duhovne Akad./ vrlo je značajan. On glasi:
"Veruju u Peruna i u Hrsa i u Sima i Rgla, i u Mokošu i Vile; i oni se mole ognju i Vilama, Mokoši, Simu, Rglu, Perunu, Hrsu, Rodu i Rožanicama i svim prokletim bogovima njihovim. I tim bogovima žrtve prinosi i čini slovenski narod... Vilama i Mokoši, Divi, Perunu, Hrsu, Rodu i Rožanici... tj. Sloveni su počeli postavljati trpezu Rodu i Rožanicama pre nego (postaviše trpezu) Perunu bogu njihovom..." završetak ovog stavka je kao i u već navedenom Pajsijevom zborniku.
Spomenik "Kirilo-Belozarskog manastira" sadrži međutim još jednu novu pojedinost kad veli:
"I počeše žrtvovati munji i gromu i suncu i mesecu, a ostali Perunu, Hursu, Vilam i Mokoši". Kad se Vladimir vratio sa vojnog pohoda u Kijev: "Poruši sve idole, Peruna, Horza, Dažboga, Mokošu, i ostale kumire", priča Nestor.
Vidimo koliko je dubokog korena uhvatila stara vera: "a to su Hrišćani koji veruju u Peruna i u Horsa i u Mokošu i u Sima i u Rgla i u Vile – Mole se – Vilama i Mokoši i Simu i Rglu i Perunu i Rodu i Rožanicama. /A. Vostokov, 1842.
Ime Perunovo zadržalo se na mnogim stvarima u pojedinim pokrajinama slovenskim + kaoPerunja ves, Perunji vrh, Perunova gora, pa planina Perin (u Bugarskoj), Perun brdo, Perunova dubrava (u Hrvatskoj), Perunovij dub (u Rusa), Piornov (u Poljaka) zatim Prohi (u Polabskih Slovena) pa napokon osobna imena kao: Pioruny (u Poljaka), Perenit, Peresvet (u Rusa), /Sv. M. Moroškin: Slavj. Imenoslov S. Peterb. 1867./ , Perovan (u nas) itd.
Polapci imaju i Perendan, a Srbi cvet peruniku, koji se zove još i bogiša.
Ovoliki broj spomenika imena Perunova svedoči nam ne samo to da je Perun postojao, nego nam svedoči i to da je on i opšte poznati slovenski bog.
Vrlo verovatan, a svakako isto tako i tačan podatak o Perunu, daje nam Gvanjini kad veli:
"Na ovom mestu, uzdizaše se nekada Perunov idol, baš onde gde je danas manastir Perun, nazvan tako po imenu ovoga idola. On – idol, bio je obožavan od Novgorođana. Predstavljao je čoveka, kako u ruci drži ognjeni kamen; sličan je gromu, jer reč "Perun" kod Rusa i Poljaka znači grom.
U počast ovoga idola goraše i noću i danju vatara naložena od hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti bili osuđeni na smrt."
/Gvanjini: Sarmatiae Europae descriptio 1578./
Etimologija Perunova imena:
- nastalo od korena reči: per (u) što znači bijem, silno udaram, otud p'rati što znači; udarati,
- i nastavka un koji označava izvršioca radnje; uvidećemo da je Perun čisto oličenje groma i tresa.
On je onaj bog, koji sve udara i krha, a nije samo bog munje koja tek sevne. Po drugom značenju korena reči, nagoveštena je možda i kiša, što se s gromom iz nagomilanih groznih oblaka na zemlju lije, ispirajući i čisteći nebo. /N. Nodilo: Rad J. A. XXXXVIII.)
Slovenski Perun upoređivan je često i vrlo opravdano sa indijskim Pardžanjom, litvanskim Perkunasom i letskim Perkonsom. Rekosmo da se sasvim opravdano upoređuje Pardžanja sa Perunom, jer ni Pardžanja nije samo bog kiše, kako se do skora mislilo, nego i bog grmljavine. /G. Krek: op. cit./ Rigveda (V. 83.2) veli:
"Vetrovi duvaju, gromovi pucaju, zelen niče, nebo se naoblači, stvara se za svako stvorenje okrepa, kad Pardžanja sa svojim semenom oplodi zemlju" A dalje "Riči, grmi, daj ploda, obleći nas svojim punim vode kolima (V. 83.4)." – "Ako, o Pardžanja, pod rukom groma pogodiš zlikovca sve se veseli što je na zemlji (V. 83. 7);" – "Neka bi šumne vode velikoga besnog bika oblaka zemlju razveselile (V. 83. 9)".
Helmold nam spominje nekoga boga Provena i Provea. Ovi bogovi su na svaki način identični sa Perunom, a Helmold ih je ili krivo čuo ili krivo zapisao (  ). Saks Gramatik nam pak priča o nekom bogu Porenutiu, koji bi mogao biti Porenović, Perunov sin.
Da bi se videlo, na kakvom mestu su Stari Sloveni gradili hramove Perunu, i šta su smatrali za najdraže obitavalište Peruna i svih bogova uopšte, karakterističan je navod Helmoldov, koji glasi:
"Mi odosmo u onostranu Slaviju i uđosmo u jednu šumu. Tu, između vrlo starih drveta, videsmo hrastove posvećene Provenu, bogu ove zemlje. Ograđeni su bili šumskom ogradom, kroz koju se ulazilo na dvoja vrata. U svima selima ove zemlje ima mnoštvo kućnih bogova i idola; ali ovo je mesto glavno svetilište za ceo ovaj predeo. Narod, kralj, sveštenici, svi tu dolaze radi suđenja sporova. Pristup u svetilište dopušten je samo sveštenicima i onima koji hoće da prinesu žrtvu, ili onima kojima preti opasnost od smrti, a nije im otkazano pravo azila. Jer Sloveni toliko poštuju ove svoje svetinje, da ne dopuštaju, da se neprijateljskom krvlju okalja ni hodnik njihova hrama". /Helmold: Chronica Slavorum, I, 83./
Da bismo mogli reći koju o Perunu u našoj Narodnoj pesmi, moramo najpre navesti nastavak onog već spomenutog ugovora 945. godine između Slovena i Grka, koji kod Nestora glasi:
"Sutra dan ujutru Igor sazva poslanike (Grke) i ode na brdo, na kome bejaše Perun i tu položi zakletvu sa svima svojim glavarima, koji behu nekršteni: "A Rusi hrišćani položiše zakletvu u crkvi Sv. Ilije".
Ovaj navod letopiščev, gde kraj Perunova kipa stavlja hram Sv. Ilije, i gde Sv. Iliju tako reći izjednačuje sa Perunom, vrlo je značajan.
Izgleda da je Perun na Sv. Iliju natovario sav teret svoga neznaboštva.
Pitanje je sad, da li je crkva uticala na ovu zamenu ili nije. Neki autori /L. Niederle: op. cit./ premda sumnjaju, ne mogu ipak i da potvrde ovu zamenu. Međutim, ako se setimo diplomacije Carigrada u verskoj politici, jasno će nam biti da je crkva nesumnjivo uticala na to da se stara božanstva zamene hrišćanskim svecima i da se običaji zaodenu u hrišćansko ruho. Pa ne samo istočnopravoslavna crkva, nego je i katolička crkva uticala na ovakve zamene.
Zar nam ovu tvrdnju, sem slučaja Peruna i Sv. Ilije, ne dokazuje i pokušaj da Svetovida prekrste i zamene Sv. Vidom; da Volosa zamene Sv. Vlasijem i Vasilijem? Zar nije dovoljan dokaz i to što su veliki hrišćanski praznici stavljeni u isto doba kad su bile velike svečanosti slovenskih bogova? Zar nam napokon ne kazuje to i primer boga Votana u Nemaca, koji je prekršten i nazvan Sv. Martin?
Ovakvi postupci, pobožne laži, lukavstva i zbrke imena /L. Leže: op. cit./ nisu retka stvar kod srednjevekovnih kaluđera i sveštenika i istočne i zapadne crkve. Prema tome možemo posve slobodno smatrati Sv. Iliju kao direktnog naslednika Perunova, pa prema tome i naslednika svih njegovih svojstava, a kao takvog ćemo ga odmah upoznati i iz naših narodnih pesama.
Po našoj Nar. pesmi Sv. Ilija je gromobija; munja i strele svojina su drugih svetaca. Ilijin je grom, a on ga svojom vlastitom rukom baca i njime udara. Nar. pesma veli:
Progovara Sv. Pantelija: "Udri gromom gromovnik Ilija – Udri ognjem Ognjena Marija – a ja vetrom Sv. Pantelija" – Al govori Ognjena Marija: – "Nemoj gromom gromovnik Ilija – ni ja ognjem Ognjena Marija". – Ili: – "Iz oblaka svetac progovara: Ognjem pali Ognjena Marija – Strelom streljaj Sv. Pantelija – Gromom udri Gromovnik Ilija" – Ili: "Ne svetkuje petka ni nedelju – ni Iliju koji gromom bije – ni Mariju koja ognjem pali".
Sv. Iliju spominje naša Nar. pesma i kao kočijaša, koji uvek na gozbi svetaca sedi na vrh sofre, baš kao i Zevs u Grka. Jekavska Nar. pesma (V. knj. II. 22.) peva:
"Bože mili čuda velikoga – gledah čuda prije neviđena – u Pavlovu svetom manastiru – postavljeni od zlata stolovi – navrh sofre gromovnik Ilija..."
I Stari Sloveni mislili su da grmi zato što se Perun vozi na kolima, baš kao i indijski Pardžanja, /N. Nodilo, op. cit./ a i naš Sv. Ilija. Ali Sveti Ilija je u moći i da pljuskom pusti kišu, a isto tako i da zatvori nebo. U pesmi "Sveci blago dele" Sv. Ilija zatvara sedmera nebesa, i udara pečat na oblake, da ne padne dažda iz oblaka. Ova moć pripada Pardžanji, a po dugoj etimologiji korena reči – per(u) bilo bi to u Perunovo svojstvo. Koliko se naša stara vera i do danas očuvala pokazuje nam jedna naša narodna pesma, gde se najdublje neznaboštvo titra s hrišćanskim imenima, a koja je važna i stoga što spominje nebo kao svojinu vrhovnog boga, a Sv. Iliju zove kočijašem i daje mu, sem gromova, i strele.
Ona glasi:
+ Hvalila se zvijezda DanicaOženiću sjajnoga meseca
isprosiću munju od oblaka
okumiću Boga jedinoga
deveriću i Petra i Pavla
starog svata Sv. Jovana
vojvodu Sv. Nikolu
kočijaša Sv. Iliju.
Što se hvali zvijezda Danica,
što se hvali to joj i Bog dao,
oženila sjajnoga meseca
okumila Boga jedinoga
odeveri i Petra i Pavla
starog svata Sv. Jovana
vojvodu Sv. Nikolu
kočijaša Sv. Iliju.
Stade munja dijeliti dare: Dade Bogu nebeske visine
Sv. Petru petrovske vrućine
a Jovanu leda i snijega
a Nikoli navodi slobodu
a Iliji gromove i strele.
U slovačkim narodnim pesmama nalazimo Peruna pod imenom Paroma, koji opet kao i Perun baca gromove.
Valja nam naglasiti još jednu osobinu boga Peruna, koja se jasno vidi iz svih ugovora koje hroničari spominju, a u kojima se Sloveni uvek zaklinju bogom svojim Perunom. Perun gromom satire rušitelje ugovorenog mira i krivokletnike na narodnom sudu. To je razlog, što se uz svaku zakletvu redovno spominje ime Perunovo.
Nekoliko puta spomenut je do sada Oganj. Ruski spomenici iz XIV i XV i XVI veka zovu Svarožića ognjem. U našoj Narodnoj pesmi nalazimo redovno uz "gromovnika Iliju" i njegovu sestru "Ognjenu Mariju".
Držimo da je posve prirodno i da je u suštini same stvari obožavanje ognja ili vatre, i da je ono postojalo i kod Starih Slovena. Vatre ili kresovi u oči Đurđeva, Ivana i Petrova dne, pa u oči Lazareve subote, jesu nesumnjive potvrde navedene tvrdnje, a zaostaci toga kulta.
|
Rituali su bili akitivan u Makedoniji sve do 1960-ih godina prošlog veka 
